43.1
43.2
43.3
43.4
43.5
43.6
43.7
43.8
43.9
43.10
43.11
43.12
43.13
43.14
43.15
43.16
43.17
43.18
43.19
43.20
43.21
43.22
43.23
43.24
43.25
43.26
43.27
43.28
43.29
43.30
43.31
43.32
43.33
43.34
Али глад бјеше врло велика у оној земљи.
Па кад поједоше жито које бијаху донијели из Мисира, рече им отац: идите опет, и купите нам мало хране.
А Јуда му проговори и рече: тврдо нам се зарекао онај човјек говорећи: не ћете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.
Ако ћеш пустити с нама брата нашега, ићи ћемо и купићемо ти хране.
Ако ли не ћеш пустити, не ћемо ићи, јер нам је казао онај човјек: не ћете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.
А Израиљ рече: што ми то зло учинисте и казасте човјеку да имате још једнога брата?
А они рекоше: човјек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: је ли вам јоште жив отац? имате ли још браће? а ми му одговарасмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: доведите брата својега?
И рече Јуда Израиљу оцу својему: пусти дијете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша дјеца.
Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив до вијека.
Да нијесмо толико оклијевали, до сада бисмо се два пута вратили.
Онда рече Израиљ отац њихов: кад је тако, учините ово: узмите што најљепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човјеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисава коријења и смирне, урме и бадема.
А новаца понесите двојином, и узмите новце што бијаху овзго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрјешка.
И узмите брата својега, па устаните и идите опет к оном човјеку.
А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човјека, да вам пусти брата вашега другога, и Венијамина; ако ли останем без дјеце, нек останем без дјеце.
Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.
А Јосиф кад видје с њима Венијамина, рече човјеку који управљаше кућом његовом: одведи ове људи у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у по дне са мном јести ови људи.
И учини човјек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.
А они се бојаху кад их човјек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: за новце који пређе бјеху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.
Па приступивши к човјеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,
И рекоше: чуј, господару, дошли смо били и пређе, и куписмо хране;
Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци свакога нас бијаху озго у врећи његовој, новци наши на мјеру; и ево смо их донијели натраг;
А друге смо новце донијели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.
А он им рече: будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.
И уведе их човјек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховијем положи.
И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у по дне, јер чуше да ће они ондје обједовати.
И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.
А он их запита како су, и рече: како је отац ваш стари за кога ми говористе? је ли јоште жив?
А они рекоше: добро је слуга твој, отад наш; још је жив. И поклонише му се.
А он погледав видје Венијамина брата својега, сина матере своје, и рече: је ли вам то најмлађи брат ваш за којега ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!
А Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи гдје ће плакати, и ушав у једну собу плака ондје.
Послије умив се изађе, и устежући се рече: дајте објед.
И донесоше њему на по се, и њима на по се, и Мисирцима, који обједоваху у њега на по се, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.
А сјеђаху пред њим старији по старјештву својем а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.
И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.
Гла́д же съѻ҆долѣ на землѝ.
и҆ бысть е҆гда скоⷩ‍҇ча́ша пшени́цꙋ ꙗ҆́дꙋщ́е, ю҆́же принесо́ша и҆зъ е҆гѷпта, рече же и҆м̾ ѿц҃ъ и҆хъ пакы и҆дѣте кꙋ́пите наⷨ пища ма́ло·
И҆ рече е҆мꙋ і҆ѹ҆да гл҃ѧ послꙋш́аемъ оу҆крѣпѝ наⷵ под клѧ́твою мꙋжь гн҃ь гл҃ѧ, не ꙗви́те ми сѧ преⷣ лицемъ , а҆́ще браⷮ вашъ мнїи не прїидетъ с ва́ми.
и҆ а҆́ще л҄и по́слеши брата нашего с на́ми т҄о и҆́демъ кꙋпи́ти тебѣ пи́ща
а҆́ще л҄и не по́слеши брата нашего с на́ми, т҄о не и́деⷨ· Мꙋжъ б҄о реⷱ‍҇ наⷨ гл҃ѧ нѣсть вамъ ви́дѣти лица мое̑го, а҆ще братъ вашъ мнїи не прїидетъ с ва́ми ·
И҆ рече і҆и̑л҃ь чт҄о ꙗ҆́ко зло сътвори́сте ми, повѣда́вше мꙋж́ꙋ ꙗ҆́ко есть намъ братъ.
