42.1
42.2
42.3
42.4
42.5
42.6
42.7
42.8
42.9
42.10
42.11
42.12
42.13
42.14
42.15
42.16
42.17
42.18
42.19
42.20
42.21
42.22
42.23
42.24
42.25
42.26
42.27
42.28
42.29
42.30
42.31
42.32
42.33
42.34
42.35
42.36
42.37
42.38
Ἰδὼν δὲ Ιακωβ ὅτι ἔστιν πρᾶσις ἐν Αἰγύπτῳ, εἶπεν τοῖς υἱοῖς αὐτοῦ Ἵνα τί ῥᾳθυμεῖτε;
ἰδοὺ ἀκήκοα ὅτι ἔστιν σῖτος ἐν Αἰγύπτῳ· κατάβητε ἐκεῖ καὶ πρίασθε ἡμῖν μικρὰ βρώματα, ἵνα ζῶμεν καὶ μὴ ἀποθάνωμεν.
κατέβησαν δὲ οἱ ἀδελφοὶ Ιωσηφ οἱ δέκα πρίασθαι σῖτον ἐξ Αἰγύπτου·
τὸν δὲ Βενιαμιν τὸν ἀδελφὸν Ιωσηφ οὐκ ἀπέστειλεν μετὰ τῶν ἀδελφῶν αὐτοῦ· εἶπεν γάρ Μήποτε συμβῇ αὐτῷ μαλακία.
Ἦλθον δὲ οἱ υἱοὶ Ισραηλ ἀγοράζειν μετὰ τῶν ἐρχομένων· ἦν γὰρ ὁ λιμὸς ἐν γῇ Χανααν.
Ιωσηφ δὲ ἦν ἄρχων τῆς γῆς, οὗτος ἐπώλει παντὶ τῷ λαῷ τῆς γῆς· ἐλθόντες δὲ οἱ ἀδελφοὶ Ιωσηφ προσεκύνησαν αὐτῷ ἐπὶ πρόσωπον ἐπὶ τὴν γῆν.
ἰδὼν δὲ Ιωσηφ τοὺς ἀδελφοὺς αὐτοῦ ἐπέγνω καὶ ἠλλοτριοῦτο ἀπ’ αὐτῶν καὶ ἐλάλησεν αὐτοῖς σκληρὰ καὶ εἶπεν αὐτοῖς Πόθεν ἥκατε; οἱ δὲ εἶπαν Ἐκ γῆς Χανααν ἀγοράσαι βρώματα.
ἐπέγνω δὲ Ιωσηφ τοὺς ἀδελφοὺς αὐτοῦ, αὐτοὶ δὲ οὐκ ἐπέγνωσαν αὐτόν.
καὶ ἐμνήσθη Ιωσηφ τῶν ἐνυπνίων, ὧν εἶδεν αὐτός, καὶ εἶπεν αὐτοῖς Κατάσκοποί ἐστε· κατανοῆσαι τὰ ἴχνη τῆς χώρας ἥκατε.
οἱ δὲ εἶπαν Οὐχί, κύριε· οἱ παῖδές σου ἤλθομεν πρίασθαι βρώματα·
πάντες ἐσμὲν υἱοὶ ἑνὸς ἀνθρώπου· εἰρηνικοί ἐσμεν, οὐκ εἰσὶν οἱ παῖδές σου κατάσκοποι.
εἶπεν δὲ αὐτοῖς Οὐχί, ἀλλὰ τὰ ἴχνη τῆς γῆς ἤλθατε ἰδεῖν.
οἱ δὲ εἶπαν Δώδεκά ἐσμεν οἱ παῖδές σου ἀδελφοὶ ἐν γῇ Χανααν, καὶ ἰδοὺ ὁ νεώτερος μετὰ τοῦ πατρὸς ἡμῶν σήμερον, ὁ δὲ ἕτερος οὐχ ὑπάρχει.
εἶπεν δὲ αὐτοῖς Ιωσηφ Τοῦτό ἐστιν, ὃ εἴρηκα ὑμῖν λέγων ὅτι Κατάσκοποί ἐστε·
ἐν τούτῳ φανεῖσθε· νὴ τὴν ὑγίειαν Φαραω, οὐ μὴ ἐξέλθητε ἐντεῦθεν, ἐὰν μὴ ὁ ἀδελφὸς ὑμῶν ὁ νεώτερος ἔλθῃ ὧδε.
ἀποστείλατε ἐξ ὑμῶν ἕνα καὶ λάβετε τὸν ἀδελφὸν ὑμῶν, ὑμεῖς δὲ ἀπάχθητε ἕως τοῦ φανερὰ γενέσθαι τὰ ῥήματα ὑμῶν, εἰ ἀληθεύετε ἢ οὔ· εἰ δὲ μή, νὴ τὴν ὑγίειαν Φαραω, ἦ μὴν κατάσκοποί ἐστε.
καὶ ἔθετο αὐτοὺς ἐν φυλακῇ ