8.1
8.2
8.3
8.4
8.5
8.6
8.7
8.8
8.9
8.10
8.11
8.12
8.13
8.14
8.15
8.16
8.17
8.18
8.19
8.20
8.21
8.22
А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.
И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;
Те се устави ковчег седмога мјесеца, дана седамнаестога на планини Арарату.
И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјеседа показаше се врхови од брда.
А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;
И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.
А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
И пред вече врати се к њему голубица, и гле у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.
А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.
Тада рече Бог Ноју говорећи:
Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
И изиде Ноје и синови и његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.
Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.
И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве што се сажижу.
И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: не ћу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.
Од селе докле буде земље, не ће нестајати усјева ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.
Καὶ ἐμνήσθη ὁ θεὸς τοῦ Νωε καὶ πάντων τῶν θηρίων καὶ πάντων τῶν κτηνῶν καὶ πάντων τῶν πετεινῶν καὶ πάντων τῶν ἑρπετῶν, ὅσα ἦν μετ’ αὐτοῦ ἐν τῇ κιβωτῷ, καὶ ἐπήγαγεν ὁ θεὸς πνεῦμα ἐπὶ τὴν γῆν, καὶ ἐκόπασεν τὸ ὕδωρ,
καὶ ἐπεκαλύφθησαν αἱ πηγαὶ τῆς ἀβύσσου καὶ οἱ καταρράκται τοῦ οὐρανοῦ, καὶ συνεσχέθη ὁ ὑετὸς ἀπὸ τοῦ οὐρανοῦ.
καὶ ἐνεδίδου τὸ ὕδωρ πορευόμενον ἀπὸ τῆς γῆς, ἐνεδίδου καὶ ἠλαττονοῦτο τὸ ὕδωρ μετὰ πεντήκοντα καὶ ἑκατὸν ἡμέρας.
καὶ ἐκάθισεν ἡ κιβωτὸς ἐν μηνὶ τῷ ἑβδόμῳ, ἑβδόμῃ καὶ εἰκάδι τοῦ μηνός, ἐπὶ τὰ ὄρη τὰ Αραρατ.
τὸ δὲ ὕδωρ πορευόμενον ἠλαττονοῦτο ἕως τοῦ δεκάτου μηνός· ἐν δὲ τῷ ἑνδεκάτῳ μηνί, τῇ πρώτῃ τοῦ μηνός, ὤφθησαν αἱ κεφαλαὶ τῶν ὀρέων. –
καὶ ἐγένετο μετὰ τεσσαράκοντα ἡμέρας ἠνέῳξεν Νωε τὴν θυρίδα τῆς κιβωτοῦ, ἣν ἐποίησεν,
καὶ ἀπέστειλεν τὸν κόρακα τοῦ ἰδεῖν εἰ κεκόπακεν τὸ ὕδωρ· καὶ ἐξελθὼν οὐχ ὑπέστρεψεν ἕως τοῦ ξηρανθῆναι τὸ ὕδωρ ἀπὸ τῆς γῆς.
καὶ ἀπέστειλεν τὴν περιστερὰν ὀπίσω αὐτοῦ ἰδεῖν εἰ κεκόπακεν τὸ ὕδωρ ἀπὸ προσώπου τῆς γῆς·
καὶ οὐχ εὑροῦσα ἡ περιστερὰ ἀνάπαυσιν τοῖς ποσὶν αὐτῆς ὑπέστρεψεν πρὸς αὐτὸν εἰς τὴν κιβωτόν, ὅτι ὕδωρ ἦν ἐπὶ παντὶ προσώπῳ πάσης τῆς γῆς, καὶ ἐκτείνας τὴν χεῖρα αὐτοῦ ἔλαβεν αὐτὴν καὶ εἰσήγαγεν αὐτὴν πρὸς ἑαυτὸν εἰς τὴν κιβωτόν.
