45.1
45.2
45.3
45.4
45.5
45.6
45.7
45.8
45.9
45.10
45.11
45.12
45.13
45.14
45.15
45.16
45.17
45.18
45.19
45.20
45.21
45.22
45.23
45.24
45.25
45.26
45.27
45.28
Тада Јосиф не могући се уздржати пред осталима који стајаху око њега, повика: изађите сви на поље. Тако не оста нико код њега кад се Јосиф показа браћи својој.
Па бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом Фараонов.
И рече Јосиф браћи својој: ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаху одговорити, јер се препадоше од њега.
А Јосиф рече браћи својој: приступите ближе к мени. И приступише, а он рече; ја сам Јосиф брат ваш, којега продадосте у Мисир.
А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашега.
Јер је већ двије године дана глад у земљи, а биће још пет година, гдје неће бити ни орања ни жетве.
А Бог ме посла пред вама, да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављањем превеликим.
И тако нијесте ме ви оправили овамо него сам Бог, који ме постави оцем Фараону и господарем од свега дома његова и старјешином над свом земљом Мисирском.
Вратите се брже к оцу мојему и кажите му: овако вели син твој Јосиф; Бог ме је поставио господарем свему Мисиру, ходи к мени, немој оклијевати.
Сједићеш у земљи Гесемској и бићеш близу мене, ти и синови твоји и синови синова твојих, и овце твоје и говеда твоја и што је год твоје.
И ја ћу те хранити ондје, јер ће још пет година бити глад, да не погинеш од глади ти и дом твој и што је год твоје.
А ето видите очима својима, и брат мој Венијамин својима очима, да вам ја из уста говорим.
Кажите оцу мојему сву славу моју у Мисиру и што сте год видјели; похитајте и доведите овамо оца мојега.
Тада паде око врата Венијамину брату својему и плака. И Венијамин плака о врату његову.
И ижљуби сву браћу своју и исплака се над њима. По том се браћа његова разговараху с њим.
И чу се глас у кући Фараоновој и рекоше; дођоше браћа Јосифу. И мило би Фараону и слугама његовијем;
И рече Фараон Јосифу: кажи браћи својој: овако учините: натоварите магарце своје, па идите и вратите се у земљу Хананску,
Па узмите оца својега и чељад своју, и дођите к мени, и даћу вам најбоље што има у земљи Мисирској, и јешћете најбоље обиље ове земље.
А ти им заповједи: овако учините: узмите са собом из земље Мисирске ко̂ла̂, за дјецу своју и за жене своје, и повезите оца својега и дођите овамо;
А на покућетво своје не гледајте, јер што има најбоље у свој земљи Мисирској ваше је.
И синови Израиљеви учинише тако; и Јосиф им даде ко̂ла̂ по заповијести Фараоновој; даде им и брашњенице на пут.
И свакоме даде по двоје хаљине, а Венијамину даде три ста сребрника и петоре хаљине.
А оцу својему посла још десет магараца натоваренијех најљепших ствари што има у Мисиру, и десет магарица натоваренијех жита и хљеба и јестива оцу на пут.
Тако оправи браћу своју, и пођоше; и рече им: немојте се корити путем.
Тако се вратише из Мисира, и дођоше у земљу Хананску к Јакову оцу својему.
И јавише му и рекоше: још је жив Јосиф, и заповиједа над свом земљом Мисирском. А у њему срце пренеможе, јер им не вјероваше.
Али кад му казаше све ријечи Јосифове, које им је Јосиф рекао, и видје кола, која посла Јосиф по оца, тада оживје дух Јакова, оца њихова;
И рече Израиљ: доста ми је кад је још жив син мој Јосиф; идем да га видим докле нијесам умрьо.
И҆ не можа́ше і҆ѡ́сифъ ᲂу҆держа́тисѧ всѣ̑мъ предстоѧ́щымъ є҆мꙋ̀, но речѐ: ѡ҆тосли́те всѣ́хъ ѿ менє̀. И҆ не предстоѧ́ше ни є҆ди́нъ і҆ѡ́сифꙋ, є҆гда̀ познава́шесѧ бра́тїи свое́й.
И҆ и҆спꙋстѝ гла́съ съ пла́чемъ: слы́шаша же всѝ є҆гѵ́птѧне, и҆ слы́шано бы́сть въ домꙋ̀ фараѡ́новѣ.
