44.1
44.2
44.3
44.4
44.5
44.6
44.7
44.8
44.9
44.10
44.11
44.12
44.13
44.14
44.15
44.16
44.17
44.18
44.19
44.20
44.21
44.22
44.23
44.24
44.25
44.26
44.27
44.28
44.29
44.30
44.31
44.32
44.33
44.35
И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и свакоме у врећу метни озго новце његове.
И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.
А у јутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.
А кад изађоше из мјеста, и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку о што управљаше кућом његовом: устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш реци им: за што враћате зло за добро?
Није ли то чаша из које пије мој господар? и не ће ли по њој за цијело познати какви сте? зло сте радили што сте то учинили.
И он их стиже, и рече им тако.
А они му рекоше: за што говориш, господару, таке ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!
Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?
У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мојему.
А он рече: нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали не ћете бити криви.
И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.
А он стаде тражити почев од најстаријега, и кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.
Тада раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца, вратише се у град.
И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.
А Јосиф им рече: шта сте то учинили? зар нијесте знали да човјек као што сам ја може за цијело дознати?
Тада рече Јуда: шта да ти речемо, господару, шта да говоримо? како ли да се правдамо? Бог је открио злочинество твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.
А Јосиф рече: Боже сачувај! не ћу ја то; у кога се нашла чаша, он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.
Али Јуда приступив к њему рече: чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.
Господар мој запита слуге своје говорећи: имате ли оца или брата?
А ми рекосмо господару својему: имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умрьо, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.
А ти рече слугама својим: доведите ми га, да га видим својим очима.
И рекосмо господару својему: не ће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.
А ти рече слугама својим: ако не дође с вама, брат ваш најмлађи, не ћете видјети лица мојега.
А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.
Послије рече нам отац: идите опет, купите нам хране.
А ми рекосмо: не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека, ако небуде с нама брат наш најмлађи.
А слуга твој, отац мој, рече нам: знате да ми је жена родила два сина.
И један од њих отиде од мене, и рекох: за цијело га је раскинула звјерка; и до сада га не видјех.
Ако и овога одведете од мене и задеси га како зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.
Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,
Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.
А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав: ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.
За то нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему, а дијете нека иде с браћом својом.
Јер како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?
И заповѣда і҆ѻ́сифъ домострои́телю свое̑мꙋ гл҃ѧ, напо́л̾ните вре́тища мꙋжъ пи́ща е҆лико мо́гꙋтъ въздви́гнꙋти, вложи́те же къмꙋждо и҆ сребро̀ върхꙋ оу҆стїѧ вре́тищꙋ,
и҆ чашꙋ сребрѧнꙋю вложи́те въ меⷩ‍҇шего вре́тище, и҆ цѣ́нꙋ пшени́чнꙋю · Бы́сть же по словесѣхъ і҆ѻ́сифовыхѣ ꙗ҆́коже гл҃а,
заѹ҆́тра же на свита́нїи мꙋжи ѿпꙋсти́шасѧ и҆ ѻ҆слѧ́та и҆хъ
і҆ и҆зшеⷣшим и́мъ и҆́з града, не ѿи̑до́ша далече· И҆ реⷱ‍҇ і҆ѻ́сифъ домострои́телю свое̑мꙋ гл҃ѧ, въста́въ и҆дѝ въ слѣдъ мꙋжїи, и҆ пости́гни ѧ҆̀ и҆ съ гнѣвомъ рцы и҆мъ· Почт҄о та́ко ми възда́сте зл҄о за добро̀,
въскꙋ́ю оу҆крадо́сте ча́шꙋ м҄и сре́брѧнꙋ, т҄а еⷵ е҆́же пїе́тъ гдⷵнъ мои самъ и҆ влъхвова́нїемъ волхвꙋ́етъ въ не́и. зл҄ѣ сконча́етесѧ е҆же сътвори́сте·
Пости́гше же ѧ҆̀ мꙋжъ рече и҆мъ по словесе́мъ симъ·
Сїи же рѣша въскꙋ́ю гл҃етъ гдⷵнъ словеса с҄и. не бꙋ́ди рабо́мъ твои̑мъ сътвори́ти сего̀ по словесеⷨ сим̾.
