А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.
И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.
И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;
Те се устави ковчег седмога мјесеца, дана седамнаестога на планини Арарату.
И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјеседа показаше се врхови од брда.
А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;
И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.
Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.
А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.
И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.
И пред вече врати се к њему голубица, и гле у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.
Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.
Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.
А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.
Тада рече Бог Ноју говорећи:
Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;
Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.
И изиде Ноје и синови и његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.
Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.
И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве што се сажижу.
И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: не ћу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.
Од селе докле буде земље, не ће нестајати усјева ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.
И сѣтисе Богъ Ноя и свію звѣрова, и свію скотова, и свію птица’, и свію гадова пузећихъ, кои быше съ ньимъ у ковчегу, те наведе Богъ духъ на землю, и преста вода.
И заключаюсе извори бездне и врела небесна, те се уздржи киша съ неба;
и вода, идућа изъ землѣ пође натрагъ, и послѣ сто петдесетъ дана’ маньомъ бываше вода.
И сѣдне ковчегъ, мѣсеца седмога у двадесеть седмый данъ мѣсеца, на горама Араратскима.
А вода уходно бываше маньомъ све до десетога мѣсеца появесе врхови гора.
И послѣ четрдесетъ дана’ отвори Ное окно ковчега, кое є начиніо,
те пошлѣ гаврана видити, є ли отишла вода съ лица землѣ а тай изишавши не вратисе, докъ не усану вода.
И за ньимъ пошлѣ голубицу, видити є ли уступила вода съ лица землѣ;
а голубица, не нашавши, на чемъ би ноге свое отморила, вратисе къ нѣму у ковчегъ, єръ вода бяше на свомъ лицу цѣле землѣ; и пруживши руку свою узме ю и унесе къ себи у ковчегъ.
И врати му се голубица предъ вече имаюћи стручакъ маслининъ съ лисћемъ у усты свои, те позна Ное, да є отишла вода съ лица землѣ.
И почека другихъ іошт' седамъ дана’, пакъ опетъ пошлѣ голубицу, и та му се послѣ вьшше неповрати.
И буде шестъ стотина’ прве године живота Ноева у првый данъ првога мѣсеца, те спласне вода съ лица землѣ; и одкрые Ное кровъ ковчега, кой є начиніо, и види, да є усанула вода съ лица землѣ.
И другог’ мѣсеца, у двадесетседмый данъ мѣсеца сува буде земля.
И рече Господъ Богъ Ною говорећи;
Изиђи изъ ковчега ты, и жена твоя, и сынови твои, и жене сынова твоихъ съ тобомъ,
и сви звѣрови кои су съ тобомъ, и свако тѣло отъ птица’ све до скотова, и свакій гадъ пузећій по земльи изведи са собомъ, па се растите и множите на земльи.
И изиђе Ное, и жена нѣгова, и сынови нѣгови, и жене сынова нѣговыхъ съ ньимъ,
и сви звѣрови, и сви скотови, и све птице, и сви гадови пузећи по роду своме на земльи, изиђоше изъ ковчега.
И начини Ное жертвеникъ Господу, и узме отъ свію скотова чистыхъ‚ и отъ свію птица’ чистыхъ, и принесе као свепалѣня на жертвеникъ.
И омирише Господъ воню да пріятно мирише, па рекне Господъ Богъ Ною размысливши: отсад’ нећу проклети землю за дѣла людска, што долази човѣку прилѣжно помысао на зла отъ младости нѣгове; нећу выше поразити свако тѣло живеће, као што учинихъ.
У све дане землѣ сѣянѣ и жетва, зима и врућина, лѣто и пролѣће, данъ и ноћь неће престати.
Recordatus autem Deus Noë, cunctorumque animantium, et omnium jumentorum, quæ erant cum eo in arca, adduxit spiritum super terram, et imminutæ sunt aquæ.
Et clausi sunt fontes abyssi, et cataractæ cæli: et prohibitæ sunt pluviæ de cælo.
Reversæque sunt aquæ de terra euntes et redeuntes: et cœperunt minui post centum quinquaginta dies.
Requievitque arca mense septimo, vigesimo septimo die mensis, super montes Armeniæ.
At vero aquæ ibant et decrescebant usque ad decimum mensem: decimo enim mense, primo die mensis, apparuerunt cacumina montium.
Cumque transissent quadraginta dies, aperiens Noë fenestram arcæ, quam fecerat, dimisit corvum,
qui egrediebatur, et non revertebatur, donec siccarentur aquæ super terram.
Emisit quoque columbam post eum, ut videret si jam cessassent aquæ super faciem terræ.
Quæ cum non invenisset ubi requiesceret pes ejus, reversa est ad eum in arcam: aquæ enim erant super universam terram: extenditque manum, et apprehensam intulit in arcam.
Expectatis autem ultra septem diebus aliis, rursum dimisit columbam ex arca.
At illa venit ad eum ad vesperam, portans ramum olivæ virentibus foliis in ore suo: intellexit ergo Noë quod cessassent aquæ super terram.
Expectavitque nihilominus septem alios dies: et emisit columbam, quæ non est reversa ultra ad eum.
Igitur sexcentesimo primo anno, primo mense, prima die mensis, imminutæ sunt aquæ super terram: et aperiens Noë tectum arcæ, aspexit, viditque quod exsiccata esset superficies terræ.
Mense secundo, septimo et vigesimo die mensis arefacta est terra.
Locutus est autem Deus ad Noë, dicens:
Egredere de arca, tu et uxor tua, filii tui et uxores filiorum tuorum tecum.
Cuncta animantia, quæ sunt apud te, ex omni carne, tam in volatilibus quam in bestiis et universis reptilibus, quæ reptant super terram, educ tecum, et ingredimini super terram: crescite et multiplicamini super eam.
Egressus est ergo Noë, et filii ejus: uxor illius, et uxores filiorum ejus cum eo.
Sed et omnia animantia, jumenta, et reptilia quæ reptant super terram, secundum genus suum, egressa sunt de arca.
Ædificavit autem Noë altare Domino: et tollens de cunctis pecoribus et volucribus mundis, obtulit holocausta super altare.
Odoratusque est Dominus odorem suavitatis, et ait: Nequaquam ultra maledicam terræ propter homines: sensus enim et cogitatio humani cordis in malum prona sunt ab adolescentia sua: non igitur ultra percutiam omnem animam viventem sicut feci.
Cunctis diebus terræ, sementis et messis, frigus et æstus, æstas et hiems, nox et dies non requiescent.