Рече́ же і҆ѡ́сифъ бра́тїи свое́й: а҆́зъ є҆́смь і҆ѡ́сифъ: є҆ще́ ли ѻ҆те́цъ мо́й жи́въ є҆́сть; И҆ не мого́ша бра́тїѧ ѿвѣща́ти є҆мꙋ̀: смꙋти́шасѧ бо.
Рече́ же і҆ѡ́сифъ бра́тїи свое́й: прибли́житесѧ ко мнѣ̀. И҆ прибли́жишасѧ. И҆ речѐ: а҆́зъ є҆́смь і҆ѡ́сифъ, бра́тъ ва́шъ, є҆го́же прода́сте во є҆гѵ́петъ:
нн҃ѣ ᲂу҆̀бо не скорби́те, нижѐ же́стоко ва́мъ да ꙗ҆ви́тсѧ, ꙗ҆́кѡ прода́сте мѧ̀ сѣ́мѡ: на жи́знь бо посла́ мѧ бг҃ъ пред̾ ва́ми:
сїе́ бо второ́е лѣ́то гла́дъ на землѝ, и҆ є҆щѐ пѧ́ть лѣ́тъ ѡ҆ста̀, въ ни́хже не бꙋ́детъ ѡ҆ра́нїѧ, ни жа́твы:
посла́ бо мѧ̀ бг҃ъ пред̾ ва́ми ѡ҆ста́вити ва́мъ ѡ҆ста́нокъ на землѝ и҆ препита́ти ва́шъ ѡ҆ста́нокъ ве́лїй:
нн҃ѣ ᲂу҆̀бо не вы̀ посла́сте мѧ̀ сѣ́мѡ, но бг҃ъ: и҆ сотвори́ мѧ ꙗ҆́кѡ ѻ҆тца̀ фараѡ́нꙋ и҆ господи́на всемꙋ̀ до́мꙋ є҆гѡ̀ и҆ кнѧ́зѧ все́й землѝ є҆гѵ́петстѣй:
потща́вшесѧ ᲂу҆̀бо, взы́дите ко ѻ҆тцꙋ̀ моемꙋ̀ и҆ рцы́те є҆мꙋ̀: сїѧ̑ глаго́летъ сы́нъ тво́й і҆ѡ́сифъ: сотвори́ мѧ бг҃ъ господи́на все́й землѝ є҆гѵ́петстѣй: сни́ди ᲂу҆̀бо ко мнѣ̀ и҆ не ᲂу҆ме́дли:
и҆ всели́шисѧ въ землѝ гесе́мли а҆раві́йстѣй, и҆ бꙋ́деши бли́з̾ менє̀ ты̀ и҆ сы́нове твоѝ, и҆ сы́нове сынѡ́въ твои́хъ, ѻ҆́вцы твоѧ̑ и҆ воло́ве твоѝ, и҆ є҆ли̑ка сꙋ́ть твоѧ̑:
и҆ препита́ю тѧ̀ та́мѡ, є҆ще́ бо пѧ́ть лѣ́тъ бꙋ́детъ гла́дъ на землѝ, да не поги́бнеши ты̀ и҆ сы́нове твоѝ, и҆ всѧ̑ и҆мѣ̑нїѧ твоѧ̑.
Сѐ, ѻ҆́чи ва́ши ви́дѧтъ, и҆ ѻ҆́чи венїамі́на бра́та моегѡ̀, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆ста̀ моѧ̑ глагѡ́лющаѧ къ ва́мъ:
возвѣсти́те ᲂу҆̀бо ѻ҆тцꙋ̀ моемꙋ̀ всю̀ сла́вꙋ мою̀ сꙋ́щꙋю во є҆гѵ́птѣ, и҆ є҆ли̑ка ви́дите: и҆ ᲂу҆скори́вше, приведи́те ѻ҆тца̀ моего̀ сѣ́мѡ.
И҆ напа́дъ на вы́ю венїамі́на, бра́та своегѡ̀, пла́касѧ над̾ ни́мъ, и҆ венїамі́нъ пла́касѧ на вы́и є҆гѡ̀.
