6.1
6.2
6.3
6.4
6.5
6.6
6.7
6.8
6.9
6.10
6.11
6.12
6.13
6.14
6.15
6.16
6.17
6.18
6.19
6.20
6.21
6.22
Καὶ ἐγένετο ἡνίκα ἤρξαντο οἱ ἄνθρωποι πολλοὶ γίνεσθαι ἐπὶ τῆς γῆς, καὶ θυγατέρες ἐγενήθησαν αὐτοῖς.
ἰδόντες δὲ οἱ υἱοὶ τοῦ θεοῦ τὰς θυγατέρας τῶν ἀνθρώπων ὅτι καλαί εἰσιν, ἔλαβον ἑαυτοῖς γυναῖκας ἀπὸ πασῶν, ὧν ἐξελέξαντο.
καὶ εἶπεν κύριος ὁ θεός Οὐ μὴ καταμείνῃ τὸ πνεῦμά μου ἐν τοῖς ἀνθρώποις τούτοις εἰς τὸν αἰῶνα διὰ τὸ εἶναι αὐτοὺς σάρκας, ἔσονται δὲ αἱ ἡμέραι αὐτῶν ἑκατὸν εἴκοσι ἔτη.
οἱ δὲ γίγαντες ἦσαν ἐπὶ τῆς γῆς ἐν ταῖς ἡμέραις ἐκείναις καὶ μετ’ ἐκεῖνο, ὡς ἂν εἰσεπορεύοντο οἱ υἱοὶ τοῦ θεοῦ πρὸς τὰς θυγατέρας τῶν ἀνθρώπων καὶ ἐγεννῶσαν ἑαυτοῖς· ἐκεῖνοι ἦσαν οἱ γίγαντες οἱ ἀπ’ αἰῶνος, οἱ ἄνθρωποι οἱ ὀνομαστοί.
Ἰδὼν δὲ κύριος ὁ θεὸς ὅτι ἐπληθύνθησαν αἱ κακίαι τῶν ἀνθρώπων ἐπὶ τῆς γῆς καὶ πᾶς τις διανοεῖται ἐν τῇ καρδίᾳ αὐτοῦ ἐπιμελῶς ἐπὶ τὰ πονηρὰ πάσας τὰς ἡμέρας,
καὶ ἐνεθυμήθη ὁ θεὸς ὅτι ἐποίησεν τὸν ἄνθρωπον ἐπὶ τῆς γῆς, καὶ διενοήθη.
καὶ εἶπεν ὁ θεός Ἀπαλείψω τὸν ἄνθρωπον, ὃν ἐποίησα, ἀπὸ προσώπου τῆς γῆς ἀπὸ ἀνθρώπου ἕως κτήνους καὶ ἀπὸ ἑρπετῶν ἕως τῶν πετεινῶν τοῦ οὐρανοῦ, ὅτι ἐθυμώθην ὅτι ἐποίησα αὐτούς.
Νωε δὲ εὗρεν χάριν ἐναντίον κυρίου τοῦ θεοῦ.
Αὗται δὲ αἱ γενέσεις Νωε· Νωε ἄνθρωπος δίκαιος, τέλειος ὢν ἐν τῇ γενεᾷ αὐτοῦ· τῷ θεῷ εὐηρέστησεν Νωε.
ἐγέννησεν δὲ Νωε τρεῖς υἱούς, τὸν Σημ, τὸν Χαμ, τὸν Ιαφεθ.
ἐφθάρη δὲ ἡ γῆ ἐναντίον τοῦ θεοῦ, καὶ ἐπλήσθη ἡ γῆ ἀδικίας.
καὶ εἶδεν κύριος ὁ θεὸς τὴν γῆν, καὶ ἦν κατεφθαρμένη, ὅτι κατέφθειρεν πᾶσα σὰρξ τὴν ὁδὸν αὐτοῦ ἐπὶ τῆς γῆς.
