8.1
8.2
8.3
8.4
8.5
8.6
8.7
8.8
8.9
8.10
8.11
8.12
8.13
8.14
8.15
8.16
8.17
8.18
8.19
8.20
8.21
8.22
А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.
И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;
Те се устави ковчег седмога мјесеца, дана седамнаестога на планини Арарату.
И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјеседа показаше се врхови од брда.
А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;
И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.
А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
И пред вече врати се к њему голубица, и гле у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.
А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.
Тада рече Бог Ноју говорећи:
Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
И изиде Ноје и синови и његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.
Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.
И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве што се сажижу.
И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: не ћу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.
Од селе докле буде земље, не ће нестајати усјева ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.
И помѧнꙋ̀ б҃ъ но́ѧ, и҆ всѧ́къ звѣ́рь, и҆ всѧ́къ ско́тъ, и҆ всѧ̀ пти́ца, и҆ всѧ̀ га́ды, и҆же бѧ́хꙋ с ниⷨ въ ковче́зѣ. И наведе б҃ъ вѣтръ на́ землю и оу҆ста вода̀.
и҆ заключи́шасѧ и҆сто́чницы бе́знⷣыѧ, и҆ хлѧ́би нбⷵныѧ и҆ оу҆ста̀ до́жⷣь ѿ нб҃си,
и҆ въспѧ́ть по́иде вода̀ съ зеⷨлѧ· Нача́тъ сѧ́кнꙋти и҆ оу҆быва́ти воды̀ по рн҃ дн҃їи·
И҆ сѣ́де ковче́гъ въ мⷵцъ з҃, въ кз дн҃ь, на гора́хъ а҆рара́тъскихъ·
Вода́ же оу҆ходѧщи ма́лѧшесѧ до десѧ́таго мⷵца· въ а҃і мⷵцъ, въ а҃ дн҃ь мⷵца, ѧ҆ви́шасѧ ве́рси гора́мъ·
И҆ бы́сть по м҃ дн҃їи ѿве́рзе но́е ковче́гꙋ ѻкⷩ‍҇оце ꙗ҆́же сотворѝ,
и҆ посла̀ вра́нъ ви́дѣти а҆́ще е҆сть оу҆стꙋпи́ло воды̀ ѿ лица̀ землѝ, и҆ ше́дъ не ѻ҆брати́сѧ до́ндеже и҆зъсѧ́че вода̀ ѿ землѧ̀·
И҆ посла̀ голꙋби́цꙋ по не́мъ, ви́дѣти а҆́ще е҆сть оу҆стꙋпи́ло воды̀ ѿ лица̀ зе́мнаго,
и҆ не ѻ҆брѣтѐ голꙋби́ца поко́ѧ нога́ма свои́ма, и҆ въз̾врати́сѧ къ немꙋ̀ въ ковче́гъ, вода̀ бо̑ бѧ́ше на лицы̀ всеѧ̀ землѧ̀, и҆ просте́ръ рꙋкꙋ свою̀ ꙗ҆тъ ю҆̀, и҆ вънесе́ ю҆̀ къ себѣ въ ковче́гъ·
И҆ премеⷣли́въ е҆ще, з҃ дн҃їи, па́ки и҆спꙋсти́въ голꙋби́цꙋ и҆с ковче́га,
и҆ ѻ҆брати́сѧ къ немꙋ̀ къ ве́черꙋ, и҆мѣа́ше сꙋче́цъ масли́ченъ съ ли́ствїемъ въ оу҆стѣх́ъ свои̑хъ. И҆ разꙋмѣ но́е ꙗ҆ко ѿстꙋпѝ вода ѿ лица̀ землѝ,
и҆ оу҆держа́въ е҆ще з҃ дн҃їи дрꙋги́хъ, па́ки и҆спꙋстѝ голꙋби́цꙋ, и҆ не приложѝ къ немꙋ̀ ѻ҆брати́тисѧ пото́мъ·
И҆ бы́сть въ е҆ді́но и҆ въ шестьсо́тное лѣто жи́тїѧ но́ева въ а҃ дн҃ь , а҃ го мⷵца, и҆съсѧ́че вода̀ ѿ лица̀ землѝ· И҆ ѿкры̀ но́е покро́въ ковче́гꙋ и҆же сътворѝ, и҆ видѣ ꙗ҆́ко и҆съсѧ́че вода̀ ѿ лица землѝ·
Въ мⷵцъ же вторы́и, въ кз҃ дн҃ь мⷵца исъше землѧ̀·
Ре́че г҃ь б҃ъ но́еви гл҃ѧ,
и҆зы́иди и҆с ковче́га ты̀, и҆ сн҃ве твоѝ, жена твоѧ̀, и҆ же́ны сн҃въ твои҆́хъ с тобо́ю·
И҆ всѧ́ка пло́ть ѿ птицъ и҆ до ско́та, и҆ всѧ́къ га́дъ дви́жꙋщїисѧ по землѝ и҆зведѝ съ собо́ю, растѣтесѧ и҆ множи́тесѧ на землѝ·
И҆ и҆зы́иде но́е и҆ сн҃ве е҆го жена̀ е҆го, и҆ жен́ы сн҃въ е҆го съ ни́мъ.
И҆ всѝ звѣрїе и҆ вси ско́ти, и҆ всѧ пти́ца, и҆ всѧ дви́жꙋщаа̑сѧ по ро́дꙋ свое̑мꙋ на землѝ, и҆зы́идоша и҆с ковче́га
И҆ съзⷣа но́е тре́бникъ гв҃и, и҆ възе́м̾ ѿ всѣхъ ско́тъ чи́стыⷯ, и҆ ѿ пти́цъ чи́стыⷯ и҆ възнесѐ всесъж̾жига́емое на тре́бникъ,
ѝ ѻ҆бонѧ̀ г҃ь воню̀ бл҃гоѹ҆ханїѧ· И҆ ре́че г҃ь б҃ъ , не приложꙋ ктомꙋ̀ проклѧ́ти зе́млю за дѣ́ла члчⷵка. занѐ прилежиⷮ помышле́нїе чл҃кꙋ прилѣжно на зла́ѧ ѿ ю҆́ности е҆го и҆ того ради не приложꙋ ктомꙋ̀ оу҆би́ти всѧ́кїѧ пло́ти живы́ѧ, ꙗ҆́же сътвори́хъ
всѧ̀ дн҃и на землѝ· Сѣѧ́тва и҆ жа́тва, зима̀, и҆ зно́и, лѣт́о, и҆ ѻ҆́сень, дн҃ь и҆ но́щь не преста́нꙋт̾·
Претходна глава
Следећа глава