сїи же рѣша въпраша́ѧ въпросѝ насъ мⷤꙋ и҆ рода нашего гл҃ѧ, и҆ ещѐ л҄и ѿц҃ъ вашъ жиⷡ‍҇ е҆сть, и҆ есть ли вамъ братъ повѣдахомъ е҆мꙋ по въпро́сꙋ семꙋ̀, и҆л҄и вѣдѧхомъ ꙗ҆́ко речетъ намъ приведи́те брата вашего,
и҆ рече же і҆ѹ҆́да къ і҆и̑л҃ю ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ, пꙋстѝ ѻ҆тро́чища съ мно́ю и҆ въста́вше да и́демъ и҆ да живи бꙋдемъ, а҆ не оу҆́мреⷨ и҆ мы̀ и҆ т҄ы, и҆ вс҄е и҆мѣ́нїе наше
аⷥ же възмꙋ̀ е҆го, и҆ ѿ рꙋкꙋ̀ мое́ю възы́щѝ е҆го· А҆́ще не приведꙋ е҆го к тебѣ, и҆ поставлю и҆̀ предъ тобо́ю, грѣшенъ бꙋдꙋ к тебѣ вс҄ѧ дн҄и.
а҆́ще б҄о бы́хоⷨ не оу҆ме́длили, възврати́лисѧ быхомъ два́жды·
Рече же и҆мъ і҆и̑ль ѿц҃ъ и҆хъ, а҆́ще та́ко е҆сть, сътвори́те възмѣте ѿ плода̀ земнаⷢ‍҇ въ сосꙋды своѧ̀ и҆ донеси́те мꙋжꙋ даⷬ‍҇ смо́лꙋ, медъ, и҆ ѳимїама і҆ и҆ста́кти, и҆ теревїиѳꙋ і҆ ѻ҆рѣ́хїю и҆
сребро̀ сꙋгꙋ́бо възмѣте в рꙋцѣ своѝ· Сребро̀ е҆же ѻ҆брѣтесѧ въ вре́тищихъ ва́шихъ, ѻ҆брати́те съ собо́ю, е҆да̀ съблазнъ е҆сть,
и҆ бра́та своего по́имѣте, и҆ въста́вше и҆дѣте къ мꙋжꙋ
б҃ъ же мои да́сть вамъ блгⷣть прⷣе мꙋжемъ да ѿпꙋ́ститъ бра́та вашего е҆ді́наго, и҆ венїами́на а҆́зъ бесча́денъ быхъ и҆ бесча́денъ бꙋдꙋ.
Въземше же мꙋжи да́ры , и҆ сребро̀ сꙋгꙋ́бое въ рꙋцѣ своѝ, и҆ венїамина, и҆ въста́вше прїидо́ша въ е҆гѷпеⷮ и҆ ста́ша прⷣе і҆ѻсифомъ,
ви́дѣв же ѧ҆̀ і҆ѻ́сифъ, и҆ венїами́на брата свое̑го, и҆ ре́че строи̑телю до́мꙋ свое̑го въвеⷣ‍ꙵ мꙋж́и с҄и в до́мъ, и҆ заколѝ ѿ скота̀ и҆ оу҆гото́ваи, съ мно́ю бо ꙗ҆́сти мꙋжемъ си́мъ хлѣбъ въ полꙋдне·
Сътвори́ же строи̑тель, ꙗ҆́коже рече і҆ѻ́сифъ, и҆ въведѐ мꙋжа въ доⷨ і҆ѻ́сифоⷡ‍҇·
Ви́дѣвше же мꙋжи, ꙗ҆́ко въведо́шаа̀ в до́мъ і҆ѻ́сифовъ, рѣша сребра̀ раⷣ‍ꙵ възвраще́ннаго въ вре́тищихъ нашихъ, пръ́вѣе, въво́дѧт ны ѻ҆бол̾га́ти насъ, да ны̀ по́имꙋтъ въ рабо́тꙋ и҆ ѻ҆слы̀ наша·
Пристꙋпи́вшиⷤ‍ⷷ къ строи́телю до́мꙋ і҆ѻ́сифова реко́ша е҆мꙋ прⷣе вра́ты две́рными
гл҃ющи. Мо́лимтисѧ гдⷵне, прїидо́хомъ пръвѣе кꙋпи́ти пи́ща,
бысть же е҆гда̀ прїидо́хомъ на ста́нъ, и҆ ѿрѣши́хоⷨ вре́тища своѧ̀, и҆ с҄е сребро̀ кое̑го́ждо въ вре́тищи е҆го. сребро̀ наше мѣрно е҆гоже взѧхомъ въ рꙋ́кꙋ свою възвраща́емъ,
и҆ с҄е сребро̀ дрꙋго́е принесохоⷨ съ собо́ю кꙋпити пища, не вѣмы б҄о кт҄о вложѝ сребро̀ въ вретища наша·
Рече же и҆мъ ми́ръ вамъ не бо́итесѧ б҃ъ вашъ, и҆ б҃ъ ѿц҃а вашего дадѐ ваⷨ бога́тъство въ вре́тищихъ вашиⷯ сребра же вашего бл҃говолѧщаго и҆маⷨ і҆ и҆зведѐ к нимъ симеѻ́на.
