И отишав Јосиф јави Фараону и рече: отац мој и браћа моја с овцама својим и с говедима својим и са свијем што имају дођоше из земље Хананске, и ено их у земљи Гесемској.
И узев неколицину браће своје, пет људи, изведеих пред Фараона.
А Фараон рече браћи његовој: каку радњу радите? А они рекоше Фараону: пастири су слуге твоје, и ми и наши стари.
Још рекоше Фараону: дођосмо да живимо као дошљаци у овој земљи, јер нема паше за стоку твојих слуга, јер је велика глад у земљи Хананској; а сада допусти да живе у земљи Гесемсекој слуге твоје.
А Фараон рече Јосифу: отац твој и браћа твоја дођоше к теби;
У твојој је власти земља Мисирска; на најбољем мјесту у овој земљи насели оца својега и браћу своју, нека живе у земљи Гесемској; и ако које знаш између њих да су вриједни људи, постави их над мојом стоком.
Послије Јосиф доведе и Јакова оца својега и изведе га пред Фараона, и благослови Јаков Фараона.
А Фараон рече Јакову: колико ти има година?
Одговори Јаков Фараону: мени има сто и тридесет година, како сам дошљак. Мало је дана живота мојега и зли су били, нити стижу вијека отаца мојих, колико су они живјели.
И благословив Јаков Фараона отиде од Фараона.
А Јосиф насели оца својега и браћу своју, и даде им добро у земљи Мисирској на најбољем мјесту те земље, у земљи Рамесијској, као што заповједи Фараон.
И храњаше Јосиф хљебом оца својега и браћу своју и сав дом оца својега до најмањега.
Али неста хљеба у свој земљи, јер глад бијаше врло велика, и узмучи се земља Мисирска од глади.
И покупи Јосиф све новце што се налажаху по земљи Мисирској и по земљи Хананској за жито, које куповаху, и слагаше новце у кућу Фараонову.
А кад неста новаца у земљи Мисирској и у земљи Хананској, стадоше сви Мисирци долазити к Јосифу говорећи: дај нам хљеба; за што да мремо код тебе, што новаца нема?
А Јосиф им говораше: дајте стоку своју, па ћу вам дати хљеба за стоку, кад је нестало новаца.
И довођаху стоку своју к Јосифу, и Јосиф им даваше хљеба за коње и за овце и за говеда и за магарце. Тако их прехрани ону годину хљебом за сву стоку њихову.
А кад прође она година, стадоше опет долазити к њему друге године говорећи: не можемо тајити од господара својега, али је новаца нестало, и стока коју имасмо у нашега је господара; и није остало ништа да донесемо господару својему осим тијела наших и њива наших.
За што да мремо на твоје очи? ево и нас и наших њива; купи нас и њиве наше за хљеб, да с њивама својим будемо робови Фараону, и дај жита да останемо живи и не помремо и да земља не опусти.
Тако покулпова Јосиф Фараону све њиве у Мисиру, јер Мисирци продаваху сваки своју њиву, кад глад узе јако мах међу њима. И земља поста Фараонова.
А народ пресели у градове од једнога краја Мисира до другога.
Само не купи свештеничких њива; јер Фараон одреди дио свештеницима, и храњаху се од својега дијела, који им даде Фараон, те не продаше својих њива.
А Јосиф рече народу: ево купих данас вас и њиве ваше Фараону; ево вам сјемена, па засијте њиве.
А што буде рода, даћете пето Фараону, а четири дијела нека буду вама за сјеме по њивама и за храну вама и онијема који су по кућама вашим и за храну дјеци вашој.
А они рекоше: ти си нам живот сачувао; нека нађемо милост пред господарем својим да будемо робови Фараону.
И постави Јосиф закон до данашњега дана за њиве Мисирске да се даје пето Фараону; само њиве свештеничке не посташе Фараонове.
А дјеца Израиљева живљаху у земљи Мисирској у крају Гесемском, и држаху га, и народише се и намножише се веома.
И Јаков поживје у земљи Мисирској седамнаест година; а свега би Јакову сто и четрдесет и седам година.
А кад се приближи вријеме Израпљу да умре, дозва сина својега Јосифа, и рече му: ако сам нашао милост пред тобом, метни руку своју под стегно моје, и учини ми милост и вјеру, немој ме погрепсти у Мисиру;
Него нека лежим код отаца својих; и ти ме однеси из Мисира и погреби ме у гробу њихову. А он рече: учинићу како си казао.
И рече му Јаков: закуни ми се. И он му се закле. И поклони се Израиљ преко узглавља од одра својега.
