45.1
45.2
45.3
45.4
45.5
45.6
45.7
45.8
45.9
45.10
45.11
45.12
45.13
45.14
45.15
45.16
45.17
45.18
45.19
45.20
45.21
45.22
45.23
45.24
45.25
45.26
45.27
45.28
Тада Јосиф не могући се уздржати пред осталима који стајаху око њега, повика: изађите сви на поље. Тако не оста нико код њега кад се Јосиф показа браћи својој.
Па бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом Фараонов.
И рече Јосиф браћи својој: ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаху одговорити, јер се препадоше од њега.
А Јосиф рече браћи својој: приступите ближе к мени. И приступише, а он рече; ја сам Јосиф брат ваш, којега продадосте у Мисир.
А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашега.
Јер је већ двије године дана глад у земљи, а биће још пет година, гдје неће бити ни орања ни жетве.
А Бог ме посла пред вама, да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављањем превеликим.
И тако нијесте ме ви оправили овамо него сам Бог, који ме постави оцем Фараону и господарем од свега дома његова и старјешином над свом земљом Мисирском.
Вратите се брже к оцу мојему и кажите му: овако вели син твој Јосиф; Бог ме је поставио господарем свему Мисиру, ходи к мени, немој оклијевати.
Сједићеш у земљи Гесемској и бићеш близу мене, ти и синови твоји и синови синова твојих, и овце твоје и говеда твоја и што је год твоје.
И ја ћу те хранити ондје, јер ће још пет година бити глад, да не погинеш од глади ти и дом твој и што је год твоје.
А ето видите очима својима, и брат мој Венијамин својима очима, да вам ја из уста говорим.
Кажите оцу мојему сву славу моју у Мисиру и што сте год видјели; похитајте и доведите овамо оца мојега.
Тада паде око врата Венијамину брату својему и плака. И Венијамин плака о врату његову.
И ижљуби сву браћу своју и исплака се над њима. По том се браћа његова разговараху с њим.
И чу се глас у кући Фараоновој и рекоше; дођоше браћа Јосифу. И мило би Фараону и слугама његовијем;
И рече Фараон Јосифу: кажи браћи својој: овако учините: натоварите магарце своје, па идите и вратите се у земљу Хананску,
Па узмите оца својега и чељад своју, и дођите к мени, и даћу вам најбоље што има у земљи Мисирској, и јешћете најбоље обиље ове земље.
А ти им заповједи: овако учините: узмите са собом из земље Мисирске ко̂ла̂, за дјецу своју и за жене своје, и повезите оца својега и дођите овамо;
А на покућетво своје не гледајте, јер што има најбоље у свој земљи Мисирској ваше је.
И синови Израиљеви учинише тако; и Јосиф им даде ко̂ла̂ по заповијести Фараоновој; даде им и брашњенице на пут.
И свакоме даде по двоје хаљине, а Венијамину даде три ста сребрника и петоре хаљине.
А оцу својему посла још десет магараца натоваренијех најљепших ствари што има у Мисиру, и десет магарица натоваренијех жита и хљеба и јестива оцу на пут.
Тако оправи браћу своју, и пођоше; и рече им: немојте се корити путем.
Тако се вратише из Мисира, и дођоше у земљу Хананску к Јакову оцу својему.
И јавише му и рекоше: још је жив Јосиф, и заповиједа над свом земљом Мисирском. А у њему срце пренеможе, јер им не вјероваше.
Али кад му казаше све ријечи Јосифове, које им је Јосиф рекао, и видје кола, која посла Јосиф по оца, тада оживје дух Јакова, оца њихова;
И рече Израиљ: доста ми је кад је још жив син мој Јосиф; идем да га видим докле нијесам умрьо.
Non se poterat ultra cohibere Joseph multis coram astantibus: unde præcepit ut egrederentur cuncti foras, et nullus interesset alienus agnitioni mutuæ.
Elevavitque vocem cum fletu, quam audierunt Ægyptii, omnisque domus Pharaonis.
Et dixit fratribus suis: Ego sum Joseph: adhuc pater meus vivit? Non poterant respondere fratres nimio terrore perterriti.