и҆ принесѐ во́дꙋ ѻ҆мы́ти ноѕѣ и҆мъ, и҆ дасть сѣно ѻ҆сло́мъ и҆хъ·
Ѹ҆готова́шаⷤ‍ⷷ да́ръ, до́ндеже прїидетъ і҆ѻ́сифъ въ полꙋдне, слы́шаша б҄о ꙗ҆́ко та́мо иⷨ ѻ҆бѣдовати·
Прїиде же і҆ѻ́сифъ въ до́мъ, и҆ принесоша е҆мꙋ да́ры и҆же и҆мѣѧ́хꙋ в рꙋкꙋ свое́ю и҆з домꙋ, и҆ поклонишасѧ е҆мꙋ ни́цы до землѧ̀·
И҆ въпраша́ше ѧ҆̀ здра́ви ли е҆стѐ, и҆ рече здрав ли е҆сть ѿц҃ъ вашъ ста́реⷰ‍҇ е҆гоже реко́сте е҆ще л҄и живъ е҆сть,
сїи же рѣша здра́въ е҆сть рабъ твой ѿц҃ъ нашъ, и҆ ещѐ живъ е҆сть· И҆ реⷱ‍҇ блⷵвенъ чл҃къ сїи б҃ꙋ, прекло́нша же сѧ, поклони́шасѧ е҆мꙋ·
Възрѣв же ѻ҆чи́ма і҆ѻ́сифъ ви́дѣ венїа̑мина брата свое̑го е҆дїнома́тернѧ. и҆ рече се́и л҄и е҆сть братъ вашъ ме́ншїи, е҆гоже реко́сте къ мн҄ѣ привестѝ, рече же, б҃ъ поми́лꙋет̾ т҄ѧ ча́до.
възмꙋти́ же сѧ і҆ѻ́сифъ, и҆ рыда́ше оу҆тро́ба е҆го брата раⷣ‍ꙵ свое̑го, і҆ и҆ска́ше пла́катисѧ, вни́де же въ клѣть пла́касѧ ,
и҆ оу҆мы́въ лицѐ і҆ и҆зы́де, въздръжа́шесѧ, и҆ рече положи́те хлѣбъ,
и҆ положи́ша е҆мꙋ е҆ді́номꙋ, и҆ си́мъ ѻ҆со́бъ, е҆гѷптѧномъ е҆же с ни́мъ ꙗ҆дѧ́хꙋ подлѣ ниⷯ, не можа́хꙋ б҄о е҆гѷптѧне ꙗ҆́сти хлѣба съ е҆вре́и, хꙋ́лно б҄о е҆гѷптѧномъ всѧкъ пастꙋхъ ѻ҆́вчїи·
Сѣде же прѧмо е҆мꙋ прьвене́цъ по старѣ́ишинъствꙋ свое̑мꙋ, и҆ ме́ншїи по ме́ньшествꙋ свое̑мꙋ, и҆ дивлѧ́хꙋсѧ мꙋжи къждо къ бра́тꙋ свое̑мꙋ·
Взѧ́ша же часть къ себѣ ѿ него̀ вѧ́щши б҄о бысть ча́сть венїа̑ми́нова, паче всѣхъ ча́стїи, пѧть кра́тъ съгꙋ́бѣиши ѻ҆нѣхъ, пи́ша же и҆ оу҆пи́шасѧ с ни́мъ·
Претходна глава
Следећа глава