49.1
49.2
49.3
49.4
49.5
49.6
49.7
49.8
49.9
49.10
49.11
49.12
49.13
49.14
49.15
49.16
49.17
49.18
49.19
49.20
49.21
49.22
49.23
49.24
49.25
49.26
49.27
49.28
49.29
49.30
49.31
49.32
49.33
Послије сазва Јаков синове своје и рече: скупите се да вам јавим шта ће вам бити до пошљетка.
Скупите се и послушајте, синови Јаковљеви, послушајте Израиља оца својега.
Рувиме, ти си првенац мој, крјепост моја и почетак силе моје; први господством и први снагом,
Наврьо си као вода; не ћеш бити први; јер си стао на постељу оца својега и оскврнио је легав на њу.
Симеун и Левије, браћа, мачеви су им оружје неправди.
У тајне њихове да не улази душа моја, са збором њиховијем да се не саставља слава моја; јер у гњеву својем побише људе, и за своје весеље покидаше волове.
Проклет да је гњев њихов, што бјеше нагао, и љутина њихова, што бјеше жестока; раздијелићу их по Јакову, и расућу их по Израипљу.
Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, а рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твојега.
Лавићу Јудо! с плијена си се вратио, сине мој; спусти се и леже као лав и као љути лав; ко ће га пробудити?
Палица владалачка не ће се одвојити од Јуде нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи.
Веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе од магарице своје; у вину пере хаљину своју и огртач свој у соку од грожђа.
Очи му се црвене од вина и зуби бијеле од млијека.
Завулон ће живјети покрај мора и гдје пристају лађе, а међа ће му бити до Сидона.
Исахар је магарац јак у костима, који лежи у тору,
И видјев да је почивање добро и да је земља мила, сагнуће рамена своја да носи, и плаћаће данак.
Дан ће судити својему народу, као једно између кољена Израиљевих.
Дан ће бити змија на путу и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњик наузнако.
Господе, тебе чекам да ме избавиш.
А Гад, њега ће војска свладати; али ће најпослије он надвладати.
У Асира ће бити обилата храна, и он ће давати сласти царске.
Нефталим је кошута пуштена, и говориће лијеле ријечи.
Јосиф је родна грана, родна грана крај извора, којој се огранци раширише сврх зида.
Ако га и уцвијелише љуто и стријељаше на њ, и бише му непријатељи стријелци,
Опет оста јак лук његов и ојачаше мишице руку његовијех од руку јакога Бога Јаковљева, одакле поста пастир и камен Израиљу,
Од силнога Бога оца твојега, који ће ти помагати, и од свемогућега, који ће те благословити благословима озго с неба, благословима оздо из бездана, благословима од дојака и од материце.
Благослови оца твојега надвисише благослове мојих старијех сврх брда вјечнијех, нека буду над главом Јосифовом и над тјеменом одвојенога између браће.
Венијамин је вук грабљиви, јутром једе лов, а вечером дијели плијен.
Ово су дванаест кољена Израиљевих, и ово им отац изговори кад их благослови, свако благословом његовијем благослови их.
По том им ваповједи и рече им: кад се приберем к роду својему, погребите ме код отаца мојих у пећини која је на њиви Ефрона Хетејина,
У пећини која је на њиви Макпелској према Мамврији у земљи Хананској, коју купи Аврам с њивом у Ефрона Хетејина да има свој гроб.
Ондје погребоше Аврама и Сару жену његову, ондје погребоше Исака и Ревеку жену његову, и ондје погребох Лију.
А купљена је њива, и пећина на њој у синова Хетовијех.
А кад изговори Јаков заповијести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умрије, и прибран би к роду својему.
Призва́ же і҆а́кѡвъ сы́ны своѧ̑ и҆ речѐ и҆̀мъ: собери́тесѧ, да возвѣщꙋ̀ ва́мъ, что̀ срѧ́щетъ ва́съ въ послѣ̑днїѧ дни̑:
собери́тесѧ и҆ послꙋ́шайте менє̀, сы́нове і҆а̑кѡвли, послꙋ́шайте і҆и҃лѧ, послꙋ́шайте ѻ҆тца̀ ва́шегѡ.
