48.1
48.2
48.3
48.4
48.5
48.6
48.7
48.8
48.9
48.10
48.11
48.12
48.13
48.14
48.15
48.16
48.17
48.18
48.19
48.20
48.21
48.22
Послије јавише Јосифу: ено, отац ти је болестан. А он поведе са собом два сина своја, Манасију и Јефрема.
И јавише Јакову и рекоше: ево син твој Јосиф иде к теби. А Израиљ се окријепи, те сједе на постељи својој.
И рече Јаков Јосиву: Бог свемогући јави се мени у Лузу у земљи Хананској, и благослови ме;
И рече ми: учинићу те да нарастеш и намножиш се; и учинићу од тебе мноштво народа, и даћу земљу ову сјемену твојему да је њихова до вијека.
Сада дакле два сина твоја, што ти се родише у земљи Мисирској прије него дођох к теби у Мисир, моји су, Јеффрем и Манасија, као Рувим и Симеун нека буду моји.
А дјеца коју родиш послије њих, нека буду твоја, и нека се по имену браће своје зову у нашљедству својем.
Јер кад се вратих из Падана, умрије ми Рахиља у земљи Хананској на путу, кад бјеше још мало до Ефрате; и погребох је на путу у Ефрату, а то је Витлејем.
А видјев Израиљ синове Јосифове, рече: ко су ови?
А Јосиф рече оцу својему: моји синови, које ми Бог даде овдје. А он рече: доведи их к мени, да их благословим.
А очи бјеху Израиљу отежале од старости, те не могаше добро видјети. А кад му их приведе, цјелива их и загрли.
И рече Израиљ Јосифу: нијесам мислио да ћу видјети лице твоје; а гле, Бог ми даде да видим и пород твој.
А Јосиф одмаче их од кољена његовијех и поклони се лицем до земље.
Па их узе Јосиф обојицу, Јефрема себи с десне стране а Израиљу с лијеве, Манасију пак себи с лијеве стране а Израиљу с десне; и тако их примаче к њему.
А Израиљ пружив десну руку своју метну је на главу Јефрему млађему, а лијеву на главу Манасији, тако намјестив руке навлаш, ако и јест Манасија био првенац.
И благослови Јосифа говорећи: Бог, којему су свагда угађали оци моји Аврам и Исак, Бог, који ме је хранио од како сам постао до данашњега дана,
Анђео, који ме је избављао од свакога зла, да благослови дјецу ову, и да се по мојему имену и по имену отаца, мојих Аврама и Исака прозову и да се као рибе намноже на земљи.
А Јосиф кад видје гдје отац метну десну руку своју на главу Јефрему, не би му мило, па ухвати за руку оца својега да је премјести с главе Јефремове на главу Манасијину.
И рече Јосиф оцу својему: не тако, оче; ово је првенац, метни десницу њему на главу.
Али отац његов не хтје, него рече: знам, сине, знам; и од њега ће постати народ, и он ће бити велик; али ће млађи брат његов бити већи од њега, и сјеме ће његово бити велико мноштво народа.
И благослови их у онај дан и рече: тобом ће Израиљ благосиљати говорећи: Бог да те учини као Јефрема и као Манасију. Тако постави Јефрема пред Манасију.
Послије рече Израиљ Јосифу: ево ја ћу скоро умријети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших.
И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим.
Бы́сть же по глаго́лѣхъ си́хъ, и҆ повѣ́дано бы́сть і҆ѡ́сифꙋ, ꙗ҆́кѡ ѻ҆те́цъ тво́й и҆знемога́етъ: и҆ пои́мъ два̀ сы̑на своѧ̑, манассі́ю и҆ є҆фре́ма, прїи́де ко і҆а́кѡвꙋ.
Повѣ́даша же і҆а́кѡвꙋ, глаго́люще: сѐ, сы́нъ тво́й і҆ѡ́сифъ грѧде́тъ къ тебѣ̀. И҆ ᲂу҆крѣпи́всѧ і҆и҃ль сѣ́де на ѻ҆дрѣ̀,
и҆ речѐ і҆а́кѡвъ ко і҆ѡ́сифꙋ: бг҃ъ мо́й ꙗ҆ви́сѧ мнѣ̀ въ лꙋ́зѣ, въ землѝ ханаа́ни, и҆ блгⷭ҇ви́ мѧ
и҆ рече́ ми: сѐ, а҆́зъ возращꙋ́ тѧ и҆ ᲂу҆мно́жꙋ тѧ̀, и҆ сотворю́ тѧ въ собра̑нїѧ ꙗ҆зы́кѡвъ: и҆ да́мъ тѝ зе́млю сїю̀ и҆ сѣ́мени твоемꙋ̀ по тебѣ̀ во ѡ҆держа́нїе вѣ́чное.
Нн҃ѣ ᲂу҆̀бо два̀ сы̑на твоѧ̑, и҆̀же бы́ша тебѣ̀ въ землѝ є҆гѵ́петстѣй пре́жде прише́ствїѧ моегѡ̀ къ тебѣ̀ во є҆гѵ́петъ, моѝ сꙋ́ть: є҆фре́мъ и҆ манассі́а, а҆́ки рꙋви́мъ и҆ сѷмеѡ́нъ бꙋ́дꙋтъ мнѣ̀:
сы́ны же, ꙗ҆̀же а҆́ще роди́ши по си́хъ, бꙋ́дꙋтъ тебѣ̀: во и҆́мѧ бра́тїи своеѧ̀ призовꙋ́тсѧ ко жре́бїѧмъ ѻ҆́ныхъ:
а҆́зъ же є҆гда̀ и҆дѧ́хъ ѿ месопота́мїи сѵ́рскїѧ, ᲂу҆́мре рахи́ль ма́ти твоѧ̀ въ землѝ ханаа́ни, приближа́ющꙋсѧ мѝ ко і҆пподро́мꙋ хавра́ѳы землѝ, є҆́же прїитѝ во є҆фра́ѳꙋ: и҆ погребо́хъ ю҆̀ на пꙋтѝ і҆пподро́ма: се́й є҆́сть виѳлее́мъ.
