dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.

И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.

И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;

Те се устави ковчег седмога мјесеца, дана седамнаестога на планини Арарату.

И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјеседа показаше се врхови од брда.

А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;

И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.

Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.

А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.

И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.

И пред вече врати се к њему голубица, и гле у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.

Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.

Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.

А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.

Тада рече Бог Ноју говорећи:

Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;

Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.

И изиде Ноје и синови и његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.

Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.

И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве што се сажижу.

И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: не ћу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.

Од селе докле буде земље, не ће нестајати усјева ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.

И҆ помѧнꙋ̀ бг҃ъ нѡ́а, и҆ всѧ̑ ѕвѣ̑ри, и҆ всѧ̑ скоты̀, и҆ всѧ̑ пти̑цы, и҆ всѧ̑ га́ды пресмыка́ющыѧсѧ, є҆ли̑ка бѣ́хꙋ съ ни́мъ въ ковче́зѣ: и҆ наведѐ бг҃ъ дꙋ́хъ на зе́млю, и҆ преста̀ вода̀.

И҆ заключи́шасѧ и҆сто́чницы бе́здны и҆ хлѧ̑би небє́сныѧ: и҆ ᲂу҆держа́сѧ до́ждь ѿ небесѐ.

И҆ вспѧ́ть по́йде вода̀ и҆дꙋ́щаѧ ѿ землѝ: и҆ ᲂу҆малѧ́шесѧ вода̀ по стѣ̀ пѧти́десѧтихъ дне́хъ.

И҆ сѣ́де ковче́гъ въ мцⷭ҇ъ седмы́й, въ два́десѧть седмы́й де́нь мцⷭ҇а, на гора́хъ а҆рара́тскихъ.

Вода́ же ᲂу҆ходѧ́щи ᲂу҆малѧ́шесѧ да́же до десѧ́тагѡ мцⷭ҇а: и҆ въ десѧ́тый мцⷭ҇ъ, въ пе́рвый де́нь мцⷭ҇а ꙗ҆ви́шасѧ версѝ го́ръ.

И҆ бы́сть по четы́редесѧтихъ дне́хъ ѿве́рзе нѡ́е ѻ҆ко́нце ковче́га, є҆́же сотворѝ,

и҆ посла̀ вра́на (꙳ви́дѣти, а҆́ще ᲂу҆стꙋпи́ла вода̀ ѿ лица̀ землѝ): и҆ и҆зше́дъ не возврати́сѧ, до́ндеже и҆зсѧ́че вода̀ ѿ землѝ.

И҆ посла̀ голꙋби́цꙋ по не́мъ ви́дѣти, а҆́ще ᲂу҆стꙋпи́ла вода̀ ѿ лица̀ землѝ:

и҆ не ѡ҆брѣ́тши голꙋби́ца поко́ѧ нога́ма свои́ма, возврати́сѧ къ немꙋ̀ въ ковче́гъ, ꙗ҆́кѡ вода̀ бѧ́ше по всемꙋ̀ лицꙋ̀ всеѧ̀ землѝ: и҆ просте́ръ рꙋ́кꙋ свою̀, прїѧ́тъ ю҆̀ и҆ внесѐ ю҆̀ къ себѣ̀ въ ковче́гъ.

И҆ преме́дливъ є҆щѐ се́дмь дні́й, па́ки посла̀ голꙋби́цꙋ и҆з̾ ковче́га.

И҆ возврати́сѧ къ немꙋ̀ голꙋби́ца къ ве́черꙋ, и҆ и҆мѣ́ѧше сꙋче́цъ ма́сличенъ съ ли́ствїемъ во ᲂу҆стѣ́хъ свои́хъ: и҆ позна̀ нѡ́е, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆стꙋпѝ вода̀ ѿ лица̀ землѝ.

И҆ преме́дливъ є҆щѐ се́дмь дні́й дрꙋги́хъ, па́ки посла̀ голꙋби́цꙋ, и҆ не приложѝ возврати́тисѧ къ немꙋ̀ пото́мъ.

И҆ бы́сть въ пе́рвое и҆ шестьсо́тное лѣ́то житїѧ̀ нѡ́ева, въ пе́рвый де́нь пе́рвагѡ мцⷭ҇а, и҆зсѧ́че вода̀ ѿ лица̀ землѝ: и҆ ѿкры̀ нѡ́е покро́въ ковче́га, є҆го́же сотворѝ, и҆ ви́дѣ, ꙗ҆́кѡ и҆зсѧ́че вода̀ ѿ лица̀ землѝ.

Въ мцⷭ҇ъ же вторы́й, въ два́десѧть седмы́й де́нь мцⷭ҇а и҆́зсше землѧ̀.

И҆ речѐ гдⷭ҇ь бг҃ъ нѡ́еви, гл҃ѧ:

и҆зы́ди и҆з̾ ковче́га ты̀ и҆ жена̀ твоѧ̀, и҆ сы́нове твоѝ и҆ жєны̀ сынѡ́въ твои́хъ съ тобо́ю:

и҆ всѧ̑ ѕвѣ̑ри, є҆ли́цы сꙋ́ть съ тобо́ю, и҆ всѧ́кꙋ пло́ть ѿ пти́цъ да́же до скотѡ́въ, и҆ всѧ́къ га́дъ дви́жꙋщїйсѧ по землѝ и҆зведѝ съ собо́ю: и҆ расти́тесѧ и҆ мно́житесѧ на землѝ.

И҆ и҆зы́де нѡ́е и҆ жена̀ є҆гѡ̀, и҆ сы́нове є҆гѡ̀ и҆ жєны̀ сынѡ́въ є҆гѡ̀ съ ни́мъ,

и҆ всѝ ѕвѣ́рїе, и҆ всѝ ско́ти, и҆ всѧ̑ пти̑цы и҆ всѝ га́ди дви́жꙋщїисѧ по ро́дꙋ своемꙋ̀ на землѝ и҆зыдо́ша и҆з̾ ковче́га.

И҆ созда̀ нѡ́е же́ртвенникъ гдⷭ҇еви: и҆ взѧ̀ ѿ всѣ́хъ скотѡ́въ чи́стыхъ и҆ ѿ всѣ́хъ пти́цъ чи́стыхъ и҆ вознесѐ во всесожже́нїе на же́ртвенникъ.

И҆ ѡ҆бонѧ̀ гдⷭ҇ь воню̀ благоꙋха́нїѧ. И҆ речѐ гдⷭ҇ь бг҃ъ размы́сливъ: не приложꙋ̀ ктомꙋ̀ проклѧ́ти зе́млю за дѣла̀ человѣ́чєскаѧ, занѐ прилежи́тъ помышле́нїе человѣ́кꙋ прилѣ́жнѡ на ѕла̑ѧ ѿ ю҆́ности є҆гѡ̀: не приложꙋ̀ ᲂу҆̀бо ктомꙋ̀ порази́ти всѧ́кꙋю пло́ть живꙋ́щꙋю, ꙗ҆́коже сотвори́хъ:

во всѧ̑ дни̑ землѝ сѣ́ѧтва и҆ жа́тва, зима̀ и҆ зно́й, лѣ́то и҆ весна̀, де́нь и҆ но́щь не преста́нꙋтъ.