Рꙋви́мъ, пе́рвенецъ мо́й, ты̀ крѣ́пость моѧ̀ и҆ нача́ло ча̑дъ мои́хъ: же́стокъ терпѣ́ти и҆ же́стокъ ᲂу҆по́рникъ:
досади́лъ є҆сѝ ꙗ҆́кѡ вода̀, да не воскипи́ши: возше́лъ бо є҆сѝ на ло́же ѻ҆тца̀ твоегѡ̀, тогда̀ ѡ҆скверни́лъ є҆сѝ посте́лю, и҆дѣ́же возше́лъ є҆сѝ.
Сѷмеѡ́нъ и҆ леѵі́й бра́тїѧ соверши́ста ѡ҆би́дꙋ ѿ во́ли своеѧ̀:
въ совѣ́тъ и҆́хъ да не прїи́детъ дꙋша̀ моѧ̀, и҆ къ собра́нїю и҆́хъ да не прилѣпѧ́тсѧ внꙋ́трєннѧѧ моѧ̑: ꙗ҆́кѡ во гнѣ́вѣ свое́мъ и҆зби́ста человѣ́ки, и҆ въ по́хоти свое́й прерѣ́заста жи̑лы ю҆нца̀:
проклѧта̀ ꙗ҆́рость и҆́хъ, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆по́рна, и҆ гнѣ́въ и҆́хъ, ꙗ҆́кѡ ѡ҆жесточи́сѧ: раздѣлю̀ и҆̀хъ во і҆а́кѡвѣ и҆ разсѣ́ю и҆̀хъ во і҆и҃ли.
І҆ꙋ́до, тебѐ похва́лѧтъ бра́тїѧ твоѧ̑, рꙋ́цѣ твоѝ на плещꙋ̑ вра̑гъ твои́хъ: покло́нѧтсѧ тебѣ̀ сы́нове ѻ҆тца̀ твоегѡ̀:
скѵ́менъ льво́въ і҆ꙋ́да: ѿ лѣ́торасли, сы́не мо́й, возше́лъ є҆сѝ: возле́гъ ᲂу҆снꙋ́лъ є҆сѝ ꙗ҆́кѡ ле́въ и҆ ꙗ҆́кѡ скѵ́менъ: кто̀ возбꙋ́дитъ є҆го̀;
не ѡ҆скꙋдѣ́етъ кнѧ́зь ѿ і҆ꙋ́ды и҆ во́ждь ѿ чре́слъ є҆гѡ̀, до́ндеже прїи́дꙋтъ ѿложє́наѧ є҆мꙋ̀, и҆ то́й ча́ѧнїе ꙗ҆зы́кѡвъ:
привѧзꙋ́ѧй къ лозѣ̀ жребѧ̀ своѐ и҆ къ ві́нничїю жребца̀ ѻ҆слѧ́те своегѡ̀, и҆спере́тъ вїно́мъ ѻ҆де́ждꙋ свою̀ и҆ кро́вїю гро́здїѧ ѡ҆дѣѧ́нїе своѐ:
радостотвѡ́рны ѻ҆́чи є҆гѡ̀ па́че вїна̀, и҆ бѣлы̑ зꙋ́бы є҆гѡ̀ па́че млека̀.
Завꙋлѡ́нъ при мо́ри всели́тсѧ, и҆ то́й на приста́нищи корабле́й, и҆ простре́тсѧ да́же до сїдѡ́на.
І҆ссаха́ръ до́брое возжела̀, почива́ѧ посредѣ̀ предѣ́лѡвъ,
и҆ ви́дѣвъ поко́й, ꙗ҆́кѡ до́бръ, и҆ зе́млю, ꙗ҆́кѡ тꙋчна̀, подложѝ ра́мы своѝ на трꙋ́дъ, и҆ бы́сть мꙋ́жъ земледѣ́лецъ.
Да́нъ сꙋди́ти и҆́мать лю́ди своѧ̑, ꙗ҆́кѡ и҆ є҆ди́но пле́мѧ во і҆и҃ли,
и҆ да бꙋ́детъ да́нъ ѕмі́й на пꙋтѝ, сѣдѧ́й на распꙋ́тїи, ᲂу҆грыза́ѧ пѧ́тꙋ ко́нскꙋ:
и҆ паде́тъ ко́нникъ вспѧ́ть, спⷭ҇нїѧ жды́й гдⷭ҇нѧ.