поне́же сребро̀ е҆же ѻ҆брѣто́хомъ въ вре́тищихъ свои̑хъ. възврати́хомъ къ тебѣ ѿ землѧ̀ ханаа́нѧ. како оу҆б҄о да оу҆кра́демъ сребро̀ и҆ зла́тꙋ ча́шꙋ ѿ до́мꙋ гдⷵна твое̑го̀·
Ѹ҆ него́же ѻ҆брѧ́щеⷮсѧ чаша ѿ раⷠ‍҇ твоиⷯ да оу҆мреⷮ, а҆ мы бꙋдеⷨ рабѝ гдⷵна твое̑го·
Се же рече е́й, нн҃ѣ ꙗ҆́коже гл҃ете та́ко бꙋдетъ, оу҆ него́же сѧ ѻ҆брѧ́щетъ чаша. да бꙋ́детъ гдⷵнꙋ мое̑мꙋ ра́бъ, а҆ вы̀ бꙋ́дете чи́сти·
И҆ потща́вшесѧ съвръже ко́ждо вре́тище своѐ , и҆ ѻ҆́твори́ста ко́ждо своѐ вре́тище.
и҆зыска́ же, ѿ старѣ́ишаго. заче́нъ до́ндеже прїиде до ме́ншаго, и҆ скончиⷡ‍҇ше ѻ҆брѣте ча́шꙋ въ вре́тищи венїами́ни·
И҆ растръза́ша ри́зы своѧ̀, и҆ възложиша кожⷣо вре́тище своѐ на ѻ҆слы̀ своѧ̀, и҆ ѻ҆брати́шасѧ въ́ градъ·
Въни́де же і҆ѹ́да и҆ бра́тїѧ е҆го къ і҆ѻ҆сифꙋ. е҆щѐ е҆мꙋ сꙋщ́ꙋ т҄ꙋ, и҆ припадо́ша прѣд ни́мъ до землѧ̀·
Рече же и҆мъ і҆ѻ҆сифъ чт҄о дѣтель сїю̀ сътвори́сте. не вѣ́сте ли ꙗ҆́ко нѣ́сть враж̾би́тъ чл҃къ ꙗ҆́коже а҆́зъ·
Рече же і҆ѹ҆да чт҄о ѿвѣща́емъ гдⷵнꙋ, и҆лѝ чт҄о ѿгл҃емъ, и҆лѝ чи́мъ ѻ҆правди́м̾сѧ. б҃ъ б҄о ѻ҆брѣте зл҄о рабовъ твоиⷯ. и҆ с҄е мы̀ рабѝ гдⷵна на́шего, и҆ м҄ы и҆ оу҆ него́же ѻ҆брѣте ча́ша·
Рече же і҆ѻ́сифъ не бꙋ́ди ми сътвори́ти словесѝ сего, мꙋж́ъ оу҆ него́же ѻ҆брѣтесѧ ча́ша сїѧ̀, то́и да бꙋ́детъ м҄и ра́бъ, а҆ в҄ы да и́дете в цѣ́лости къ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ·
Пристꙋпи́въ же і҆ѹ́да, и҆ реⷱ‍҇ молю́сѧ гдⷵне да рече́тъ рабъ тво́и преⷣ тобо́ю, и҆ не прогнѣ́ваисѧ на раба̀ твое̑го. ꙗ҆ко ты е҆си по фараѻ́нѣ
властели́нъ гдⷵне, т҄ы въпроша̀ ра́бъ твоиⷯ гл҃ѧ, не и́мате ли ѿц҃а и҆ брата,
и҆ рѣхомъ гдⷵне, е҆́сть н҄ы ѿц҃ъ ста́ръ. и҆ ѻтро́чищъ на ста́рость мнїи е҆мꙋ. бра́тъ же е҆мꙋ оу҆мрѐ, се́и же е҆ди́нъ ѻ҆ста̀ оу҆ мт҃ре свое̑ѧ, ѿц҃ъ же възлюбѝ и҆̀·
Ты же рече рабо́мъ свои̑мъ приведѣте е҆го къ мн҄ѣ да и҆̀ ви́ждꙋ.
