44.1
44.2
44.3
44.4
44.5
44.6
44.7
44.8
44.9
44.10
44.11
44.12
44.13
44.14
44.15
44.16
44.17
44.18
44.19
44.20
44.21
44.22
44.23
44.24
44.25
44.26
44.27
44.28
44.29
44.30
44.31
44.32
44.33
44.35
И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и свакоме у врећу метни озго новце његове.
И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.
А у јутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.
А кад изађоше из мјеста, и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку о што управљаше кућом његовом: устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш реци им: за што враћате зло за добро?
Није ли то чаша из које пије мој господар? и не ће ли по њој за цијело познати какви сте? зло сте радили што сте то учинили.
И он их стиже, и рече им тако.
А они му рекоше: за што говориш, господару, таке ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!
Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?
У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мојему.
А он рече: нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали не ћете бити криви.
И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.
А он стаде тражити почев од најстаријега, и кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.
Тада раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца, вратише се у град.
И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.
А Јосиф им рече: шта сте то учинили? зар нијесте знали да човјек као што сам ја може за цијело дознати?
Тада рече Јуда: шта да ти речемо, господару, шта да говоримо? како ли да се правдамо? Бог је открио злочинество твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.
А Јосиф рече: Боже сачувај! не ћу ја то; у кога се нашла чаша, он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.
Али Јуда приступив к њему рече: чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.
Господар мој запита слуге своје говорећи: имате ли оца или брата?
А ми рекосмо господару својему: имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умрьо, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.
А ти рече слугама својим: доведите ми га, да га видим својим очима.
И рекосмо господару својему: не ће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.
А ти рече слугама својим: ако не дође с вама, брат ваш најмлађи, не ћете видјети лица мојега.
А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.
Послије рече нам отац: идите опет, купите нам хране.
А ми рекосмо: не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека, ако небуде с нама брат наш најмлађи.
А слуга твој, отац мој, рече нам: знате да ми је жена родила два сина.
И један од њих отиде од мене, и рекох: за цијело га је раскинула звјерка; и до сада га не видјех.
Ако и овога одведете од мене и задеси га како зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.
Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,
Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.
А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав: ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.
За то нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему, а дијете нека иде с браћом својом.
Јер како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?
И҆ заповѣ́да і҆ѡ́сифъ домострои́телю своемꙋ̀, глаго́лѧ: напо́лните врє́тища мꙋжє́мъ пи́щи, є҆ли́кѡ мо́гꙋтъ понестѝ: и҆ вложи́те комꙋ́ждо сребро̀ верхꙋ̀ ᲂу҆́стїѧ вре́тища:
и҆ ча́шꙋ мою̀ сре́брѧнꙋю вложи́те во вре́тище ме́ньшагѡ, и҆ цѣ́нꙋ пшени́цы є҆гѡ̀. Бы́сть же по словесѝ і҆ѡ́сифовꙋ, ꙗ҆́коже речѐ.
Оу҆́тро возсїѧ̀, и҆ мꙋ́жїе ѿпꙋсти́шасѧ са́ми, и҆ ѻ҆слѧ́та и҆́хъ.
И҆зше́дше же ѻ҆нѝ и҆з̾ гра́да, не ѿидо́ша дале́че: и҆ речѐ і҆ѡ́сифъ домострои́телю своемꙋ̀: воста́въ гонѝ в̾слѣ́дъ мꙋже́й и҆ пости́гни и҆̀хъ, и҆ рцы̀ и҆̀мъ: что̀ ꙗ҆́кѡ возда́сте (꙳мѝ) ѕла̑ѧ за блага̑ѧ;
вскꙋ́ю ᲂу҆крадо́сте ча́шꙋ мою̀ сре́брѧнꙋ; не сїѧ́ ли є҆́сть, и҆з̾ неѧ́же пїе́тъ господи́нъ мо́й; ѻ҆́нъ же и҆ волхвова́нїемъ волхвꙋ́етъ въ не́й: ѕла̑ѧ соверши́сте, ꙗ҆̀же сотвори́сте.
Ѡ҆брѣ́тъ же и҆̀хъ, речѐ и҆̀мъ по словесє́мъ си̑мъ.