Ви́дѣвъ же і҆и҃ль сы́ны і҆ѡ́сифѡвы, речѐ: что̀ тебѣ̀ сі́и;
Рече́ же і҆ѡ́сифъ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀: сы́нове моѝ сꙋ́ть, ꙗ҆̀же даде́ ми бг҃ъ здѣ̀. И҆ речѐ і҆а́кѡвъ: приведи́ ми ѧ҆̀, да благословлю̀ и҆̀хъ.
Ѻ҆́чи же і҆и҃лю тѧ́жкѡ ви́дѣста ѿ ста́рости, и҆ не можа́ше ви́дѣти: и҆ прибли́жи и҆̀хъ къ немꙋ̀, и҆ лобза̀ и҆̀хъ, и҆ ѡ҆б̾ѧ́тъ ѧ҆̀.
И҆ речѐ і҆и҃ль ко і҆ѡ́сифꙋ: сѐ, лица̀ твоегѡ̀ не лиши́хсѧ, и҆ сѐ, показа́ ми бг҃ъ и҆ сѣ́мѧ твоѐ.
И҆ ѿведѐ и҆̀хъ і҆ѡ́сифъ ѿ колѣ́нъ є҆гѡ̀, и҆ поклони́шасѧ є҆мꙋ̀ лице́мъ до землѝ.
Пои́мъ же і҆ѡ́сифъ два̀ сы̑на своѧ̑, є҆фре́ма въ десни́цꙋ, прѧ́мѡ лѣви́цы і҆и҃лѧ, манассі́ю же въ лѣ́вꙋю, прѧ́мѡ десни́цы і҆и҃левы, прибли́жи и҆̀хъ къ немꙋ̀.
Просте́ръ же і҆и҃ль рꙋ́кꙋ деснꙋ́ю, возложѝ на главꙋ̀ є҆фре́млю, се́й же бѧ́ше ме́ньшїй, а҆ лѣ́вꙋю на главꙋ̀ манассі́инꙋ, премѣни́въ рꙋ́цѣ,
и҆ благословѝ ѧ҆̀ и҆ речѐ: бг҃ъ, є҆мꙋ́же бл҃гоꙋгоди́ша ѻ҆тцы̀ моѝ пред̾ ни́мъ, а҆враа́мъ и҆ і҆саа́къ, бг҃ъ, и҆́же пита́етъ мѧ̀ и҆змла́да да́же до днѐ сегѡ̀,
а҆́гг҃лъ, и҆́же мѧ̀ и҆збавлѧ́етъ ѿ всѣ́хъ ѕѡ́лъ, да блгⷭ҇ви́тъ дѣ̑тища сїѧ̑, и҆ прозове́тсѧ въ ни́хъ и҆́мѧ моѐ, и҆ и҆́мѧ ѻ҆тє́цъ мои́хъ, а҆враа́ма и҆ і҆саа́ка, и҆ да ᲂу҆мно́жатсѧ во мно́жество мно́гое на землѝ.
Ви́дѣвъ же і҆ѡ́сифъ, ꙗ҆́кѡ возложѝ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀ рꙋ́кꙋ деснꙋ́ю свою̀ на главꙋ̀ є҆фре́млю, тѧ́жко є҆мꙋ̀ ꙗ҆ви́сѧ: и҆ прїѧ̀ і҆ѡ́сифъ рꙋ́кꙋ ѻ҆тца̀ своегѡ̀ ѿѧ́ти ю҆̀ ѿ главы̀ є҆фре́мли на главꙋ̀ манассі́инꙋ,
и҆ речѐ і҆ѡ́сифъ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀: не та́кѡ, ѻ҆́тче: се́й бо (є҆́сть) пе́рвенецъ, возложѝ рꙋ́кꙋ деснꙋ́ю твою̀ на главꙋ̀ є҆гѡ̀.
И҆ не хотѧ́ше, но речѐ: вѣ́мъ, ча́до, вѣ́мъ: и҆ се́й бꙋ́детъ въ лю́ди, и҆ се́й вознесе́тсѧ: но бра́тъ є҆гѡ̀ ме́ньшїй бо́лїй є҆гѡ̀ бꙋ́детъ, и҆ сѣ́мѧ є҆гѡ̀ бꙋ́детъ во мно́жество ꙗ҆зы́кѡвъ.
И҆ благословѝ ѧ҆̀ въ то́мъ днѝ, глаго́лѧ: въ ва́съ благослови́тсѧ і҆и҃ль, глаго́люще: да сотвори́тъ тѧ̀ бг҃ъ ꙗ҆́коже є҆фре́ма и҆ ꙗ҆́кѡ манассі́ю. И҆ поста́ви є҆фре́ма вы́шше манассі́и.
Рече́ же і҆и҃ль і҆ѡ́сифꙋ: сѐ, а҆́зъ ᲂу҆мира́ю, и҆ бꙋ́детъ бг҃ъ съ ва́ми, и҆ возврати́тъ ва́съ ѿ землѝ сеѧ̀ на зе́млю ѻ҆тє́цъ ва́шихъ:
а҆́зъ же даю́ ти сїкі́мꙋ и҆збра́ннꙋю свы́ше бра́тїи твоеѧ̀, ю҆́же взѧ́хъ и҆з̾ рꙋкѝ а҆морре́йски мече́мъ мои́мъ и҆ лꙋ́комъ.
Претходна глава
Следећа глава