48.1
48.2
48.3
48.4
48.5
48.6
48.7
48.8
48.9
48.10
48.11
48.12
48.13
48.14
48.15
48.16
48.17
48.18
48.19
48.20
48.21
48.22
Послије јавише Јосифу: ено, отац ти је болестан. А он поведе са собом два сина своја, Манасију и Јефрема.
И јавише Јакову и рекоше: ево син твој Јосиф иде к теби. А Израиљ се окријепи, те сједе на постељи својој.
И рече Јаков Јосиву: Бог свемогући јави се мени у Лузу у земљи Хананској, и благослови ме;
И рече ми: учинићу те да нарастеш и намножиш се; и учинићу од тебе мноштво народа, и даћу земљу ову сјемену твојему да је њихова до вијека.
Сада дакле два сина твоја, што ти се родише у земљи Мисирској прије него дођох к теби у Мисир, моји су, Јеффрем и Манасија, као Рувим и Симеун нека буду моји.
А дјеца коју родиш послије њих, нека буду твоја, и нека се по имену браће своје зову у нашљедству својем.
Јер кад се вратих из Падана, умрије ми Рахиља у земљи Хананској на путу, кад бјеше још мало до Ефрате; и погребох је на путу у Ефрату, а то је Витлејем.
А видјев Израиљ синове Јосифове, рече: ко су ови?
А Јосиф рече оцу својему: моји синови, које ми Бог даде овдје. А он рече: доведи их к мени, да их благословим.
А очи бјеху Израиљу отежале од старости, те не могаше добро видјети. А кад му их приведе, цјелива их и загрли.
И рече Израиљ Јосифу: нијесам мислио да ћу видјети лице твоје; а гле, Бог ми даде да видим и пород твој.
А Јосиф одмаче их од кољена његовијех и поклони се лицем до земље.
Па их узе Јосиф обојицу, Јефрема себи с десне стране а Израиљу с лијеве, Манасију пак себи с лијеве стране а Израиљу с десне; и тако их примаче к њему.
А Израиљ пружив десну руку своју метну је на главу Јефрему млађему, а лијеву на главу Манасији, тако намјестив руке навлаш, ако и јест Манасија био првенац.
И благослови Јосифа говорећи: Бог, којему су свагда угађали оци моји Аврам и Исак, Бог, који ме је хранио од како сам постао до данашњега дана,
Анђео, који ме је избављао од свакога зла, да благослови дјецу ову, и да се по мојему имену и по имену отаца, мојих Аврама и Исака прозову и да се као рибе намноже на земљи.
А Јосиф кад видје гдје отац метну десну руку своју на главу Јефрему, не би му мило, па ухвати за руку оца својега да је премјести с главе Јефремове на главу Манасијину.
И рече Јосиф оцу својему: не тако, оче; ово је првенац, метни десницу њему на главу.
Али отац његов не хтје, него рече: знам, сине, знам; и од њега ће постати народ, и он ће бити велик; али ће млађи брат његов бити већи од њега, и сјеме ће његово бити велико мноштво народа.
И благослови их у онај дан и рече: тобом ће Израиљ благосиљати говорећи: Бог да те учини као Јефрема и као Манасију. Тако постави Јефрема пред Манасију.
Послије рече Израиљ Јосифу: ево ја ћу скоро умријети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших.
И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим.
Бысть же по гл҃ѣ се́мъ, повѣдаша і҆ѻ́сифꙋ, ꙗ҆́ко ѿцъ т҄и и҆знемога́ет̾. и҆ поиⷨ же ѻ҆́б҄а сн҃а своа̀ манасїю і҆ е҆фрема. и҆ прїиде же къ і҆а́ковꙋ·
Повѣ́даша же і҆а́ковꙋ гл҃юще, с҄е сн҃ъ твои і҆ѻ́сифъ прїиде к тебѣ, и҆ оу҆крѣпи́всѧ і҆ил҃ь и҆ сѣде на ѻ҆дрѣ·
Реⷱ‍҇ же і҆а́ковъ і҆ѻ́сифꙋ. б҃ъ мои ꙗ҆́ви́сѧ мн҄ѣ в лю́зѣ въ землѝ ханаа́ни, благослови́ же м҄ѧ
и҆ рече ми. с҄е а́зъ възращꙋ т҄ѧ и҆ оу҆мно́жꙋ и҆ сътворю т҄ѧ въ собо́ръ ꙗ҆́зы́комъ. и҆ да́мъ ти землю̀ сїю, и҆ сѣмени твое̑мꙋ по тебѣ, въ прїа́тїе вѣ́чное·
Нн҃ѣ оу҆бо ѻ҆б҄а сн҃а твоа, ꙗ҆́же быста въ земли е҆гѷпетъстѣи, прѣжде прише́ствїа мое̑го въ е҆гѷпетъ к тебѣ· Моѧ̀ е҆ста̀ е҆фрѣмъи̑ манасїѧ, а҆ки рꙋви́мъ и҆ симеѻ́нъ, бꙋ́дета м҄и·
Сн҃ы же а҆ще роди́ши посемъ бꙋ́дꙋтъ ти въ и҆́мѧ братїа твое̑ѧ, и҆ прозовꙋтсѧ къ прича́щенїю ѻ҆нⷯѣ·
А҆́зъ б҄о е҆да̀ и҆дѧⷯ ѿ междорѣчїа сѷрьска, оумре рахи́ль мт҃и твоѧ̀, въ землѝ ханаа́ни близъ сꙋщꙋ ми и҆подро́ма, хавра́ѳа, землѧ̀ е҆гда вхожда́хъ до ефра́ѳы, и҆ погребохъ ю҆̀ на пꙋти и҆подрома, и҆ то е҆сть вифлеѻ́мъ·
Ви́дѣв же і҆ил҃ь сн҃а і҆ѻ́сифлѧ и҆ рече, чт҄о е҆ста сїѧ тебѣ.
