И отишав Јосиф јави Фараону и рече: отац мој и браћа моја с овцама својим и с говедима својим и са свијем што имају дођоше из земље Хананске, и ено их у земљи Гесемској.
И узев неколицину браће своје, пет људи, изведеих пред Фараона.
А Фараон рече браћи његовој: каку радњу радите? А они рекоше Фараону: пастири су слуге твоје, и ми и наши стари.
Још рекоше Фараону: дођосмо да живимо као дошљаци у овој земљи, јер нема паше за стоку твојих слуга, јер је велика глад у земљи Хананској; а сада допусти да живе у земљи Гесемсекој слуге твоје.
А Фараон рече Јосифу: отац твој и браћа твоја дођоше к теби;
У твојој је власти земља Мисирска; на најбољем мјесту у овој земљи насели оца својега и браћу своју, нека живе у земљи Гесемској; и ако које знаш између њих да су вриједни људи, постави их над мојом стоком.
Послије Јосиф доведе и Јакова оца својега и изведе га пред Фараона, и благослови Јаков Фараона.
А Фараон рече Јакову: колико ти има година?
Одговори Јаков Фараону: мени има сто и тридесет година, како сам дошљак. Мало је дана живота мојега и зли су били, нити стижу вијека отаца мојих, колико су они живјели.
И благословив Јаков Фараона отиде од Фараона.
А Јосиф насели оца својега и браћу своју, и даде им добро у земљи Мисирској на најбољем мјесту те земље, у земљи Рамесијској, као што заповједи Фараон.
И храњаше Јосиф хљебом оца својега и браћу своју и сав дом оца својега до најмањега.
Али неста хљеба у свој земљи, јер глад бијаше врло велика, и узмучи се земља Мисирска од глади.
И покупи Јосиф све новце што се налажаху по земљи Мисирској и по земљи Хананској за жито, које куповаху, и слагаше новце у кућу Фараонову.
А кад неста новаца у земљи Мисирској и у земљи Хананској, стадоше сви Мисирци долазити к Јосифу говорећи: дај нам хљеба; за што да мремо код тебе, што новаца нема?
А Јосиф им говораше: дајте стоку своју, па ћу вам дати хљеба за стоку, кад је нестало новаца.
И довођаху стоку своју к Јосифу, и Јосиф им даваше хљеба за коње и за овце и за говеда и за магарце. Тако их прехрани ону годину хљебом за сву стоку њихову.
А кад прође она година, стадоше опет долазити к њему друге године говорећи: не можемо тајити од господара својега, али је новаца нестало, и стока коју имасмо у нашега је господара; и није остало ништа да донесемо господару својему осим тијела наших и њива наших.
За што да мремо на твоје очи? ево и нас и наших њива; купи нас и њиве наше за хљеб, да с њивама својим будемо робови Фараону, и дај жита да останемо живи и не помремо и да земља не опусти.
Тако покулпова Јосиф Фараону све њиве у Мисиру, јер Мисирци продаваху сваки своју њиву, кад глад узе јако мах међу њима. И земља поста Фараонова.
А народ пресели у градове од једнога краја Мисира до другога.
Само не купи свештеничких њива; јер Фараон одреди дио свештеницима, и храњаху се од својега дијела, који им даде Фараон, те не продаше својих њива.
А Јосиф рече народу: ево купих данас вас и њиве ваше Фараону; ево вам сјемена, па засијте њиве.
А што буде рода, даћете пето Фараону, а четири дијела нека буду вама за сјеме по њивама и за храну вама и онијема који су по кућама вашим и за храну дјеци вашој.
А они рекоше: ти си нам живот сачувао; нека нађемо милост пред господарем својим да будемо робови Фараону.
И постави Јосиф закон до данашњега дана за њиве Мисирске да се даје пето Фараону; само њиве свештеничке не посташе Фараонове.
А дјеца Израиљева живљаху у земљи Мисирској у крају Гесемском, и држаху га, и народише се и намножише се веома.
И Јаков поживје у земљи Мисирској седамнаест година; а свега би Јакову сто и четрдесет и седам година.
А кад се приближи вријеме Израпљу да умре, дозва сина својега Јосифа, и рече му: ако сам нашао милост пред тобом, метни руку своју под стегно моје, и учини ми милост и вјеру, немој ме погрепсти у Мисиру;
Него нека лежим код отаца својих; и ти ме однеси из Мисира и погреби ме у гробу њихову. А он рече: учинићу како си казао.
И рече му Јаков: закуни ми се. И он му се закле. И поклони се Израиљ преко узглавља од одра својега.
И҆ ѡ҆скꙋдѣ̀ всѐ сребро̀ ѿ землѝ є҆гѵ́петскїѧ и҆ ѿ землѝ ханаа́нскїѧ: прїидо́ша же всѝ є҆гѵ́птѧне ко і҆ѡ́сифꙋ, глаго́люще: да́ждь на́мъ хлѣ́бы, и҆ вскꙋ́ю ᲂу҆мира́емъ пред̾ тобо́ю; сконча́сѧ бо сребро̀ на́ше.
Рече́ же и҆̀мъ і҆ѡ́сифъ: пригони́те скоты̀ ва́шѧ, и҆ да́мъ ва́мъ хлѣ́бы за скоты̀ ва́шѧ, а҆́ще сконча́сѧ сребро̀ ва́ше.
Пригна́ша же скоты̀ своѧ̑ ко і҆ѡ́сифꙋ, и҆ дадѐ и҆̀мъ і҆ѡ́сифъ хлѣ́бы за ко́ни и҆ за ѻ҆́вцы, и҆ за волы̀ и҆ за ѻ҆слы̀, и҆ прекормѝ и҆̀хъ хлѣ́бами за всѧ̑ скоты̀ и҆́хъ въ то́мъ лѣ́тѣ.
Пре́йде же то̀ лѣ́то, и҆ прїидо́ша къ немꙋ̀ во второ́е лѣ́то и҆ реко́ша є҆мꙋ̀: да не ка́кѡ поги́бнемъ ѿ господи́на на́шегѡ; а҆́ще бо сконча́сѧ сребро̀ на́ше, и҆ и҆мѣ́нїе и҆ скоты̀ пред̾ тобо́ю, господи́не, и҆ не ѡ҆ста́сѧ на́мъ пред̾ господи́номъ на́шимъ, то́чїю є҆ди́но тѣ́ло и҆ землѧ̀ на́ша:
да не ᲂу҆́мремъ ᲂу҆̀бо пред̾ тобо́ю, и҆ землѧ̀ ѡ҆пꙋстѣ́етъ, кꙋпѝ на́съ и҆ зе́млю на́шꙋ хлѣ́бами: и҆ бꙋ́демъ мы̀ и҆ землѧ̀ на́ша рабѝ фараѡ́нꙋ: да́ждь сѣ́мѧ, да посѣ́емъ и҆ жи́ви бꙋ́демъ, и҆ не ᲂу҆́мремъ, и҆ землѧ̀ не ѡ҆пꙋстѣ́етъ.