43.1
43.2
43.3
43.4
43.5
43.6
43.7
43.8
43.9
43.10
43.11
43.12
43.13
43.14
43.15
43.16
43.17
43.18
43.19
43.20
43.21
43.22
43.23
43.24
43.25
43.26
43.27
43.28
43.29
43.30
43.31
43.32
43.33
43.34
Али глад бјеше врло велика у оној земљи.
Па кад поједоше жито које бијаху донијели из Мисира, рече им отац: идите опет, и купите нам мало хране.
А Јуда му проговори и рече: тврдо нам се зарекао онај човјек говорећи: не ћете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.
Ако ћеш пустити с нама брата нашега, ићи ћемо и купићемо ти хране.
Ако ли не ћеш пустити, не ћемо ићи, јер нам је казао онај човјек: не ћете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.
А Израиљ рече: што ми то зло учинисте и казасте човјеку да имате још једнога брата?
А они рекоше: човјек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: је ли вам јоште жив отац? имате ли још браће? а ми му одговарасмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: доведите брата својега?
И рече Јуда Израиљу оцу својему: пусти дијете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша дјеца.
Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив до вијека.
Да нијесмо толико оклијевали, до сада бисмо се два пута вратили.
Онда рече Израиљ отац њихов: кад је тако, учините ово: узмите што најљепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човјеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисава коријења и смирне, урме и бадема.
А новаца понесите двојином, и узмите новце што бијаху овзго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрјешка.
И узмите брата својега, па устаните и идите опет к оном човјеку.
А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човјека, да вам пусти брата вашега другога, и Венијамина; ако ли останем без дјеце, нек останем без дјеце.
Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.
А Јосиф кад видје с њима Венијамина, рече човјеку који управљаше кућом његовом: одведи ове људи у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у по дне са мном јести ови људи.
И учини човјек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.
А они се бојаху кад их човјек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: за новце који пређе бјеху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.
Па приступивши к човјеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,
И рекоше: чуј, господару, дошли смо били и пређе, и куписмо хране;
Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци свакога нас бијаху озго у врећи његовој, новци наши на мјеру; и ево смо их донијели натраг;
А друге смо новце донијели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.
А он им рече: будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.
И уведе их човјек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховијем положи.
И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у по дне, јер чуше да ће они ондје обједовати.
И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.
А он их запита како су, и рече: како је отац ваш стари за кога ми говористе? је ли јоште жив?
А они рекоше: добро је слуга твој, отад наш; још је жив. И поклонише му се.
А он погледав видје Венијамина брата својега, сина матере своје, и рече: је ли вам то најмлађи брат ваш за којега ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!
А Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи гдје ће плакати, и ушав у једну собу плака ондје.
Послије умив се изађе, и устежући се рече: дајте објед.
И донесоше њему на по се, и њима на по се, и Мисирцима, који обједоваху у њега на по се, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.
А сјеђаху пред њим старији по старјештву својем а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.
И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.
Гла́дъ же ѡ҆долѣ̀ на землѝ.
Бы́сть же є҆гда̀ сконча́ша пшени́цꙋ ꙗ҆дꙋ́ще, ю҆́же принесо́ша и҆з̾ є҆гѵ́пта: и҆ речѐ и҆̀мъ ѻ҆те́цъ и҆́хъ: па́ки ше́дше кꙋпи́те на́мъ ма́лѡ пи́щи.
Рече́ же є҆мꙋ̀ і҆ꙋ́да, глаго́лѧ: клѧ́твою засвидѣ́тельствова на́мъ мꙋ́жъ господи́нъ землѝ (тоѧ̀) глаго́лѧ: не ᲂу҆́зрите лица̀ моегѡ̀, а҆́ще бра́тъ ва́шъ ме́ньшїй не прїи́детъ съ ва́ми:
а҆́ще ᲂу҆́бѡ по́слеши бра́та на́шего съ на́ми, по́йдемъ и҆ кꙋ́пимъ тебѣ̀ пи́щи:
а҆́ще же не по́слеши бра́та на́шего съ на́ми, не по́йдемъ: мꙋ́жъ бо речѐ на́мъ, глаго́лѧ: не ᲂу҆́зрите лица̀ моегѡ̀, а҆́ще бра́тъ ва́шъ ме́ньшїй не прїи́детъ съ ва́ми.