рече же і҆ѻ҆сифъ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ сн҃а ми е҆ста̀, ꙗ҆́же дасть ми б҃ъ зд̑ѣ· Рече же і҆а́ковъ приведи ми ѧ҆̀ и҆ блⷵвлю и҆хъ,
ѻ҆́чи же і҆ил҃ю неви́дѣста ѿ ста́рости, и҆ не можа́ше глѧда́ти. приведе же ѧ҆̀ к немꙋ и҆ лобза и҆̀, и҆ прїѧⷮ ѧ҆̀,
и҆ рече і҆ил҃ь, къ і҆ѻ́сифꙋ с҄е лице твое ви́дѣхъ, и҆ показа ми б҃ъ и҆ сѣмѧ твое·
ѿведе́ же і҆ѻ́сифъ ѿ колѣ́нꙋ е҆го, и҆ поклони́сѧ е҆мꙋ ни́ць до землѧ̀·
Пои́м̾ же і҆ѻ́сифъ ѻ҆б҄а сн҃а своѧ е҆фрѣма въ десни́цꙋ прѧмо леви́цы і҆ил҃ѧ. манасїю же в лѣвꙋю прѧмо десни́цы і҆ил҃вы и҆ приведе ѧ҆̀ к немꙋ·
Просте́ръ же і҆а́ковъ десни́цꙋ и҆ возложѝ на главꙋ̀ е҆фрѣмлю, се́й же бѣше мнїи, а҆ лѣвицꙋ на главꙋ манасїинꙋ премѣни́в̾ рꙋцѣ,
и҆ блⷵвї ѧ҆̀ и҆ рече. б҃ъ е҆мꙋже оу҆годи́ша ѿц҃ы моѝ. преⷣ нимъ а҆врааⷨ, і҆саа́къ б҃ъ и҆же мѧ кормѝ и҆з млада и҆ до дн҃ешнѧго дн҃е,
и҆ а́гг҃лъ и҆же мѧ и҆збавлѧ́етъ ѿ всего зл҄а, блⷵви дѣтища сїѧ· И҆ да прозоветсѧ и́мѧ мое, і҆ и́мѧ ѿц҃ъ мои̑хъ. а҆враа́ма, і҆саа́ка, да сѧ оу҆мно́житъ въ мно́жество вели́ко на землѝ·
Ви́дѣв же і҆ѻ́сифъ ꙗ҆́ко възложѝ ѿц҃ъ е҆го десни́цꙋ свою на главꙋ̀ е҆фрѣмлю, и҆ тѧ́жко е҆мꙋ бысть, и҆ прїа́тъ і҆ѻ́сифъ рꙋкꙋ ѿц҃а свое̑го ѿѧ́ти ѿ главы̀ е҆фрѣмлѧ на главꙋ̀ манасїи́нꙋ.
И҆ рече і҆ѻ́сифъ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ, не та́ко ѿч҃е, се б҄о еⷵ пр́ъвенецъ, възложѝ рꙋкꙋ деснꙋ́ю на главꙋ е҆го
и҆ не хотѧ́ше· И҆ рече вⷨѣ чадо вѣмъ, и҆ то́й бꙋдетъ в лю́дъ и҆ то́й възнесе́тсѧ, н҄о братъ е҆го мнїи бꙋдетъ бо́лїи е҆го, и҆ сѣмѧ е҆го бꙋдетъ въ мно́жество ꙗ҆́зы́комъ,
и҆ блⷵвї ѧ҆̀ в томъ дн҃и гл҃ѧ, въ васъ блⷵвитсѧ і҆ил҃ь гл҃ѧ сътвори т҄ѧ б҃ъ ꙗ҆́ко е҆фрѣма и҆ манасїю, и҆ поста́ви е҆фрѣма выше манасїи·
Реⷱ‍҇ же і҆ил҃ь і҆ѻсифꙋ. а҆́зъ оу҆мира́ю. бꙋди же б҃ъ с вами, и҆ възврати́т̾ в҄ы ѿ землѧ сеѧ̀, на́ землю ѿц҃ъ ва́шиⷯ,
азъ же даю т҄и сикемъ и҆збранъ и҆злиха братїа твоеѧ ю҆же взѧⷯ и҆з рꙋки аморїискы, мечемъ свои̑мъ ·
Претходна глава
Следећа глава