И сѣтисе Богъ Ноя и свію звѣрова, и свію скотова, и свію птица’, и свію гадова пузећихъ, кои быше съ ньимъ у ковчегу, те наведе Богъ духъ на землю, и преста вода.
И заключаюсе извори бездне и врела небесна, те се уздржи киша съ неба;
и вода, идућа изъ землѣ пође натрагъ, и послѣ сто петдесетъ дана’ маньомъ бываше вода.
И сѣдне ковчегъ, мѣсеца седмога у двадесеть седмый данъ мѣсеца, на горама Араратскима.
А вода уходно бываше маньомъ све до десетога мѣсеца появесе врхови гора.
И послѣ четрдесетъ дана’ отвори Ное окно ковчега, кое є начиніо,
те пошлѣ гаврана видити, є ли отишла вода съ лица землѣ а тай изишавши не вратисе, докъ не усану вода.
И за ньимъ пошлѣ голубицу, видити є ли уступила вода съ лица землѣ;
а голубица, не нашавши, на чемъ би ноге свое отморила, вратисе къ нѣму у ковчегъ, єръ вода бяше на свомъ лицу цѣле землѣ; и пруживши руку свою узме ю и унесе къ себи у ковчегъ.
И почека іошт’ седамъ дана’, пакъ пошлѣ опетъ голубицу изъ ковчега.
И врати му се голубица предъ вече имаюћи стручакъ маслининъ съ лисћемъ у усты свои, те позна Ное, да є отишла вода съ лица землѣ.
И почека другихъ іошт' седамъ дана’, пакъ опетъ пошлѣ голубицу, и та му се послѣ вьшше неповрати.
И буде шестъ стотина’ прве године живота Ноева у првый данъ првога мѣсеца, те спласне вода съ лица землѣ; и одкрые Ное кровъ ковчега, кой є начиніо, и види, да є усанула вода съ лица землѣ.
И другог’ мѣсеца, у двадесетседмый данъ мѣсеца сува буде земля.
И рече Господъ Богъ Ною говорећи;
Изиђи изъ ковчега ты, и жена твоя, и сынови твои, и жене сынова твоихъ съ тобомъ,
и сви звѣрови кои су съ тобомъ, и свако тѣло отъ птица’ све до скотова, и свакій гадъ пузећій по земльи изведи са собомъ, па се растите и множите на земльи.
И изиђе Ное, и жена нѣгова, и сынови нѣгови, и жене сынова нѣговыхъ съ ньимъ,
и сви звѣрови, и сви скотови, и све птице, и сви гадови пузећи по роду своме на земльи, изиђоше изъ ковчега.
И начини Ное жертвеникъ Господу, и узме отъ свію скотова чистыхъ‚ и отъ свію птица’ чистыхъ, и принесе као свепалѣня на жертвеникъ.
И омирише Господъ воню да пріятно мирише, па рекне Господъ Богъ Ною размысливши: отсад’ нећу проклети землю за дѣла людска, што долази човѣку прилѣжно помысао на зла отъ младости нѣгове; нећу выше поразити свако тѣло живеће, као што учинихъ.
У све дане землѣ сѣянѣ и жетва, зима и врућина, лѣто и пролѣће, данъ и ноћь неће престати.
А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.
И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;
Те се устави ковчег седмога мјесеца, дана седамнаестога на планини Арарату.
И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјеседа показаше се врхови од брда.
А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;
И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.
А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
И пред вече врати се к њему голубица, и гле у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.
А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.
Тада рече Бог Ноју говорећи:
Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
И изиде Ноје и синови и његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.
Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.
И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве што се сажижу.
И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: не ћу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.
Од селе докле буде земље, не ће нестајати усјева ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.
Претходна глава
Следећа глава