и҆ рѣ́хомъ гдⷵне не мо́жетъ ѻ҆ста́вити ѻ҆тро́чищъ ѿц҃а. а҆ще ли ѻ҆ста́вит̾ ѿц҃а, т҄о оу҆́мретъ·
Ты же ѿвѣща̀ рабо́мъ свои̑мъ, а҆́ще не приведе́те брата ва́шего ме́ншего сѣмо, т҄о не приложи́те ктомꙋ̀ ви́дѣти лица̀ мое̑го̀·
Бысть же е҆гда̀ прїидо́хомъ къ рабꙋ̀ твое̑мꙋ ѿц҃ꙋ на́шемꙋ, и҆ повѣ́дахомъ е҆мꙋ рѣ́чь гдⷵна·
Рече же наⷨ ѿц҃ъ нашъ. и҆дѣте па́ки кꙋпи́те намъ мало пи́ща,
мы же реко́хомъ не мо́жемъ и҆ти. а҆́ще ли братъ на́ш̾ мнїи и́детъ с нами. то̑ и́демъ, не мо́жемъ бо ви́дѣти лица̀ мꙋж́ꙋ. братꙋ ме́ншемꙋ не сꙋщ́ꙋ с нами·
Реⷱ‍҇ же ра́бъ тво́и ѿц҃ъ нашъ къ на́мъ, в҄ы вѣ́сте ꙗ҆ко двꙋ̀ м҄и е҆сть породѝ жона̀
і и҆зы́иде е҆̀ди́нъ ѿ менѐ и҆ реко́сте звѣ́рь и҆зъе̑лъ и҆̀ е҆сть, и҆ не ви́дѣхъ е҆го досе́лѣ·
А҆́ще бо по́имете и҆ сего̀ ѿ лица̀ мое̑го. и҆ слꙋчи́тсѧ е҆мꙋ зл҄о на пꙋтѝ спрово́дите ста́рость мою с печа́лїю въ а́дъ·
Нн҃ѣ а҆́ще и́демъ оу҆бо къ рабꙋ̀ твое̑мꙋ̀ ѿц҃ꙋ на́шемꙋ. и҆ ѻ҆тро́чища не бꙋ́детъ с на́ми, дш҃а бо е҆го свѧ́зана е҆сть съ дш҃ею сего̀·
И҆ бꙋ́детъ ꙗ҆́ко оу҆́зритъ самъ. не сꙋща̀ ѻ҆тро́чища съ на́ми. оу҆́мретъ, и҆ с҄е прово́дѧтъ рабѝ твоѝ ста́рость раба̀ твое̑го ѿц҃а на́шего съ болѣ́знїю въ а́дъ·
Ра́бъ бо тво́и ѿц҃ъ нашъ вда̀ ѻ҆тро́ка в рꙋцѣ моѝ. и҆ а҆́зъ реко́хъ аще не приведꙋ е҆го к тебѣ. и҆ не поста́влю е҆го преⷣ тобо́ю грѣшенъ бꙋ́дꙋ къ ѿц҃ꙋ вс҄ѧ дн҃и·
И҆ нн҃ѣ оу҆бо бꙋ́дꙋ а҆́зъ рабъ твои въ ѻ҆тро́чища мѣ́сто ра́бъ гдⷵнꙋ мое̑мꙋ· А҆ ѻ҆тро́чищь да и́детъ съ бра́тѣею.
ка́ко бо и́демъ къ ѿц҃ꙋ ѿтро́чищꙋ не сꙋщ́ꙋ с нами. да не ви́жⷣꙋ зл҄а е́же и́мать быти на ѿц҃а мое̑го·
Претходна глава
Следећа глава