Ѻ҆ни́ же рѣ́ша є҆мꙋ̀: вскꙋ́ю глаго́летъ господи́нъ словеса̀ сїѧ̑; не бꙋ́ди рабѡ́мъ твои̑мъ сотвори́ти по словесѝ семꙋ̀:
а҆́ще сребро̀, є҆́же ѡ҆брѣто́хомъ во вре́тищахъ на́шихъ, возврати́хомъ къ тебѣ̀ ѿ землѝ ханаа́ни, ка́кѡ бы́хомъ ᲂу҆кра́ли и҆з̾ до́мꙋ господи́на твоегѡ̀ сребро̀ и҆лѝ зла́то;
ᲂу҆ негѡ́же а҆́ще ѡ҆брѧ́щеши ча́шꙋ ѿ ра̑бъ твои́хъ, да ᲂу҆́мретъ: и҆ мы̀ бꙋ́демъ рабѝ господи́нꙋ на́шемꙋ.
Ѻ҆́нъ же речѐ: и҆ нн҃ѣ, ꙗ҆́коже глаго́лете, та́кѡ бꙋ́детъ: ᲂу҆ негѡ́же а҆́ще ѡ҆брѧ́щетсѧ ча́ша, бꙋ́детъ мо́й ра́бъ, вы́ же бꙋ́дете чи́сти.
И҆ потща́шасѧ, и҆ све́рже кі́йждо вре́тище своѐ на зе́млю, и҆ ѿверзо́ша кі́йждо вре́тище своѐ.
И҆зыска́ же ѿ старѣ́йшагѡ заче́нъ, до́ндеже прїи́де до ме́ньшагѡ, и҆ ѡ҆брѣ́те ча́шꙋ во вре́тищи венїамі́ни.
И҆ растерза́ша ри̑зы своѧ̑, и҆ возложи́ша кі́йждо вре́тище своѐ на ѻ҆слѧ̀ своѐ, и҆ возврати́шасѧ во гра́дъ.
Вни́де же і҆ꙋ́да и҆ бра́тїѧ є҆гѡ̀ ко і҆ѡ́сифꙋ, є҆щѐ є҆мꙋ̀ сꙋ́щꙋ тꙋ̀, и҆ падо́ша пред̾ ни́мъ на зе́млю.
Рече́ же и҆̀мъ і҆ѡ́сифъ: что̀ дѣ́ло сїѐ сотвори́сте; не вѣ́дасте ли, ꙗ҆́кѡ нѣ́сть волхвова́тель человѣ́къ, ꙗ҆́коже а҆́зъ;
Рече́ же і҆ꙋ́да: что̀ ѿвѣща́емъ господи́нꙋ, и҆лѝ что̀ возглаго́лемъ, и҆лѝ чи́мъ ѡ҆правди́мсѧ; бг҃ъ же ѡ҆брѣ́те непра́вдꙋ рабѡ́въ твои́хъ: сѐ, мы̀ є҆смы̀ рабѝ господи́нꙋ на́шемꙋ, и҆ мы̀, и҆ ᲂу҆ негѡ́же ѡ҆брѣ́тесѧ ча́ша.
Рече́ же і҆ѡ́сифъ: не бꙋ́ди мѝ сотвори́ти глаго́лъ се́й: мꙋ́жъ, ᲂу҆ негѡ́же ѡ҆брѣ́тесѧ ча́ша, то́й бꙋ́детъ мѝ ра́бъ: вы́ же поиди́те въ цѣ́лости ко ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀.
Пристꙋпи́въ же къ немꙋ̀ і҆ꙋ́да, речѐ: молю́ тѧ, господи́не, да рече́тъ ра́бъ тво́й сло́во пред̾ тобо́ю, и҆ не прогнѣ́вайсѧ на раба̀ твоего̀, ꙗ҆́кѡ ты̀ є҆сѝ по фараѡ́нѣ:
господи́не, ты̀ вопроша́лъ є҆сѝ рабѡ́въ твои́хъ, глаго́лѧ: а҆́ще и҆́мате ѻ҆тца̀, и҆лѝ бра́та;
И҆ рѣ́хомъ господи́нꙋ: є҆́сть на́мъ ѻ҆те́цъ ста́ръ, и҆ ѻ҆́трочищь на ста́рость ме́ньшїй є҆мꙋ̀, а҆ бра́тъ є҆гѡ̀ ᲂу҆́мре, ѻ҆́нъ же є҆ди́нъ ѡ҆ста́сѧ ᲂу҆ ма́тере своеѧ̀, ѻ҆те́цъ же возлюбѝ є҆го̀.
