49.1
49.2
49.3
49.4
49.5
49.6
49.7
49.8
49.9
49.10
49.11
49.12
49.13
49.14
49.15
49.16
49.17
49.18
49.19
49.20
49.21
49.22
49.23
49.24
49.25
49.26
49.27
49.28
49.29
49.30
49.31
49.32
49.33
Послије сазва Јаков синове своје и рече: скупите се да вам јавим шта ће вам бити до пошљетка.
Скупите се и послушајте, синови Јаковљеви, послушајте Израиља оца својега.
Рувиме, ти си првенац мој, крјепост моја и почетак силе моје; први господством и први снагом,
Наврьо си као вода; не ћеш бити први; јер си стао на постељу оца својега и оскврнио је легав на њу.
Симеун и Левије, браћа, мачеви су им оружје неправди.
У тајне њихове да не улази душа моја, са збором њиховијем да се не саставља слава моја; јер у гњеву својем побише људе, и за своје весеље покидаше волове.
Проклет да је гњев њихов, што бјеше нагао, и љутина њихова, што бјеше жестока; раздијелићу их по Јакову, и расућу их по Израипљу.
Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, а рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твојега.
Лавићу Јудо! с плијена си се вратио, сине мој; спусти се и леже као лав и као љути лав; ко ће га пробудити?
Палица владалачка не ће се одвојити од Јуде нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи.
Веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе од магарице своје; у вину пере хаљину своју и огртач свој у соку од грожђа.
Очи му се црвене од вина и зуби бијеле од млијека.
Завулон ће живјети покрај мора и гдје пристају лађе, а међа ће му бити до Сидона.
Исахар је магарац јак у костима, који лежи у тору,
И видјев да је почивање добро и да је земља мила, сагнуће рамена своја да носи, и плаћаће данак.
Дан ће судити својему народу, као једно између кољена Израиљевих.
Дан ће бити змија на путу и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњик наузнако.
Господе, тебе чекам да ме избавиш.
А Гад, њега ће војска свладати; али ће најпослије он надвладати.
У Асира ће бити обилата храна, и он ће давати сласти царске.
Нефталим је кошута пуштена, и говориће лијеле ријечи.
Јосиф је родна грана, родна грана крај извора, којој се огранци раширише сврх зида.
Ако га и уцвијелише љуто и стријељаше на њ, и бише му непријатељи стријелци,
Опет оста јак лук његов и ојачаше мишице руку његовијех од руку јакога Бога Јаковљева, одакле поста пастир и камен Израиљу,
Од силнога Бога оца твојега, који ће ти помагати, и од свемогућега, који ће те благословити благословима озго с неба, благословима оздо из бездана, благословима од дојака и од материце.
Благослови оца твојега надвисише благослове мојих старијех сврх брда вјечнијех, нека буду над главом Јосифовом и над тјеменом одвојенога између браће.
Венијамин је вук грабљиви, јутром једе лов, а вечером дијели плијен.
Ово су дванаест кољена Израиљевих, и ово им отац изговори кад их благослови, свако благословом његовијем благослови их.
По том им ваповједи и рече им: кад се приберем к роду својему, погребите ме код отаца мојих у пећини која је на њиви Ефрона Хетејина,
У пећини која је на њиви Макпелској према Мамврији у земљи Хананској, коју купи Аврам с њивом у Ефрона Хетејина да има свој гроб.
Ондје погребоше Аврама и Сару жену његову, ондје погребоше Исака и Ревеку жену његову, и ондје погребох Лију.
А купљена је њива, и пећина на њој у синова Хетовијех.
А кад изговори Јаков заповијести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умрије, и прибран би к роду својему.