καὶ ἐπισχὼν ἔτι ἡμέρας ἑπτὰ ἑτέρας πάλιν ἐξαπέστειλεν τὴν περιστερὰν ἐκ τῆς κιβωτοῦ·
καὶ ἀνέστρεψεν πρὸς αὐτὸν ἡ περιστερὰ τὸ πρὸς ἑσπέραν καὶ εἶχεν φύλλον ἐλαίας κάρφος ἐν τῷ στόματι αὐτῆς, καὶ ἔγνω Νωε ὅτι κεκόπακεν τὸ ὕδωρ ἀπὸ τῆς γῆς.
καὶ ἐπισχὼν ἔτι ἡμέρας ἑπτὰ ἑτέρας πάλιν ἐξαπέστειλεν τὴν περιστεράν, καὶ οὐ προσέθετο τοῦ ἐπιστρέψαι πρὸς αὐτὸν ἔτι. –
καὶ ἐγένετο ἐν τῷ ἑνὶ καὶ ἑξακοσιοστῷ ἔτει ἐν τῇ ζωῇ τοῦ Νωε, τοῦ πρώτου μηνός, μιᾷ τοῦ μηνός, ἐξέλιπεν τὸ ὕδωρ ἀπὸ τῆς γῆς· καὶ ἀπεκάλυψεν Νωε τὴν στέγην τῆς κιβωτοῦ, ἣν ἐποίησεν, καὶ εἶδεν ὅτι ἐξέλιπεν τὸ ὕδωρ ἀπὸ προσώπου τῆς γῆς.
ἐν δὲ τῷ μηνὶ τῷ δευτέρῳ, ἑβδόμῃ καὶ εἰκάδι τοῦ μηνός, ἐξηράνθη ἡ γῆ.
Καὶ εἶπεν κύριος ὁ θεὸς τῷ Νωε λέγων
Ἔξελθε ἐκ τῆς κιβωτοῦ, σὺ καὶ ἡ γυνή σου καὶ οἱ υἱοί σου καὶ αἱ γυναῖκες τῶν υἱῶν σου μετὰ σοῦ
καὶ πάντα τὰ θηρία, ὅσα ἐστὶν μετὰ σοῦ, καὶ πᾶσα σὰρξ ἀπὸ πετεινῶν ἕως κτηνῶν, καὶ πᾶν ἑρπετὸν κινούμενον ἐπὶ τῆς γῆς ἐξάγαγε μετὰ σεαυτοῦ· καὶ αὐξάνεσθε καὶ πληθύνεσθε ἐπὶ τῆς γῆς.
καὶ ἐξῆλθεν Νωε καὶ ἡ γυνὴ αὐτοῦ καὶ οἱ υἱοὶ αὐτοῦ καὶ αἱ γυναῖκες τῶν υἱῶν αὐτοῦ μετ’ αὐτοῦ,
καὶ πάντα τὰ θηρία καὶ πάντα τὰ κτήνη καὶ πᾶν πετεινὸν καὶ πᾶν ἑρπετὸν κινούμενον ἐπὶ τῆς γῆς κατὰ γένος αὐτῶν ἐξήλθοσαν ἐκ τῆς κιβωτοῦ.
καὶ ᾠκοδόμησεν Νωε θυσιαστήριον τῷ θεῷ καὶ ἔλαβεν ἀπὸ πάντων τῶν κτηνῶν τῶν καθαρῶν καὶ ἀπὸ πάντων τῶν πετεινῶν τῶν καθαρῶν καὶ ἀνήνεγκεν ὁλοκαρπώσεις ἐπὶ τὸ θυσιαστήριον.
