И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и свакоме у врећу метни озго новце његове.
И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.
А у јутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.
А кад изађоше из мјеста, и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку о што управљаше кућом његовом: устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш реци им: за што враћате зло за добро?
Није ли то чаша из које пије мој господар? и не ће ли по њој за цијело познати какви сте? зло сте радили што сте то учинили.
И он их стиже, и рече им тако.
А они му рекоше: за што говориш, господару, таке ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!
Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?
У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мојему.
А он рече: нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали не ћете бити криви.
И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.
А он стаде тражити почев од најстаријега, и кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.
Тада раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца, вратише се у град.
И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.
А Јосиф им рече: шта сте то учинили? зар нијесте знали да човјек као што сам ја може за цијело дознати?
Тада рече Јуда: шта да ти речемо, господару, шта да говоримо? како ли да се правдамо? Бог је открио злочинество твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.
А Јосиф рече: Боже сачувај! не ћу ја то; у кога се нашла чаша, он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.
Али Јуда приступив к њему рече: чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.
Господар мој запита слуге своје говорећи: имате ли оца или брата?
А ми рекосмо господару својему: имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умрьо, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.
А ти рече слугама својим: доведите ми га, да га видим својим очима.
И рекосмо господару својему: не ће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.
А ти рече слугама својим: ако не дође с вама, брат ваш најмлађи, не ћете видјети лица мојега.
А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.
Послије рече нам отац: идите опет, купите нам хране.
А ми рекосмо: не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека, ако небуде с нама брат наш најмлађи.
А слуга твој, отац мој, рече нам: знате да ми је жена родила два сина.
И један од њих отиде од мене, и рекох: за цијело га је раскинула звјерка; и до сада га не видјех.
Ако и овога одведете од мене и задеси га како зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.
Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,
Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.
А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав: ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.
За то нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему, а дијете нека иде с браћом својом.
Јер како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?
Praecepit autem Ioseph dispensatori domus suae dicens: " Imple saccos eorum frumento, quantum possunt capere, et pone pecuniam singulorum in summitate sacci.
Scyphum autem meum argenteum et pretium, quod dedit tritici, pone in ore sacci iunioris ". Factumque est ita.
Et, orto mane, dimissi sunt cum asinis suis.
Iamque urbem exierant et processerant paululum, tunc Ioseph, arcessito dispensatore domus: " Surge, inquit, et persequere viros; et apprehensis dicito: "Quare reddidistis malum pro bono? Cur furati estis mihi scyphum argenteum?
Nonne ipse est, in quo bibit dominus meus et in quo augurari solet? Pessimam rem fecistis!" ".
Fecit ille, ut iusserat, et apprehensis per ordinem locutus est.
Qui responderunt: " Quare sic loquitur dominus noster? Absit a servis tuis, ut tantum flagitii commiserimus.
Pecuniam, quam invenimus in summitate saccorum, reportavimus ad te de terra Chanaan; et quomodo consequens est, ut furati simus de domo domini tui aurum vel argentum?
Apud quemcumque fuerit inventum servorum tuorum, quod quaeris, moriatur; et nos erimus servi domini nostri ".
Qui dixit eis: " Fiat iuxta vestram sententiam: apud quemcumque fuerit inventum, ipse sit servus meus; vos autem eritis innoxii ".
Itaque festinato deponentes in terram saccos aperuerunt singuli.
Quos scrutatus incipiens a maiore usque ad minimum invenit scyphum in sacco Beniamin.
At illi, scissis vestibus, oneratisque rursum asinis, reversi sunt in oppidum.
Et Iudas cum fratribus ingressus est ad Ioseph necdum enim de loco abierat omnesque ante eum pariter in terram corruerunt.
Quibus ille ait: " Cur sic agere voluistis? An ignoratis quod non sit similis mei in augurandi scientia? ".
Cui Iudas: " Quid respondebimus, inquit, domino meo? Vel quid loquemur aut iuste poterimus obtendere? Deus invenit iniquitatem servorum tuorum; en omnes servi sumus domini mei, et nos et apud quem inventus est scyphus.
Respondit Ioseph: " Absit a me, ut sic agam! Qui furatus est scyphum, ipse sit servus meus; vos autem abite liberi ad patrem vestrum ".
Accedens autem propius Iudas confidenter ait: " Oro, domine mi, loquatur servus tuus verbum in auribus tuis, et ne irascaris famulo tuo; tu es enim sicut pharao!
