vocauit — id est, statuit, vt dum lux illa obtinet, sit naturalis dies, reliquum verò temporis deputeretur nocti.
sic — id est, hoc pacto & in his operibus hæ singulæ ciuilis diei partes consumptæ atq; transactę sunt. Dicuntur autem vespera & manè synecdochicè: nam principium noctis & diei pro tota nocte diéque ponitur. Tenebras verò seu vesperam diei & luci anteponit Moses, tum quia tenebræ priores fuerunt tempore, versu secundo: quam in sententiam rogatus Thales respondit noctem vnã fuisse prioré die apud Laërtium ; tum quia ex Scripturæ sacræ ratione, quam populi non pauci sequunti sunt, nocte inchoatur ciuilis dies.
diei primi — puta ciuilis (νυχθήμερον Gręci vocant) qui ex his tamquam partibus fuit constitutus.
Назвање/именовање/давање имена показује стварно постојање богом именованога, јер је по библијском схватању име срж бића; име показује и везу/однос ствари или бића са Именодавцем. – Израз „један дан“ (не „први дан“) има значење реченога у Пс.89/90,4: да је „хиљаду година пред Господом као (један) дан јучерашњи“. Св. Василије Велики (Шестоднев: 2,8) види у изразу један мистико значење тог првог ијединственог дана, који је символ есхатолошког једног незалазног Дана вечности. Пре њега Св. Јустин филозоф каже: „Један дан седмице, будући први од свих дана, по броју кружења свих дана назива се и осми, и остаје бити први... А осми дан има неку тајну Богом најављену већма од седмице дана“ (Дијалог 24,1;41,4). Тај први=један дан је Недеља, први дан стварања света и дан Васкрсења Христовог – новог и последњег стварања, тј. Вечног живота. Седми дан починка=Субота није овим укинута ни умањена, него коначно осмишљена и испуњена: вечни починак=мир у Господу (суботствовање=σαββατισμός – Јевр.4,9 субота-шаббат на јеврејском значи: почивање, мировање, а од истог корена је и реч шалом=мир), бива тек са Васкрсењем Христовим, у Којем је Вечни Живот и Одмор све творевине, трајни и блажени Починак и Одмор наш и Божији (Јевр.4,1-15; Откр.21,1-7;22,1-5). Христос је наш и Први и Седми Дан, а пре и после свега наш – Осми Дан.