Ad quos ille clementer: Accedite, inquit, ad me. Et cum accessissent prope: Ego sum, ait, Joseph, frater vester, quem vendidistis in Ægyptum.
Nolite pavere, neque vobis durum esse videatur quod vendidistis me in his regionibus: pro salute enim vestra misit me Deus ante vos in Ægyptum.
Biennium est enim quod cœpit fames esse in terra: et adhuc quinque anni restant, quibus nec arari poterit, nec meti.
Præmisitque me Deus ut reservemini super terram, et escas ad vivendum habere possitis.
Non vestro consilio, sed Dei voluntate huc missum sum: qui fecit me quasi patrem Pharaonis, et dominum universæ domus ejus, ac principem in omni terra Ægypti.
Festinate, et ascendite ad patrem meum, et dicetis ei: Hæc mandat filius tuus Joseph: Deus fecit me dominum universæ terræ Ægypti: descende ad me, ne moreris,
et habitabis in terra Gessen: erisque juxta me tu, et filii tui, et filii filiorum tuorum, oves tuæ, et armenta tua, et universa quæ possides:
ibique te pascam (adhuc enim quinque anni residui sunt famis) ne et tu pereas, et domus tua, et omnia quæ possides.
En oculi vestri, et oculi fratris mei Benjamin, vident quod os meum loquatur ad vos.
Nuntiate patri meo universam gloriam meam, et cuncta quæ vidistis in Ægypto: festinate, et adducite eum ad me.
Cumque amplexatus recidisset in collum Benjamin fratris sui, flevit: illo quoque similiter flente super collum ejus.
Osculatusque est Joseph omnes fratres suos, et ploravit super singulos: post quæ ausi sunt loqui ad eum.
Auditumque est, et celebri sermone vulgatum in aula regis: Venerunt fratres Joseph: et gavisus est Pharao, atque omnis familia ejus.
Dixitque ad Joseph ut imperaret fratribus suis, dicens: Onerantes jumenta, ite in terram Chanaan,
et tollite inde patrem vestrum et cognationem, et venite ad me: et ego dabo vobis omnia bona Ægypti, ut comedatis medullam terræ.
Præcipe etiam ut tollant plaustra de terra Ægypti, ad subvectionem parvulorum suorum ac conjugum: et dicito: Tollite patrem vestrum, et properate quantocius venientes.
Nec dimittatis quidquam de supellectili vestra: quia omnes opes Ægypti vestræ erunt.
Feceruntque filii Israël ut eis mandatum fuerat. Quibus dedit Joseph plaustra, secundum Pharaonis imperium, et cibaria in itinere.
Singulis quoque proferri jussit binas stolas: Benjamin vero dedit trecentos argenteos cum quinque stolis optimis:
tantumdem pecuniæ et vestium mittens patri suo, addens et asinos decem, qui subveherent ex omnibus divitiis Ægypti, et totidem asinas, triticum in itinere, panesque portantes.
Dimisit ergo fratres suos, et proficiscentibus ait: Ne irascamini in via.
Qui ascendentes ex Ægypto, venerunt in terram Chanaan ad patrem suum Jacob.
Et nuntiaverunt ei, dicentes: Joseph filius tuus vivit: et ipse dominatur in omni terra Ægypti. Quo audito Jacob, quasi de gravi somno evigilans, tamen non credebat eis.
Illi e contra referebant omnem ordinem rei. Cumque vidisset plaustra et universa quæ miserat, revixit spiritus ejus,
et ait: Sufficit mihi si adhuc Joseph filius meus vivit: vadam, et videbo illum antequam moriar.