Рече́ же і҆и҃ль: почто̀ ѕло̀ сотвори́сте мѝ, повѣ́давше мꙋ́жꙋ, ꙗ҆́кѡ є҆́сть ва́мъ бра́тъ;
Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: вопроша́ѧ вопросѝ на́съ мꙋ́жъ и҆ ро́да на́шегѡ, глаго́лѧ: а҆́ще є҆щѐ ѻ҆те́цъ ва́шъ жи́въ є҆́сть, и҆ а҆́ще є҆́сть ва́мъ бра́тъ; и҆ повѣ́дахомъ є҆мꙋ̀ по вопро́сꙋ семꙋ̀: є҆да̀ вѣ́дѣхомъ, ꙗ҆́кѡ рече́тъ на́мъ: приведи́те бра́та ва́шего;
Рече́ же і҆ꙋ́да ко і҆и҃лю, ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀: ѿпꙋстѝ ѻ҆́трочища со мно́ю: и҆ воста́вше по́йдемъ, да жи́ви бꙋ́демъ и҆ не ᲂу҆́мремъ, и҆ мы̀ и҆ ты̀ и҆ и҆мѣ́нїе на́ше:
а҆́зъ же возмꙋ̀ є҆го̀: ѿ рꙋкꙋ̀ моє́ю взыщѝ є҆го̀: а҆́ще не приведꙋ̀ є҆гѡ̀ къ тебѣ̀, и҆ поста́влю є҆го̀ пред̾ тобо́ю, грѣ́шенъ бꙋ́дꙋ къ тебѣ̀ всѧ̑ дни̑:
а҆́ще бо бы́хомъ не ᲂу҆ме́длили, ᲂу҆жѐ возврати́лисѧ бы два́жды.
Рече́ же и҆̀мъ і҆и҃ль ѻ҆те́цъ и҆́хъ: а҆́ще та́кѡ є҆́сть, сїѐ сотвори́те: возми́те ѿ плодѡ́въ земны́хъ въ сосꙋ́ды своѧ̑ и҆ донеси́те человѣ́кꙋ да́ры, риті́нꙋ <n>[тꙋ́къ масти́тый и҆з̾ дре́ва текꙋ́щїй]</n>, ме́дъ, ѳѷмїа́ма же и҆ ста́кти, и҆ тереві́нѳъ и҆ ѻ҆рѣ́хи:
и҆ сребро̀ сꙋгꙋ́бо возми́те въ рꙋ́цѣ своѝ, и҆ сребро̀ ѡ҆брѣ́тенное во вре́тищахъ ва́шихъ возврати́те съ собо́ю, да не ка́кѡ невѣ́дѣнїе є҆́сть:
и҆ бра́та своего̀ поими́те, и҆ воста́вше и҆ди́те къ мꙋ́жꙋ:
бг҃ъ же мо́й да да́стъ ва́мъ блгⷣть пред̾ мꙋ́жемъ и҆ ѿпꙋ́ститъ бра́та ва́шего є҆ди́наго, и҆ венїамі́на: а҆́зъ бо ꙗ҆́коже ѡ҆безча́дѣхъ, ѡ҆безча́дѣхъ.
Взе́мше же мꙋ́жїе да́ры сїѧ̑, и҆ сребро̀ сꙋгꙋ́бое взѧ́ша въ рꙋ́цѣ своѝ, и҆ венїамі́на: и҆ воста́вше прїидо́ша во є҆гѵ́петъ, и҆ ста́ша пред̾ і҆ѡ́сифомъ.
Ви́дѣ же и҆̀хъ і҆ѡ́сифъ, и҆ венїамі́на бра́та своего̀ є҆динома́тернѧ, и҆ речѐ строи́телю до́мꙋ своегѡ̀: введѝ мꙋ́жы (сїѧ̑) въ до́мъ, и҆ заколѝ ѿ скота̀, и҆ ᲂу҆гото́вай: со мно́ю бо ꙗ҆́сти и҆́мꙋтъ мꙋ́жїе (сі́и) хлѣ́бъ въ полꙋ́дне.
Сотвори́ же человѣ́къ, ꙗ҆́коже речѐ і҆ѡ́сифъ, и҆ введѐ мꙋ́жы въ до́мъ і҆ѡ́сифовъ.
Ви́дѣвше же мꙋ́жїе, ꙗ҆́кѡ введо́ша и҆̀хъ въ до́мъ і҆ѡ́сифовъ, рѣ́ша: сребра̀ ра́ди возвраще́ннагѡ во вре́тищахъ на́шихъ пе́рвѣе, вво́дѧтъ ны̀, є҆́же бы ѡ҆клевета́ти на́съ и҆ нанестѝ на ны̀, да по́ймꙋтъ на́съ въ рабы̑, и҆ ѻ҆слы̀ на́шѧ.
Пристꙋпи́вше же къ человѣ́кꙋ сꙋ́щемꙋ над̾ до́момъ і҆ѡ́сифовымъ, реко́ша є҆мꙋ̀ при вратѣ́хъ до́мꙋ,
глаго́люще: мо́лимъ тѧ̀, господи́не: прїидо́хомъ пе́рвѣе кꙋпи́ти пи́щи:
бы́сть же є҆гда̀ прїидо́хомъ на ста́нъ и҆ ѿрѣши́хомъ врє́тища своѧ̑, и҆ сѐ, сребро̀ коегѡ́ждо во вре́тищи є҆гѡ̀: то́е сребро̀ на́ше вѣ́сомъ возврати́хомъ нн҃ѣ рꙋка́ми на́шими:
и҆ сребро̀ дрꙋго́е принесо́хомъ съ собо́ю кꙋпи́ти пи́щи: не вѣ́мы, кто̀ вложѝ сребро̀ во врє́тища на̑ша.