καὶ εἶπεν ὁ θεὸς πρὸς Νωε Καιρὸς παντὸς ἀνθρώπου ἥκει ἐναντίον μου, ὅτι ἐπλήσθη ἡ γῆ ἀδικίας ἀπ’ αὐτῶν, καὶ ἰδοὺ ἐγὼ καταφθείρω αὐτοὺς καὶ τὴν γῆν.
ποίησον οὖν σεαυτῷ κιβωτὸν ἐκ ξύλων τετραγώνων· νοσσιὰς ποιήσεις τὴν κιβωτὸν καὶ ἀσφαλτώσεις αὐτὴν ἔσωθεν καὶ ἔξωθεν τῇ ἀσφάλτῳ.
καὶ οὕτως ποιήσεις τὴν κιβωτόν· τριακοσίων πήχεων τὸ μῆκος τῆς κιβωτοῦ καὶ πεντήκοντα πήχεων τὸ πλάτος καὶ τριάκοντα πήχεων τὸ ὕψος αὐτῆς·
ἐπισυνάγων ποιήσεις τὴν κιβωτὸν καὶ εἰς πῆχυν συντελέσεις αὐτὴν ἄνωθεν· τὴν δὲ θύραν τῆς κιβωτοῦ ποιήσεις ἐκ πλαγίων· κατάγαια, διώροφα καὶ τριώροφα ποιήσεις αὐτήν.
ἐγὼ δὲ ἰδοὺ ἐπάγω τὸν κατακλυσμὸν ὕδωρ ἐπὶ τὴν γῆν καταφθεῖραι πᾶσαν σάρκα, ἐν ᾗ ἐστιν πνεῦμα ζωῆς, ὑποκάτω τοῦ οὐρανοῦ· καὶ ὅσα ἐὰν ᾖ ἐπὶ τῆς γῆς, τελευτήσει.
καὶ στήσω τὴν διαθήκην μου πρὸς σέ· εἰσελεύσῃ δὲ εἰς τὴν κιβωτόν, σὺ καὶ οἱ υἱοί σου καὶ ἡ γυνή σου καὶ αἱ γυναῖκες τῶν υἱῶν σου μετὰ σοῦ.
καὶ ἀπὸ πάντων τῶν κτηνῶν καὶ ἀπὸ πάντων τῶν ἑρπετῶν καὶ ἀπὸ πάντων τῶν θηρίων καὶ ἀπὸ πάσης σαρκός, δύο δύο ἀπὸ πάντων εἰσάξεις εἰς τὴν κιβωτόν, ἵνα τρέφῃς μετὰ σεαυτοῦ· ἄρσεν καὶ θῆλυ ἔσονται.
ἀπὸ πάντων τῶν ὀρνέων τῶν πετεινῶν κατὰ γένος καὶ ἀπὸ πάντων τῶν κτηνῶν κατὰ γένος καὶ ἀπὸ πάντων τῶν ἑρπετῶν τῶν ἑρπόντων ἐπὶ τῆς γῆς κατὰ γένος αὐτῶν, δύο δύο ἀπὸ πάντων εἰσελεύσονται πρὸς σὲ τρέφεσθαι μετὰ σοῦ, ἄρσεν καὶ θῆλυ.
σὺ δὲ λήμψῃ σεαυτῷ ἀπὸ πάντων τῶν βρωμάτων, ἃ ἔδεσθε, καὶ συνάξεις πρὸς σεαυτόν, καὶ ἔσται σοὶ καὶ ἐκείνοις φαγεῖν.
καὶ ἐποίησεν Νωε πάντα, ὅσα ἐνετείλατο αὐτῷ κύριος ὁ θεός, οὕτως ἐποίησεν.
А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише,
Видећи синови Божји кћери човјечије како су лијепе узимаше их за жене које хтјеше.
А Господ рече: не ће се дух мој до вијека прети с људима, јер су тијело; нека им још сто и двадесет година.
А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад се синови Божји састајаху са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи, од старине на гласу.
И Господ видећи да је неваљалство људско велико па земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле,
Покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу.
И рече Господ: хоћу да истријебим са земље људе, које сам створио, од човјека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио.