И не можа́шесѧ і҆ѻ҆сифъ оу҆дръжа́ти. зр҄ѧ всѣ́хъ преⷣстоѧ́щихъ е҆мꙋ. и҆ рече ѿстꙋпите ѿ менѐ вс҄и· И҆ не стоѧ́ше никто́же преⷣ і҆ѻ́сифоⷨ, е҆гда̀ позна́вшесѧ братїи свое́и,
и҆ въздви́же гласъ съ пла́чемъ· Слы́шаша же вс҄и е҆гѷптѧне. и҆ оу҆слы́шано бысть въ домꙋ̀ фараѻ́ни·
И҆ рече і҆ѻ́сифъ братїи свое́и. а҆́зъ е҆смь і҆ѻ́сифъ. а҆́ще ли ѿц҃ъ мо́и живъ· Не можа́хꙋ бра́тїѧ е҆го ѿвѣща́ти словесѝ е҆мꙋ оу҆страши́ша бо сѧ·
Рече же і҆ѻ́сифъ братїи свое́и. пристꙋпи́те къ мнѣ. и҆ пристꙋпи́ша· И҆ рече а҆́зъ е҆смь і҆ѻ́сифъ бра́тъ вашъ. е҆гоже в҄ы прода́сте въ е҆гѷпеⷮ·
Нн҃ѣ оу҆бо не пецѣтесѧ. ни поро́ко в҄ы бꙋ́ди. и҆же прода́сте м҄ѧ сѣмо. на жи́знь б҄о пꙋсти м҄ѧ б҃ъ преⷣ ва́ми.
с҄е б҄о дв҄ѣ лѣтѣ гла́дъ на землѝ. и҆ е҆щѐ пѧть лⷮѣ ѻ҆ста̀ въ нихже не бꙋ́детъ ѻ҆ра́твы и҆ жа́твы·
Пꙋстѝ бо м҄ѧ б҃ъ преⷣ ва́ми ѻ҆ста́нокъ вамъ ѻ҆ста́вити на зем̾лѝ. и҆ прекръми́ти васъ ѻ҆ста́вленїе вели́ко·
Нн҃ѣ оу҆б҄о не вы̀ посла́сте м҄ѧ сѣмо. н҄о б҃ъ, и҆ сътворѝ мѧ ꙗ҆́ко ѿц҃а фараѻ́нꙋ. и҆ властели́на всемꙋ̀ до́мꙋ е҆го, и҆ кнѧзѧ все́й землѝ е҆гѷпетъстѣи·
Потща́вшесѧ и҆дѣте къ ѿц҃ꙋ мое̑мꙋ, и҆ рцѣте е҆мꙋ· Та́ко гл҃тъ сн҃ъ тво́и і҆ѻ́сифъ. сътворѝ м҄ѧ б҃ъ гдⷵна все́и землѝ е҆гѷпетъстѣи· прїидѝ оу҆б҄о къ мнѣ, и҆ не преме́дли,
и҆ оу҆сели́шисѧ въ землѝ гесе́мли въ а҆равїи. и҆ бꙋ́деши близъ мн҄ѣ, т҄ы и҆ сн҃ве твоѝ, и҆ сн҃ве сн҃овъ твоиⷯ· и҆ ѻ҆вца̀ твоѧ̀. и҆ воло́ве твоѝ, и҆ вс҄е е҆ли́коже ти е҆сть.
и҆ прекоръмлю т҄ѧ т҄ꙋ· И҆ е҆щѐ б҄о пѧть лѣтъ гла́дъ бꙋдетъ на землѝ. и҆ да не поги́бнеши т҄ы и҆ сн҃ове твоѝ. и҆ вс҄е и҆мѣ́нїе твоѐ.
и҆ с҄е ѻ҆́чима видита, і҆ ѻ҆чи венїами́на бра́та мое̑го. ꙗ҆́ко оу҆ста̀ моѧ̀ гл҃юⷮ к ваⷨ
повѣ́дите оу҆бо ѿц҃ꙋ мое̑мꙋ̀ вс҄ю сла́вꙋ мою̀. ꙗ҆́же въ е҆гѷптѣ. и҆ е҆ли́ко ви́дѣсте. и҆ потщаⷡ‍҇шесѧ, приведѣте ѿц҃а мое̑го сѣмо·
И҆ припаⷣ на вы́ю венїѧми́на брата свое̑го пла́касѧ ѻ҆ неⷨ· и҆ венїѧми́нъ пла́касѧ ѻ҆быиⷨ вы́ю е҆го.