Призва же і҆а́ковъ сн҃ы своѧ̀, и҆ реⷱ‍҇ иⷨ събери́тесѧ да повѣм̾ вамъ чемꙋ быти въ васъ в послѣднѣѧ дн҃и,
съвокꙋпи́тесѧ и҆ послꙋш́аите менѐ, сн҃ове і҆а́ковли, послꙋ ш́аите ѿц҃а вашего·
Рꙋвиⷨ первене́цъ мои, т҄ы крѣпость моа̀ и҆ зача́ло чаⷣ моиⷯ поро́къ бысть,
и҆ поро́къ лютъ и҆ оу҆кори́въ и҆ а҆ки вода расплыне́шисѧ. взы́де бо на ло́же ѿц҃а свое̑го, тогда̀ ѻ҆сквернави постелю, и҆дѣже въниде,
симеѻ́нъ и҆ левгїи братїа скон̾ча́ста ѻ҆бидꙋ во́лею своею̀.
не прїиди дш҃е моа въ съвѣтъ и҆хъ, и҆ въ оу҆стаⷡ‍҇ и҆хъ, да не прелепи́тсѧ внꙋтренѣа моѧ̀, ꙗ҆́ко гнѣвомъ и҆збиста чл҃кы и҆ по́мысломъ свои̑мъ прерѣ́заста жилы воло́вы.
проклѧ́та лю́тость иⷯ ꙗ҆́ко лю́та быста, и҆ гнѣвъ и҆хъ, ꙗ҆́ко поро́къ раздѣлю̀ и҆хъ въ і҆а́ковѣ, и҆ разъсѣ́ю и҆хъ въ і҆ил҃и·
И҆у̑до тебе похвали́ша братїа тво́а рꙋцѣ твоѝ на плещꙋ̀ врагъ твои̑хъ, покло́нѧⷮ ти сѧ сн҃ове ѿц҃а твое̑го.
сн҃ъ і҆ѹ҆да ски́менъ, ѿ лѣторасли сн҃е мои възы́де, възле́гъ и҆ поспа̀ ꙗ҆́ко левъ и҆ ꙗ҆ко ски́менъ, кт҄о възбꙋ́дит̾ и҆̀·
И҆ не скончаеⷮсѧ кн҃зь ѿ і҆ѹ҆ды ни старѣ́ишина ѿ чре́слъ е҆го. дондеже прїидеⷮ намѣне́нїе е҆мꙋ, и҆ то́и чаа́нїе ꙗ҆́зы́комъ
привѧза́ѧ къ виногра́дꙋ ѻ҆слѧ̀ свое, и҆ ви́нничїю ѻ҆сли́чищъ свои, и҆спере́тъ ризы своѧ вино́мъ, и҆ во крови гро́зновѣ ѻ҆де́ждꙋ свою,
ве́селы ѻ҆́чи е҆мꙋ ѿ вина̀, и҆ бѣлы зꙋбы е҆го паче мле́ка·
Завꙋлоⷩ‍҇ на бре́гꙋ морѧ да сѧ всели́тъ и҆ на приста́нищи корабле́и, и҆ продолжи́тсѧ до сидо́на·
И҆саха́р же доброе помы́сли, почива́ѧ посредѣ предѣлъ.
и҆ ви́дѣвъ поко́и ꙗ҆́ко до́бръ и҆ зе́млю ꙗ҆ко бл҃гꙋ, преклонѝ рамѣ своѝ на дѣ́ло и҆ бысть, мⷤꙋ стѧжа́тель·
да́нъ да сꙋ́дитъ людемъ свои̑мъ ꙗ҆́ко е҆ді́но е҆сть племѧ въ і҆ил҃и,
и҆ да бꙋ́детъ данъ змїѧ̀ на распꙋтїи сѣдѧ̀ на пꙋтѝ и хаплѧ́а пѧтꙋ ко́ньскꙋ,
и҆ спаде́тсѧ ко́нниⷦ‍҇ въспѧть сп҃сенїѧ жды́и гдⷵнѧ.