Али Ноје нађе милост пред Господом.
Ово су догађаји Нојеви: Ноје бјеше човјек праведан и безазлен својега вијека; по вољи Божјој свагда живљаше Ноје.
И роди Ноје три сина: Сима, Хама и Јафета.
А земља се поквари пред Богом, и напуни се земља безакоња.
И погледа Бог на земљу, а она бјеше покварена; јер свако тијело поквари пут свој на земљи.
И рече Бог Ноју: крај свакоме тијелу дође преда ме, јер напунише земљу безакоња; и ево хоћу да их затрем са земљом.
Начини себи ковчег од дрвета гофера, и начини прегратке у ковчегу; и затопи га смолом изнутра и споља.
И начини га овако: у дужину нека буде три ста лаката, у ширину педесет лаката, и у висину тридесет лаката;
Пусти доста свјетлости у ковчег; и кров му сведи озго од лакта; и удари врата ковчегу са стране; и начини га на три боја: доњи, други и трећи.
Јер ево пустићу потоп на земљу, да истријебим свако тијело, у којем има жива душа под небом; што је год на земљи све ће изгинути.
Али ћу с тобом учинити завјет свој: и ући ћеш у ковчег ти и синови твоји и жена твоја и жене синова твојих с тобом.
И од свега жива, од свакога тијела, узећеш у ковчег по двоје, да сачуваш у животу са собом, а мушко и женско нека буде.
Од птица по врстама њиховијем, од стоке по врстама њезинијем, и од свега што се миче на земљи по врстама његовијем, од света по двоје нека уђе с тобом, да их сачуваш у животу.
И узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране теби и њима.
И Ноје учини, како му заповједи Бог, све онако учини.
И҆ бы́сть е҆гда̀ нача́ша чл҃вцы мно́зи бывати на землѝ, и҆ дще́рѧ роди́шасѧ и҆мъ·
Ви́дѣвше же сн҃ве дще́рѧ роди́шасѧ и҆мъ· Ви́дѣвше же сн҃ве бж҃їи дще́рѧ чл҃чѧ ꙗ҆́ко добры сꙋть, и҆ поѧ҆́ша себѣ же́ны ѿ всѣхъ ꙗ҆́же и҆збра́ша·
И҆ рече г҃ь б҃ъ, не и҆́мать дх҃ъ мо́и пребыва́ти въ чл҃вцѣхъ си́хъ, занѐ сꙋть плъть· Бꙋдꙋтъ же дн҃їе и҆хъ, лѣтъ , рк҃·
и҆споли́ни же бѧхꙋ на землѝ въ дн҃и ѻ҆́ни· И҆ потⷨо ꙗ҆́коже въхожⷣахꙋ сн҃ве бж҃їи къ дще́реⷨ члчⷵким̾, и рожⷣахꙋ себѣ сїи, и҆ тїи бѧ́хꙋ и҆споли́ни, и҆же ѿ вѣка чл҃вцы и҆мени́ти·
Ви́дѣвъ же г҃ь б҃ъ, ꙗ҆́ко оу҆мно́жишасѧ зло́бы чл҃вкомъ на землѝ, и всѧ́къ кто̀ помышлѧ́етъ въ срⷣцы своеⷨ прилѣжно всѧ́къ кто̀ помышлѧ́етъ въ срⷣцы своеⷨ прилѣжно на зла́ѧ всѧ̀ дн҃и·
И҆ помысли б҃ъ ꙗ҆́ко сътворѝ чл҃вка на зеⷨли, и҆ размы́сли·
И҆ рече да потреблю̀ члв҃ка е҆гоже сътворих̾ ѿ землѧ̀, ѿ члв҃ка да́же и҆ до ско́та, и҆ ѿ га́дъ да̀же и҆ до пти́цъ нбⷵныхъ, ꙗ҆́ко размы́слихъ и҆же сотвори́хъ
Но́е же ѻ҆брѣтете блгⷣть прⷣе гм҃ъ бг҃м̾.