И҆ ѡ҆блобыза́въ всю̀ бра́тїю свою̀, пла́касѧ над̾ ни́ми: и҆ по си́хъ глаго́лаша къ немꙋ̀ бра́тїѧ є҆гѡ̀.
И҆ пронесе́сѧ гла́съ въ домꙋ̀ фараѡ́новѣ, глаго́люще: прїидо́ша бра́тїѧ і҆ѡ́сифѡва. Возра́довасѧ же фараѡ́нъ и҆ рабѝ є҆гѡ̀.
Рече́ же фараѡ́нъ ко і҆ѡ́сифꙋ: рцы̀ бра́тїи свое́й: сїѐ сотвори́те: напо́лните сосꙋ́ды ва́шѧ (пшени́цы) и҆ и҆ди́те въ зе́млю ханаа́ню,
и҆ взе́мше ѻ҆тца̀ ва́шего и҆ и҆мѣ̑нїѧ ва̑ша, прїиди́те ко мнѣ̀: и҆ да́мъ ва́мъ ѿ всѣ́хъ бла̑гъ є҆гѵ́петскихъ, и҆ снѣ́сте тꙋ́къ землѝ:
ты́ же заповѣ́ждь сїѧ̑: взѧ́ти и҆̀мъ колесни̑цы ѿ землѝ є҆гѵ́петскїѧ, дѣ́темъ и҆́хъ и҆ жена́мъ и҆́хъ: и҆ пои́мше ѻ҆тца̀ своего̀, прїиди́те:
и҆ не пощади́те ѻ҆чи́ма сосꙋ́дѡвъ ва́шихъ: всѧ̑ бо блага̑ѧ є҆гѵ́пєтскаѧ ва́мъ бꙋ́дꙋтъ.
Сотвори́ша же та́кѡ сы́нове і҆и҃лєвы: даде́ же и҆̀мъ і҆ѡ́сифъ колесни̑цы по повелѣ́нїю фараѡ́на царѧ̀ (є҆гѵ́петска), и҆ дадѐ и҆̀мъ бра́шно на пꙋ́ть:
и҆ всѣ̑мъ дадѐ сꙋгꙋ̑бы ри̑зы, венїамі́нꙋ же дадѐ три́ста златни́цъ и҆ пѧ́теры ри̑зы премѣ̑нныѧ:
и҆ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀ посла̀ та́кожде, и҆ де́сѧть ѻ҆слѡ́въ везꙋ́щихъ ѿ всѣ́хъ бла̑гъ є҆гѵ́петскихъ, и҆ де́сѧть мскѡ́въ везꙋ́щихъ хлѣ́бы на пꙋ́ть ѻ҆тцꙋ̀ є҆гѡ̀.
И҆ ѿпꙋстѝ бра́тїю свою̀. И҆ ѿидо́ша. И҆ речѐ и҆̀мъ: не гнѣ́вайтесѧ на пꙋтѝ.
И҆зыдо́ша же и҆з̾ є҆гѵ́пта и҆ прїидо́ша въ зе́млю ханаа́ню ко і҆а́кѡвꙋ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀
и҆ повѣ́даша є҆мꙋ̀ глаго́люще: ꙗ҆́кѡ сы́нъ тво́й і҆ѡ́сифъ жи́въ є҆́сть, и҆ ѻ҆́нъ владѣ́етъ над̾ все́ю земле́ю є҆гѵ́петскою. И҆ ᲂу҆жасе́сѧ въ мы́сли і҆а́кѡвъ: не вѣ́роваше бо и҆̀мъ.
Глаго́лаша же є҆мꙋ̀ всѧ̑ речє́ннаѧ ѿ і҆ѡ́сифа, є҆ли̑ка речѐ и҆̀мъ. Оу҆зрѣ́въ же колесни̑цы, ꙗ҆̀же посла̀ і҆ѡ́сифъ, є҆́же взѧ́ти є҆го̀, ѡ҆живѐ дх҃ъ і҆а́кѡва, ѻ҆тца̀ и҆́хъ,
и҆ речѐ і҆и҃ль: вели́ко мѝ є҆́сть (꙳сїѐ), а҆́ще є҆щѐ і҆ѡ́сифъ сы́нъ мо́й жи́въ є҆́сть: ше́дъ ᲂу҆зрю̀ є҆го̀, пре́жде не́же ᲂу҆мре́ти мѝ.
Претходна глава
Следећа глава