Рече́ же и҆̀мъ: ми́ръ ва́мъ, не бо́йтесѧ: бг҃ъ ва́шъ и҆ бг҃ъ ѻ҆тє́цъ ва́шихъ дадѐ ва́мъ сокрѡ́вища во вре́тищахъ ва́шихъ: а҆ сребро̀ ва́ше за прїѧ́тое и҆мѣ́ю. И҆ и҆зведѐ къ ни̑мъ сѷмеѡ́на:
и҆ принесѐ во́дꙋ ѡ҆мы́ти но́зѣ и҆̀мъ, и҆ дадѐ па̑жити ѻ҆слѡ́мъ и҆́хъ.
Оу҆гото́ваша же да́ры, до́ндеже прїи́детъ і҆ѡ́сифъ въ полꙋ́дне: слы́шаша бо, ꙗ҆́кѡ та́мѡ и҆́мать ѡ҆бѣ́дати.
Прїи́де же і҆ѡ́сифъ въ до́мъ: и҆ принесо́ша є҆мꙋ̀ да́ры, ꙗ҆̀же и҆мѧ́хꙋ въ рꙋка́хъ свои́хъ, въ до́мъ: и҆ поклони́шасѧ є҆мꙋ̀ лице́мъ до землѝ.
И҆ вопросѝ и҆̀хъ: здра́ви ли є҆стѐ; И҆ речѐ и҆̀мъ: здра́въ ли є҆́сть ѻ҆те́цъ ва́шъ, ста́рецъ, є҆го́же реко́сте, є҆ще́ ли жи́въ є҆́сть;
Ѻ҆ни́ же реко́ша: здра́въ є҆́сть ра́бъ тво́й, ѻ҆те́цъ на́шъ, є҆щѐ жи́въ є҆́сть. И҆ речѐ: блгⷭ҇ве́нъ человѣ́къ ѻ҆́ный бг҃ꙋ. И҆ прини́кше поклони́шасѧ є҆мꙋ̀.
Воззрѣ́въ же ѻ҆чи́ма свои́ма і҆ѡ́сифъ, ви́дѣ венїамі́на бра́та своего̀ є҆динома́тернѧ и҆ речѐ: се́й ли є҆́сть бра́тъ ва́шъ ю҆нѣ́йшїй, є҆го́же реко́сте ко мнѣ̀ привестѝ; И҆ речѐ: бг҃ъ да поми́лꙋетъ тѧ̀, ча́до.
Возмꙋти́сѧ же і҆ѡ́сифъ: подви́жесѧ бо ᲂу҆тро́ба є҆гѡ̀ ѡ҆ бра́тѣ свое́мъ, и҆ и҆ска́ше пла́кати: вше́дъ же въ ло́жницꙋ, пла́касѧ та́мѡ.
И҆ ᲂу҆мы́въ лицѐ, и҆зше́дъ ᲂу҆держа́сѧ и҆ речѐ: предложи́те хлѣ́бы.
И҆ предложи́ша є҆мꙋ̀ є҆ди́номꙋ, и҆ ѡ҆́нымъ ѡ҆со́бнѡ, и҆ є҆гѵ́птѧнѡмъ, и҆̀же съ ни́мъ ꙗ҆дѧ́хꙋ, ѡ҆со́бнѡ: не можа́хꙋ бо є҆гѵ́птѧне ꙗ҆́сти хлѣ́ба со є҆врє́и: ме́рзость бо є҆́сть є҆гѵ́птѧнѡмъ (꙳всѧ́къ пастꙋ́хъ ѻ҆́вчїй).
Сѣдо́ша же прѧ́мѡ є҆мꙋ̀ пе́рвенецъ по старѣ́йшинствꙋ своемꙋ̀ и҆ ме́ньшїй по ме́ньшествꙋ своемꙋ̀, и҆ дивлѧ́хꙋсѧ мꙋ́жїе кі́йждо ко бра́тꙋ своемꙋ̀:
и҆ взѧ́ша ча̑сти ѿ негѡ̀ къ себѣ̀: вѧ́щшаѧ же бы́сть ча́сть венїамі́нова па́че всѣ́хъ часте́й пѧтери́цею, не́же ѻ҆́ныхъ: пи́ша же и҆ ᲂу҆пи́шасѧ съ ни́мъ.
Претходна глава
Следећа глава