Dominus meus interrogavit prius servos suos: "Habetis patrem aut fratrem?".
Et nos respondimus domino meo: "Est nobis pater senex et puer parvulus, qui in senectute illius natus est, cuius uterinus frater mortuus est; et ipse solus superest a matre sua, pater vero tenere diligit eum" ".
Dixistique servis tuis: "Adducite eum ad me, et ponam oculos meos super illum".
Suggessimus domino meo: "Non potest puer relinquere patrem suum; si enim illum dimiserit, morietur".
Et dixisti servis tuis: "Nisi venerit frater vester minimus vobiscum, non videbitis amplius faciem meam".
Cum ergo ascendissemus ad famulum tuum patrem nostrum, narravimus ei omnia, quae locutus est dominus meus,
et dixit pater noster: "Revertimini et emite nobis parum tritici".
Cui diximus: "Ire non possumus. Si frater noster minimus descenderit nobiscum, proficiscemur simul; alioquin, illo absente, non poterimus videre faciem viri".
Ad quae servus tuus pater meus respondit: "Vos scitis quod duos genuerit mihi uxor mea.
Egressus est unus a me, et dixi: Bestia devoravit eum! Et hucusque non comparet.
Si tuleritis et istum a facie mea, et aliquid ei in via contigerit, deducetis canos meos cum maerore ad inferos".
Igitur, si intravero ad servum tuum patrem meum, et puer defuerit cum anima illius ex huius anima pendeat
videritque eum non esse nobiscum, morietur; et deducent famuli tui canos eius cum dolore ad inferos.
Servus tuus pro puero patri meo spopondit: Nisi reduxero eum, peccati reus ero in patrem meum omni tempore.
Manebo itaque servus tuus pro puero in ministerio domini mei, et puer ascendat cum fratribus suis.
Non enim possum redire ad patrem meum, absente puero, ne calamitatis, quae oppressura est patrem meum, testis assistam ".
Рече же і҆ѻ́сифъ не бꙋ́ди ми сътвори́ти словесѝ сего, мꙋж́ъ оу҆ него́же ѻ҆брѣтесѧ ча́ша сїѧ̀, то́и да бꙋ́детъ м҄и ра́бъ, а҆ в҄ы да и́дете в цѣ́лости къ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ·
Пристꙋпи́въ же і҆ѹ́да, и҆ реⷱ҇ молю́сѧ гдⷵне да рече́тъ рабъ тво́и преⷣ тобо́ю, и҆ не прогнѣ́ваисѧ на раба̀ твое̑го. ꙗ҆ко ты е҆си по фараѻ́нѣ
властели́нъ гдⷵне, т҄ы въпроша̀ ра́бъ твоиⷯ гл҃ѧ, не и́мате ли ѿц҃а и҆ брата,
и҆ рѣхомъ гдⷵне, е҆́сть н҄ы ѿц҃ъ ста́ръ. и҆ ѻтро́чищъ на ста́рость мнїи е҆мꙋ. бра́тъ же е҆мꙋ оу҆мрѐ, се́и же е҆ди́нъ ѻ҆ста̀ оу҆ мт҃ре свое̑ѧ, ѿц҃ъ же възлюбѝ и҆̀·
Ты же рече рабо́мъ свои̑мъ приведѣте е҆го къ мн҄ѣ да и҆̀ ви́ждꙋ.
и҆ рѣ́хомъ гдⷵне не мо́жетъ ѻ҆ста́вити ѻ҆тро́чищъ ѿц҃а. а҆ще ли ѻ҆ста́вит̾ ѿц҃а, т҄о оу҆́мретъ·
Ты же ѿвѣща̀ рабо́мъ свои̑мъ, а҆́ще не приведе́те брата ва́шего ме́ншего сѣмо, т҄о не приложи́те ктомꙋ̀ ви́дѣти лица̀ мое̑го̀·
Рече же наⷨ ѿц҃ъ нашъ. и҆дѣте па́ки кꙋпи́те намъ мало пи́ща,
мы же реко́хомъ не мо́жемъ и҆ти. а҆́ще ли братъ на́ш̾ мнїи и́детъ с нами. то̑ и́демъ, не мо́жемъ бо ви́дѣти лица̀ мꙋж́ꙋ. братꙋ ме́ншемꙋ не сꙋщ́ꙋ с нами·