καὶ ὠσφράνθη κύριος ὁ θεὸς ὀσμὴν εὐωδίας, καὶ εἶπεν κύριος ὁ θεὸς διανοηθείς Οὐ προσθήσω ἔτι τοῦ καταράσασθαι τὴν γῆν διὰ τὰ ἔργα τῶν ἀνθρώπων, ὅτι ἔγκειται ἡ διάνοια τοῦ ἀνθρώπου ἐπιμελῶς ἐπὶ τὰ πονηρὰ ἐκ νεότητος· οὐ προσθήσω οὖν ἔτι πατάξαι πᾶσαν σάρκα ζῶσαν, καθὼς ἐποίησα.
πάσας τὰς ἡμέρας τῆς γῆς σπέρμα καὶ θερισμός, ψῦχος καὶ καῦμα, θέρος καὶ ἔαρ ἡμέραν καὶ νύκτα οὐ καταπαύσουσιν.
И сѣтисе Богъ Ноя и свію звѣрова, и свію скотова, и свію птица’, и свію гадова пузећихъ, кои быше съ ньимъ у ковчегу, те наведе Богъ духъ на землю, и преста вода.
И заключаюсе извори бездне и врела небесна, те се уздржи киша съ неба;
и вода, идућа изъ землѣ пође натрагъ, и послѣ сто петдесетъ дана’ маньомъ бываше вода.
И сѣдне ковчегъ, мѣсеца седмога у двадесеть седмый данъ мѣсеца, на горама Араратскима.
А вода уходно бываше маньомъ све до десетога мѣсеца появесе врхови гора.
И послѣ четрдесетъ дана’ отвори Ное окно ковчега, кое є начиніо,
те пошлѣ гаврана видити, є ли отишла вода съ лица землѣ а тай изишавши не вратисе, докъ не усану вода.
И за ньимъ пошлѣ голубицу, видити є ли уступила вода съ лица землѣ;
а голубица, не нашавши, на чемъ би ноге свое отморила, вратисе къ нѣму у ковчегъ, єръ вода бяше на свомъ лицу цѣле землѣ; и пруживши руку свою узме ю и унесе къ себи у ковчегъ.
И почека іошт’ седамъ дана’, пакъ пошлѣ опетъ голубицу изъ ковчега.
И врати му се голубица предъ вече имаюћи стручакъ маслининъ съ лисћемъ у усты свои, те позна Ное, да є отишла вода съ лица землѣ.
И почека другихъ іошт' седамъ дана’, пакъ опетъ пошлѣ голубицу, и та му се послѣ вьшше неповрати.
И буде шестъ стотина’ прве године живота Ноева у првый данъ првога мѣсеца, те спласне вода съ лица землѣ; и одкрые Ное кровъ ковчега, кой є начиніо, и види, да є усанула вода съ лица землѣ.
И другог’ мѣсеца, у двадесетседмый данъ мѣсеца сува буде земля.
И рече Господъ Богъ Ною говорећи;
Изиђи изъ ковчега ты, и жена твоя, и сынови твои, и жене сынова твоихъ съ тобомъ,
и сви звѣрови кои су съ тобомъ, и свако тѣло отъ птица’ све до скотова, и свакій гадъ пузећій по земльи изведи са собомъ, па се растите и множите на земльи.
И изиђе Ное, и жена нѣгова, и сынови нѣгови, и жене сынова нѣговыхъ съ ньимъ,
и сви звѣрови, и сви скотови, и све птице, и сви гадови пузећи по роду своме на земльи, изиђоше изъ ковчега.
И начини Ное жертвеникъ Господу, и узме отъ свію скотова чистыхъ‚ и отъ свію птица’ чистыхъ, и принесе као свепалѣня на жертвеникъ.
И омирише Господъ воню да пріятно мирише, па рекне Господъ Богъ Ною размысливши: отсад’ нећу проклети землю за дѣла людска, што долази човѣку прилѣжно помысао на зла отъ младости нѣгове; нећу выше поразити свако тѣло живеће, као што учинихъ.
У све дане землѣ сѣянѣ и жетва, зима и врућина, лѣто и пролѣће, данъ и ноћь неће престати.
Претходна глава
Следећа глава