Terra autem erat — Expositâ materiâ narratur στέρησις siue priuatio Physica illius, id est, materiæ illius constitutio apta recipiendæ formę, antequam Deus formam imponeret: cuius materiæ partes ὕστερον πρότερον ex Hebræorum vsu percurruntur.
res informis & inanis — formâ, potentiâ, efficacitate carens, & ornatu suo.
abyssi — aquarum terræ supernatantium, ac rudis illius & inconditæ molis quam inuoluebant & fermentabant aquæ; nam hæc vniuersitas propter stupēdam ἀσχυμοσύνην abyssus dicitur vel chaos metaphoricè.q.d.cęlum ipsum nondum erat lucidum, ac proinde hęc vniuersitas intus & foris carebat omni luce.vide Psalmum 104.6.
Spiritus Dei — Tertia illa persona Deitatis à Deo Patre & Filio procedens. Non enim hic aër est aut ventus, quia nondum formati erant: non ille mundi spiritus quem finxerunt Pythagorei (nam hic inesse mundo, non incubare diceretur) sed ipse sanctus Dei Spiritus materiam modò creatam fouens, qui idem essentiâ vnus est cum Patre & Filio æternus Deus, vt infra 6.3. & 41.38. & alibi.
incubebat superficiei — verbum translatum ab auibus pullitiei suę incubantibus: quo significatur materiam illam fuisse à Spiritu Dei seruatam & fotam formationis ergo, vt fouentur pulli ab incubantibus matribus; quamuis spirituali & plane inenarrabili, non autem corporali modo.
aquarum — in materiæ illius superficie (vt Basilius loquitur) supernatantium, & summam illius materię cutem sic fermétantium, vt aquea esse videretur: vt Psalm. 104.6. & 2. Petr. 3.3.2. Corinth. 4.6.
Израз MT: тоху ва-боху (10 пута у Библији: трипут заједно и 7 пута само тоху), може се превести и: пуста и празна/пустиња и хаос (Акила: празнина и ништа; Симах: празна и безразлична; Теодотион: θέν καὶ οὐθέν, игра речи: ишта и ништа, као пандан алитерацији: тоху ва боху). LXX преводе: „невидљива и неуређена“. Изрази тоху и боху указују на првобитно стање створене материје-земље, као, по изгледу страшне масе, хаоса (у философском смислу), „бездана„ по Библији, који ће Бог надаље уобличити, оформити, постепено изградити и настанити биљем и животињама за живот и обитавање људи, како је речено преко Пророка: „Тако говори Господ, Створитељ небеса, Он је Бог Који је створио и обликовао земљу, Он ју је утврдио; није је створио за тоху (=хаос, пустоту, празност), него је створио да буде насељена“ (חְבַל οἰκουμένη – Ис.45,18-19;27,6). – Бог ће мудро створену и уређену земљу дати људима, с благословом да је чувају, обрађују и њоме владају (1,28; 2,15). Ако то не чине, онда земља, иако творевина Божија, може опет бивати тоху и боху, као што вели Бог кроз Пророка: „Погледах земљу, и гле – тоху ва-боху = пустош и хаос!“ (Јер.4,23). То бива услед људског одступања од Бога и идолопоклонства (1Сам.12,21; Ис.40,17; 41,29; 44,9), и у есхатолошки Дан суда земља за такве људе „биће тоху ва-боху = разорење и уништење, пустош и хаос“ (Ис.34,8.11).
Буквално: „над лицем бездана“, и мало даље: „над водама“ – „над лицем водā“ (како преводе Акила, Теодотион и Симах); иначе израз „пред/над лицем“ – פָני – је јевраизам, врло чест у Св. Писму; ми а овде изостављамо (и где год има прилошко значење), али га у преводу негде и задржавамо, понекад и за ствари и догађаје, јер и оне имају неко своје лице, јер бивају пред лицем Бога и људи. – Иначе, бездан – техом חְהוּם је названа течна маса која обухвата, прелива, „одева“ земљу као огртачем (Пс.103/4,6; в. и ниже 7,11 и 8,2: бездан у време потопа; такође 49,25; Изл.15,5).
Израз Дух/руах רוּח (реч означава дух и ветар) овде је не „ветар“ него Дух Божији који као ветар ношаше се или лебдијаше „над водама“, тј. над првоствореном материјом; израз „лебдијаше/ношаше се“ употребљен ј еи у ПЗак.32,11: када орао надлеће гнездо своје, тихо лебдећи, да не уплаши птиће своје у њему. Квочка тако, лежећи пажљиво над јајима у гнезду, загрева их и животвори да се излегу пилићи (Св. Јефрем, Евсевије Емески, Св. Василије, Шестоднев 2,6), а Господ Христос упоређује Себе са квочком (Мт.23,37). – Мада Богом створена, материја је по себи инертна, њој Дух Божији даје и кретање и живот (Пс.103/4,30; 33/4,6; ДАп.17,28). – У овом стиху је показана улога Духа Божијег у стварању света, а већ следећи стих 3: „и рече Бог“, указује на улогу Личне Речи Божије, Сина Божијег (што Ап. Јован нарочито истиче на почетку свог Јеванђеља, 1,1-5). Св. Иринеј Лионски, тумачећи Пророка Исаију (48,12-13: „Ја сам Он, Ја сам Први, и Ја такође Последњи; и Рука Моја основа земљу, и Десница моја распростре небеса“; ср. и Ис.45,12: руке Моје; Јер.32/39,19), каже: да је Бог створио свет РУКАМА Својим: Сином и Духом. „Све је створио слободно и самовласно Својим Рукама, јер су Њему свагда присутни Логос и Мудрост, Син и Дух... Логос-Син је све створио, а Мудрост-Дух је све украсио“ (Пс.32/33,6; Приче 23,19 – Против јересӣ 4,20,1-2). Овим се не умањује, нити подређује, творачка улога Сина и Духа, него се истиче и наглашава јединственост творачког дејства Једнога Тројичнога Бога. В. и Јеврем.27,4-5: „Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: Ја сам саздао земљу, човека и животиње што су на лицу земље – Силом мојом великом и Руком мојом испруженом“.