га́дъ вкꙋсомъ и҆скꙋ́ситъ , тоже и҆скꙋси́ти и҆ за пѧ́ти·
А҆си́ръ бл҃гъ е҆го хлⷠ‍҇ѣ се́й б҄о да́сть пищꙋ кн҃зеⷨ·
Неѳталиⷨ ꙗ҆́ко лѣторасль пꙋщеⷩ‍҇ придаѧ̀ растꙋщ́и добротꙋ садо́вныа вѣтвѣ·
И҆ѻ́сифъ сн҃ъ во́зрасли сн҃ъ възрасли зави́стныи, сн҃ъ мо́и ю҆нѣ́ишїи, и҆ ко мнѣ сѧ возвратѝ
до него́же завѣща́юще ѻ҆болгахꙋть и҆̀, и҆ спротивлѧ́хꙋсѧ е҆мꙋ госпо́дїе оу҆мѣтель стрѣлѧнїа,
и҆ сътро́шасѧ ѻ҆долѣ́нїемъ лꙋ́ки иⷯ, и҆ расла́биша жилы мы́шца и҆хъ. рꙋко́ю си́лнаго і҆а́ковлѧ ѿтꙋдꙋ оу҆крѣпѝ тѧ̀ і҆и̑л҃ь ѿ бг҃а ѿц҃а твое̑го.
и҆ помо́жеⷮ ти бг҃ъ мой, и҆ блⷵвиⷮ тѧ блⷵвенїе̑мъ нбнⷵымъ съвы́ше. и҆ блⷵве́нїе земно́е и҆мꙋще вс҄и блⷵвенїѧ ра́ди соⷵцꙋ и҆ оу҆тро́бы.
блⷵве́нїе ѿц҃а твое̑го, и҆ мт҃ре твое́ѧ, преспѣ́въ блⷵвенїѧ̀ го́ръ пребыва́ющиⷯ. и҆ въ блⷵве́нїѝ хол̾мо́въ вѣ́чныхъ е҆же бꙋ́дꙋтъ на гла́вѣ і҆ѻ́сифовѣ, и҆ на версе е҆го ꙗ҆́же бысть старїѝ братїѧ̀.
Веньꙗ̑ми́нъ, во́лкъ, восхища́ѧ заѹ҆тра, ꙗ҆́ды́и е҆ще и҆ на́ вечеръ сокры́е̑тъ пищꙋ·
Вс҄и сн҃ове с҄и і҆а́ковли, в҃і, с҄е гл҃а и҆мъ ѿц҃ъ и҆хъ, и҆ блⷵвѧ́ а кое̑гождо и҆хъ по блⷵвенїю свое̑мꙋ блⷵвенїа
и҆ рече и҆мъ· А҆́зъ прилага́юсѧ къ лю́демъ свои̑мъ, погребѣте м҄ѧ съ ѿц҃ы мои́ми въ пеще́рѣ, ꙗ҆́же е҆сть в селѣ е҆фро́новѣ, хетѳеа́нина
въ пещерѣ сꙋгꙋ́бѣи прѧмо мам̾врїи въ землѝ ханаа́ни, ю҆же прикꙋпѝ а҆врааⷨ пеще́рꙋ, оу҆ е҆фро́на хетѳе́анина на сътворе́нїе гробо́мъ,
та́мо погребо́ша а҆враа́ма, и҆ са́ррꙋ женꙋ̀ е҆го. та́мо погребо́ша і҆ и҆саа́ка. и҆ реве́кꙋ женꙋ̀ еⷢ‍҇ и҆ лїю̀ та́може погребо́ша,
въ прикꙋпле́нїемъ села̀ и҆ пеще́ры ꙗ҆́же е҆сть въ не́мъ, оу҆ сн҃овъ хетѳе́ѻ҆вѣхъ,
и҆ оу҆молча̀ і҆а́ковъ заповѣ́даѧ сн҃омъ свои̑мъ, и҆ възложѝ і҆а́ковъ но́ѕѣ на ѻ҆дрѣ и҆ оу҆́мре, и҆ приложисѧ къ лю́демъ свои̑мъ·
Претходна глава
Следећа глава