Сїѧ̑ же бытїѧ̀ но́ева. но́е б҄ѣ чл҃къ пра́веденъ, и҆ съвръшенъ въ всеⷨ ро́дѣ свое̑м̾, и҆ оу҆годѝ но́е бг҃ꙋ·
Роди́ же но́е три сн҃ы, си́ма, ха́ма, и҆а̑фе́та
ѻ҆скверни́ же сѧ землѧ предъ бм҃ъ, и҆ напо́лнисѧ непра́вды·
И҆ видѣ г҃ь б҃ъ зе́млю и҆́же бѣ ѻ҆скверне́на, ꙗ҆ко ѻ҆сквернѝ всѧ́ка плъть пꙋть сво́и на зе́мли·
И҆ ре́че г҃ь б҃ъ но́ю, вре́мѧ всѧ́кого чл҃вка прїиде прⷣе мѧ, ꙗ҆́ко напо́лънисѧ землѧ̀ непра́вды ѿ ниⷯ, и҆ се а҆́зъ рас̾сы́плю
Ты́ же оу҆бо сътворѝ себѣ ковче́гъ ѿ дре́въ негнїю҆́щиⷯ на четы́ри оу҆глы̀, предѣлы сътвори́ши въ ковче́зѣ, и҆ посмо́лиши вънꙋтръѹ҆́дꙋ и҆ внѣѹ҆́дꙋ смоло́ю,
и҆ та́ко съвершѝ ковче́гъ, т҃, лако́тъ въ долготꙋ̀ ковче́гꙋ, н҃ , въ широтꙋ̀, л҃ , въ высотꙋ̀ е҆мꙋ. и҆ оу҆зѧ̀,
сътвори́ши ковчеⷢ въ е҆ді́нъ ла́коть сконча́еши съве́рхꙋ. две́рⷤ‍ⷷ ковче́гꙋ сътвори́ши въ странꙋ̀, пола́ти и҆ предѣлы съ стропы̀ сꙋгꙋ́бы и҆ трегꙋ́бы сътвори́ши въ неⷨ·
И҆ се а҆́зъ пото́пъ наведꙋ̀ на́ землю погꙋби́ти всѧ́кꙋ плъть въ не́иже е҆сть дꙋ́хъ живо́тенъ поⷣ нб҃се́мъ, и҆ е҆ли́ко е҆́сть на землѝ и҆зъмреⷮ·
И҆ поста́влю завѣ ⷮ мо́и к тебѣ· Въни́дешиⷤ‍ⷷ въ ковче́гъ ты̀, и҆ сн҃ве твоѝ, жена̀ твоѧ̀, и҆ жены̀ сн҃въ твои́хъ с тобо́ю.
и҆ ѿ всѧ́кого ско́та, и҆ ѿ всѣхъ гаⷣ, и҆ ѿ всѧкого звѣ́ри, и҆ ѿ всѧ́кїѧ плъти дво́е дво́е, ѿ всѣ́хъ въведе́ши въ ковче́гъ, и҆ да пита́еши съ собо́ю, мꙋ́жескїи по́лъ и҆ же́ньскїи, да бꙋ́деⷮ
ѿ всѣхъ пти́цъ по́ родꙋ. и҆ ѿ всего̀ скота по́ родꙋ· И҆ ѿ всѣ́хъ га́дъ по́л̾заю̑щиⷯ по землѝ по́ родꙋ , дво́е дво́е ѿ всѣхъ сиⷯ, въни́дꙋтъ к тебѣ пита́тисѧ с тобо́ю мꙋж́ескїи по́лъ и҆ ж́еньскїи·
Ты́ же възмѝ себѣ ѿ всѣх̾ бра́шенъ ꙗ҆же и҆́мате ꙗ҆сти, и҆ събереши къ себѣ и бꙋ́деⷮ тебѣ и҆ ѻ҆́нѣмъ бра́шно.
И҆ сътворѝ но́е всѐ е҆ли́ко заповѣда̀ е҆мꙋ г҃ь б҃ъ, та́ко сътворѝ·
Претходна глава
Следећа глава