А Іосифъ є быо Князь землѣ, онъ є продавао свыма людма землѣ те. Кад’ дођу браћа Іосифова, поклоне му се лицемъ до землѣ.
А Іосифъ‚ видивши браћу свою, позна ихъ туђећисе‚ и говорећи имъ лютито, па имъ рече; одкуд’ долазите? они отговоре: изъ землѣ Ханаанске купити раане.
Іосифъ позна браћу свою, али они нѣга не познаше.
И опоменесе Іосифъ санова своихъ; кое є видіо быо: па имъ рекне: уводе сте, промотрити путове предѣла овога дођосте.
А они рекоше: не Господине! слуге твои дођосмо купити раане.
Сви смо сынови єднога човѣка; миролюбни смо: нису слуге твое уводе.
Онъ имъ рече: не, но путове землѣ ове дођосте промотрити.
А они рекоше: дванайсть браћа єсмо, слуге твои у земльи Ханаанской: наймлађій отъ насъ ено се бави съ отцемъ нашимъ, а іошт’ єднога намъ є нестало.
Іосифъ имъ рече: то є што вамъ рекохъ говорећи: уводе сте,
то се види. Тако ми здравля Фараонова нећете изићи одавдѣ‚ ако не дође амо наймлађій братъ вашъ амо.
Пошльите єднога између себе, и доведите брата вашег’: а вы ћете задржани быти овдѣ, докъ се докажу рѣчи ваше, говорите ли истину, или не: ако пакъ не, тако ми здравля Фараонова, заиста сте уводе.
И даде ихъ подъ стражу на три дана’.
А трећій данъ имъ рече: то урадите, пакъ ћете быти живи; я се Бога боимъ.
Ако сте миролюбни, нека се єданъ братъ вашъ удржи подъ стражомъ, а ви идите, и отвезите куплѣну пшеницу вашу,
па доведите къ мени наймлађега брата вашега и вѣрне ће быти рѣчи ваше; ако ли не, то ћете умрети; тако и ураде.
И єданъ другоме рече: у грѣху смо заиста сбогъ брата нашег’, што презрѣсмо жалость душе нѣгове, кад’ насъ моляше, и не послушасмо га; па зато насъ снађе жалость ова.
А Рувимъ отговори, и рече имъ: не рекохъ ли вамъ говорећи, не чините зла дѣтету? и не послушасте ме; па гле! крвь се нѣгова тражи.
А они не знаше да Іосифъ разумѣ; єръ є Толмачъ быо међу ньима.
Окренувшисе отъ ньихъ Іосифъ проплаче, па опетъ приступи къ ньима, узевши отъ ньихъ Симеона и свеже га предъ ньима.
И заповѣди Іосифъ напунити вреће ньихове пшеницомъ, вратити новце ньихове свакоме у нѣгову врећу, и дати имъ єло на путъ; и буде имъ тако.
[...]
Єданъ отрѣши врећу свою, да нараани магарце свое гдѣ су стали были, и види завезакъ свога новца отзго у врећи;
па рече браћи своіой: враћенъ ми є новацъ, ево га у врећи моіой, а они се ужаснуше и смутише, другъ другу говорећи: шта намъ то учини Богъ нашъ?
Дошавши у землю Ханаанску къ Іакову отцу своме, проповѣде му сва, коя имъ се случише, говорећи:
жестоко є быо нама говоріо човѣкъ Господинъ оне землѣ, и у тамницу насъ бацыо као Уводе у земльи.
А мы му рекосмо: миролюбцы смо, нисмо уводе.
Дванайстъ браћа смо‚ сынови отца нашега; єднога є нестало, а наймлађій є остао съ отцемъ нашимъ у земльи Ханаанской,
И рече намъ човѣкъ Господинъ землѣ те; по овоме ћемо дознати, да сте миролюбцы: брата єднога оставите овдѣ кодъ мене, пакъ куплѣну пшеницу узмите, отлазите кући своіой,
и доведите ми брата вашег’ наймлађега; па ћемо дознати, да нисте уводе, но дасте миролюбцы, и даћу вамъ брата вашега, и тргуйте у земльи.
А кад’ испразньиваше вреће свое, нађесе завезакъ новца у врећи свакога отъ ньихъ, па видише завезке новца свога и сами и отацъ ньиховъ, па се устраше.
И рече имъ Іаковъ отацъ ньиховъ: безчадна ме учинисте, нема Іосифа, нема Симеона, па и Веніаміна заръ ћете узети? на ме быше та сва.
А Рувимъ рече отцу своме говорећи: уби два моя сына, ако ти га не доведемъ: дай ми га у мое руке, яћу ти га довести.
А онъ рече: неће ићи сынъ мой съ вама; єръ умре братъ нѣговъ, и оста онъ самъ, па ће му се на путу случити зло, кад’ тымъ пођете: те ћете старость мою са жалошћу свалити у гробъ.