Ingressus ergo Ioseph nun tiavit pharaoni dicens: " Pater meus et fratres, oves eorum et armenta et cuncta, quae possident, venerunt de terra Chanaan; et ecce consistunt in terra Gessen ".
Ex omnibus fratribus suis quinque viros statuit coram rege,
quos ille interrogavit: " Quid habetis operis? ". Responderunt: " Pastores ovium sumus servi tui et nos et patres nostri ".
Dixeruntque ad pharaonem: " Ad peregrinandum in terra venimus, quoniam non est herba gregibus servorum tuorum, ingravescente fame, in terra Chanaan petimusque, ut esse nos iubeas servos tuos in terra Gessen ".
Dixit itaque rex ad Ioseph: " Pater tuus et fratres tui venerunt ad te.
Terra Aegypti in conspectu tuo est; in optimo loco fac eos habitare et trade eis terram Gessen. Quod si nosti in eis esse viros industrios, constitue illos magistros pecorum meorum ".
Post haec introduxit Ioseph patrem suum ad regem et statuit eum coram eo, qui benedicens illi
et interrogatus ab eo: " Quot sunt dies annorum vitae tuae? ",
respondit: " Dies peregrinationis meae centum triginta annorum sunt, parvi et mali; et non pervenerunt usque ad dies patrum meorum, quibus peregrinati sunt ".
Et benedicto rege, egressus est foras.
Ioseph vero patri et fratribus suis dedit possessionem in Aegypto in optimo terrae loco, in terra Ramesses, ut praeceperat pharao;
et alebat eos omnemque domum patris sui praebens cibaria singulis.
In tota terra panis deerat, et oppresserat fames terram valde, defecitque terra Aegypti et terra Chanaan prae fame.
E quibus omnem pecuniam congregavit pro venditione frumenti et intulit eam in aerarium regis.
Cumque defecisset emptoribus pretium, venit cuncta Aegyptus ad Ioseph dicens: " Da nobis panes! Quare morimur coram te, deficiente pecunia? ".
Quibus ille respondit: " Adducite pecora vestra, et dabo vobis pro eis cibos, si pretium non habetis ".
Quae cum adduxissent, dedit eis alimenta pro equis et ovibus et bobus et asinis; sustentavitque eos illo anno pro commutatione pecorum.
Venerunt quoque anno secundo et dixerunt ei: " Non celamus dominum nostrum quod, deficiente pecunia, pecora transierunt ad dominum nostrum; nec clam te est quod absque corporibus et terra nihil habeamus.
Cur ergo moriemur, te vidente, et nos et terra nostra? Eme nos et terram nostram in servitutem regiam et praebe semina, ne, pereunte cultore, redigatur terra in solitudinem ".
Emit igitur Ioseph omnem terram Aegypti, vendentibus singulis possessiones suas prae magnitudine famis. Subiecitque eam pharaoni
et cunctos populos eius redegit ei in servitutem, a novissimis terminis Aegypti usque ad extremos fines eius.
Terram autem sacerdotum non emit, qui cibariis a rege statutis fruebantur, et idcirco non sunt compulsi vendere possessiones suas.
Dixit ergo Ioseph ad populos: " En, ut cernitis, et vos et terram vestram pharao possidet; accipite semina et serite agros,
ut fruges habere possitis. Quintam partem regi dabitis; quattuor reliquas permitto vobis in sementem et in cibum familiis et liberis vestris ".
Qui responderunt: " Tu salvasti nos! Respiciat nos tantum dominus noster, et laeti serviemus regi ".
Ex eo tempore usque in praesentem diem in universa terra Aegypti regibus quinta pars solvitur; et factum est a Ioseph in legem absque terra sacerdotali, quae libera ab hac condicione est.
Habitavit ergo Israel in Aegypto, id est in terra Gessen, et possedit eam; auctusque est et multiplicatus nimis.
Et vixit Iacob in terra Aegypti decem et septem annis; factique sunt omnes dies vitae illius centum quadraginta septem annorum.
Cumque appropinquare cerneret diem mortis suae, vocavit filium suum Ioseph et dixit ad eum: " Si inveni gratiam in conspectu tuo, pone manum tuam sub femore meo et facies mihi misericordiam et veritatem, ut non sepelias me in Aegypto,
sed dormiam cum patribus meis, et auferas me de terra hac condasque in sepulcro maiorum meorum ". Cui respondit Ioseph: " Ego faciam, quod iussisti ".
Et ille: " Iura ergo, inquit, mihi! ". Quo iurante, adoravit Israel conversus ad lectuli caput.