Га́дъ, и҆скꙋше́нїе и҆скꙋ́ситъ є҆го̀: ѻ҆́нъ же и҆скꙋ́ситъ того̀ при нога́хъ.
А҆си́ръ, тꙋ́ченъ є҆гѡ̀ хлѣ́бъ, и҆ то́й да́стъ пи́щꙋ кнѧзє́мъ.
Нефѳалі́мъ сте́бль распꙋща́ющаѧсѧ, и҆здаѧ́й во ѿ́расли добро́тꙋ.
Сы́нъ возраще́нъ і҆ѡ́сифъ, сы́нъ возраще́нъ мо́й ре́вностный, сы́нъ мо́й ю҆нѣ́йшїй, ко мнѣ̀ ѡ҆брати́сѧ:
на него́же совѣ́тꙋюще ᲂу҆корѧ́хꙋ и҆ налѧца́хꙋ на́нь госпо́дїе стрѣлѧ́нїй,
и҆ сотро́шасѧ съ крѣ́постїю лꙋ́ки и҆́хъ, и҆ разслабѣ́ша жи̑лы мы́шцей рꙋ́къ и҆́хъ, рꙋко́ю си́льнагѡ і҆а́кѡва: ѿтꙋ́дꙋ ᲂу҆крѣпи́сѧ і҆и҃ль ѿ бг҃а ѻ҆тца̀ твоегѡ̀,
и҆ помо́же тебѣ̀ бг҃ъ мо́й, и҆ блгⷭ҇ви́ тѧ блгⷭ҇ве́нїемъ нбⷭ҇нымъ свы́ше и҆ блгⷭ҇ве́нїемъ землѝ и҆мꙋ́щїѧ всѧ̑: блгⷭ҇ве́нїѧ ра́ди сосцє́въ и҆ ложе́снъ,
блгⷭ҇ве́нїѧ ѻ҆тца̀ твоегѡ̀ и҆ ма́тере твоеѧ̀: преѡдолѣ̀ па́че блгⷭ҇ве́нїѧ го́ръ пребыва́ющихъ и҆ блгⷭ҇ве́нїѧ холмѡ́въ вѣ́чныхъ: бꙋ́дꙋтъ на главѣ̀ і҆ѡ́сифовѣ и҆ на версѣ̀ (главы̀) бра́тїй, и҆́миже ѡ҆блада́ше.
Венїамі́нъ во́лкъ хи́щникъ, ра́нѡ ꙗ҆́стъ є҆щѐ и҆ на ве́черъ дае́тъ пи́щꙋ.
Всѝ сі́и сы́нове і҆а̑кѡвли двана́десѧть: и҆ сїѧ̑ глаго́ла и҆̀мъ ѻ҆те́цъ и҆́хъ, и҆ благословѝ и҆̀хъ: коего́ждо по благослове́нїю є҆гѡ̀ благословѝ и҆̀хъ,
и҆ речѐ и҆̀мъ: а҆́зъ прилага́юсѧ къ лю́демъ мои̑мъ: погреби́те мѧ̀ со ѻ҆тцы̑ мои́ми въ пеще́рѣ, ꙗ҆́же є҆́сть въ селѣ̀ є҆фрѡ́на хетте́анина,
въ пеще́рѣ сꙋгꙋ́бѣй, ꙗ҆́же прѧ́мѡ мамврі́и въ землѝ ханаа́ни, ю҆́же стѧжа̀ а҆враа́мъ пеще́рꙋ ᲂу҆ є҆фрѡ́на хетте́анина въ стѧжа́нїе гро́ба.
Та́мѡ погребо́ша а҆враа́ма и҆ са́ррꙋ женꙋ̀ є҆гѡ̀, та́мѡ погребо́ша і҆саа́ка и҆ реве́ккꙋ женꙋ̀ є҆гѡ̀, та́мѡ погребо́ша лі́ю,
въ стѧжа́нїи села̀ и҆ пеще́ры, ꙗ҆́же є҆́сть въ не́мъ ᲂу҆ сынѡ́въ хетте́овыхъ.
И҆ преста̀ і҆а́кѡвъ завѣща́ѧ сынѡ́мъ свои̑мъ, и҆ возложи́въ і҆а́кѡвъ но́зѣ своѝ на ѻ҆́дръ ᲂу҆́мре, и҆ приложи́сѧ къ лю́демъ свои̑мъ.
Претходна глава
Следећа глава