Тада Јосиф паде на лице оцу својему, и плака над њим цјелујући га.
И заповједи Јосиф слугама својим љекарима, да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше мирисима Израиља.
И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба онијем које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана.
А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновијем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците:
Отац ме је мој заклео говорећи: ево, ја ћу скоро умријети; у гробу мојем, који ископах у земљи Хананској, ондје ме погреби. Па сада да идем да погребем оца својега, а послије ћу опет доћи.
А Фараон му рече: иди и погреби оца својега, како те је заклео;
И отиде Јосиф да погребе оца својега; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старјешине од дома његова и све старјешине од земље Мисирске,
И сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само дјецу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској.
А пође с њим и ко̂ла̂ и коњика толико да бјеше војска врло велика.
А кад дођоше на гумно Атадово, које је с ону страну Јордана, плакаше ондје много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана.
А људи из оне земље, Хананејци, кад видјеше плач на гумну Атадову, рекоше: у великој су жалости Мисирци. За то прозваше оно мјесто с ону страну Јордана жалост Мисирска.
И учинише му синови његови како им бјеше заповједио.
Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамврији.
И погребавши оца својега врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који бијаху изашли с њим да погребу оца његова.
А браћа Јосифова видећи гдје им отац умрије, рекоше: може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.
За то поручише Јосифу: отац твој заповједи на смрти и рече:
Овако кажите Јосифу: молим те, опрости браћи освојој безакоње и гријех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твојега. А Јосиф заплака се кад му то рекоше.
Послије дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: ево смо слуге твоје.
А Јосиф им рече: не бојте се; зар сам ја мјесто Бога?
Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ.
Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу дјецу. Тако их утјеши и ослободи.
Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца својега, и поживје сто и десет година.
И видје Јосиф синове Јефремове до трећега кољена; и синови Махира сина Манасијина родише се и одрастоше на кољенима Јосифовијем.
И рече Јосиф браћи својој: ја ћу скоро умријети; али ће вас за цијело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.
И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.
По том умрије Јосиф, а бјеше му сто и десет година; и помазавши та мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.