и҆ цѣлова̀ вс҄ю бра́тїю свою̀. и҆ пла́касѧ ѻ҆ ни́хъ. и҆ посе́мъ гл҃аша бра́тїѧ е҆го къ немꙋ̀·
И҆ пронесе́сѧ рѣчь до до́мꙋ фараѻ́нѧ гл҃юще. прїидо́ша бра́тїѧ і҆ѻ́сифова. и҆ възра́довасѧ фараѻ́нъ и҆ рабѝ е҆го·
Рече же фараѻ́нъ къ і҆ѻ́сифꙋ, рцы̀ бра́тїи свое́и с҄е сътвори́те. напо́лните съсꙋ́ды ваша, і҆ и҆дѣте в зе́млю ханаа́ню.
пои́мше же ѿц҃а ва́шего і҆ имѣ́нїе ваше. и҆ прїидѣте къ мнѣ· И҆ да́мъ вамъ ѿ всего̀ добра̀ е҆гѷпетъска. и҆ да ꙗ҆́сте бл҃готꙋ̀ земнꙋ́ю·
Ты̑ же заповѣж́дь иⷨ да въ́змꙋтъ ко́ла ѿ землѧ̀ е҆гѷпетъски дѣтемъ и҆хъ и҆ женамъ и҆хъ. и҆ пои́мше ѿц҃а своего, да и҆̀ приведꙋт̾.
не пощади́те же ѻ҆чи́ма съсꙋ́дъ своиⷯ, всѐ б҄о до́бро е҆гѷпет̾ско вамъ бꙋ́деⷮ·
Сътвори́ша же сн҃ове і҆и̑л҃евы та́ко. да́сть же и҆мъ і҆ѻ́сифъ ко́ла. по повелѣ́нїю фараѻ́на цр҃ѧ е҆гѷпетъска и҆ да́стъ и҆мъ бра́шно на пꙋт́ь.
и҆ всѣмъ дасть сꙋгꙋ́бы ризы· Венїами́нꙋ же дасть. т҃, златниⷦ‍҇ и҆ пѧ́теры ри́зы и҆змѣне́ныѧ,
ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ послаⷧ‍҇ та́кожде, и і҃, ѻ҆се́лъ, носѧ́ще ѿ всего̀ добра̀ е҆гѷпетъска. и҆ де́сѧть мъскъ носѧ́ще хлѣ́бъ на пꙋт́ь ѿц҃ꙋ и҆хъ,
и҆ ѿпꙋсти бра́тїю свою̀· и҆ ѿидо́ша. рече же и҆мъ не гнѣ́ваитесѧ на пꙋтѝ·
И҆зыдо́ша же и҆зъ е҆гѷп̾та, и҆ прїидо́ша в зе́млю ханаа̀ню, къ і҆а́ковꙋ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ,
и҆ повѣ́даша е҆мꙋ гл҃ющи, ꙗ҆́ко сн҃ъ тво́и і҆ѻ́сифъ жи́въ е҆сть, и҆ владѣ́етъ въ все́и землѝ е҆гѷпетъстѣи· И҆ въчюди́сѧ въ оу҆мѣ с҄и і҆аковъ, не вѣ́роваше бо и҆мъ,
гл҃аша же е҆мꙋ́ вс҄ѧ словеса̀ с҄и, ꙗ҆́же гл҃а и҆мъ і҆ѻ́сифъ, е҆ли́ко же рече и҆мъ· Ѹ҆зрѣ́въ же ко́ла і҆а́ковъ ꙗ҆́же посла̀ і҆ѻсифъ, ꙗ҆ко въздви́гнꙋти и҆̀ и҆ ѻ҆жѝ дх҃ъ і҆а́ковль ѿц҃а и҆хъ·
И҆ рече і҆и҃ль велико ми е҆сть с҄е а҆ще е҆сть і҆ѻсифъ сн҃ъ мои живъ, шедъ да ви́ждꙋ е҆го до́ндеже не оу҆мрꙋ̀·
Претходна глава
Следећа глава