Ты́ же ре́клъ є҆сѝ рабѡ́мъ твои̑мъ: приведи́те є҆го̀ ко мнѣ̀, да ви́ждꙋ є҆го̀.
И҆ рѣ́хомъ господи́нꙋ: не возмо́жетъ ѻ҆́трочищь ѡ҆ста́вити ѻ҆тца̀ своего̀: а҆́ще же ѡ҆ста́витъ ѻ҆тца̀, ᲂу҆́мретъ.
Ты́ же ре́клъ є҆сѝ рабѡ́мъ твои̑мъ: а҆́ще не прїи́детъ бра́тъ ва́шъ ме́ньшїй съ ва́ми, не приложитѐ ктомꙋ̀ ви́дѣти лица̀ моегѡ̀.
Бы́сть же є҆гда̀ прїидо́хомъ къ рабꙋ̀ твоемꙋ̀ ѻ҆тцꙋ̀ на́шемꙋ, повѣ́дахомъ є҆мꙋ̀ словеса̀ господи́на на́шегѡ,
рече́ же на́мъ ѻ҆те́цъ на́шъ: и҆ди́те па́ки и҆ кꙋпи́те на́мъ ма́лѡ пи́щи.
Мы́ же реко́хомъ: не возмо́жемъ и҆тѝ: но а҆́ще бра́тъ на́шъ ме́ньшїй и҆́детъ съ на́ми, по́йдемъ: и҆́бо не возмо́жемъ ви́дѣти лицѐ мꙋ́жа, бра́тꙋ на́шемꙋ ме́ньшемꙋ не сꙋ́щꙋ съ на́ми.
Рече́ же ра́бъ тво́й, ѻ҆те́цъ на́шъ къ на́мъ: вы̀ вѣ́сте, ꙗ҆́кѡ двои́хъ родѝ мнѣ̀ жена̀:
и҆ ѿи́де є҆ди́нъ ѿ менє̀, и҆ реко́сте, ꙗ҆́кѡ ѕвѣ́ремъ снѣде́нъ бы́сть, и҆ не ви́дѣхъ є҆гѡ̀ да́же до нн҃ѣ:
а҆́ще ᲂу҆̀бо по́ймете и҆ сего̀ ѿ лица̀ моегѡ̀, и҆ слꙋчи́тсѧ є҆мꙋ̀ ѕло̀ на пꙋтѝ, и҆ сведе́те ста́рость мою̀ съ печа́лїю во а҆́дъ.
Нн҃ѣ ᲂу҆̀бо а҆́ще пойдꙋ̀ къ рабꙋ̀ твоемꙋ̀, ѻ҆тцꙋ́ же на́шемꙋ, и҆ ѻ҆́трочища не бꙋ́детъ съ на́ми: (꙳дꙋша́ же є҆гѡ̀ свѧ́зана є҆́сть съ дꙋше́ю сегѡ̀,)
и҆ бꙋ́детъ є҆гда̀ ᲂу҆ви́дитъ ѻ҆́нъ не сꙋ́ща ѻ҆́трочища съ на́ми, ᲂу҆́мретъ: и҆ сведꙋ́тъ рабѝ твоѝ ста́рость раба̀ твоегѡ̀, ѻ҆тца́ же на́шегѡ, съ печа́лїю во а҆́дъ:
ра́бъ бо тво́й ѿ ѻ҆тца̀ взѧ̀ ѻ҆́трочища, глаго́лѧ: а҆́ще не приведꙋ̀ є҆го̀ къ тебѣ̀ и҆ поста́влю є҆го̀ пред̾ тобо́ю, грѣ́шенъ бꙋ́дꙋ ко ѻ҆тцꙋ̀ всѧ̑ дни̑.
Нн҃ѣ ᲂу҆̀бо пребꙋ́дꙋ тебѣ̀ ра́бъ вмѣ́стѡ ѻ҆́трочища, ра́бъ господи́нꙋ: ѻ҆́трочищь же да и҆́детъ съ бра́тїею свое́ю:
ка́кѡ бо пойдꙋ̀ ко ѻ҆тцꙋ̀, ѻ҆́трочищꙋ не сꙋ́щꙋ съ на́ми; да не ви́ждꙋ ѕлы́хъ, ꙗ҆̀же ѡ҆брѧ́щꙋтъ ѻ҆тца̀ моего̀.
Претходна глава
Следећа глава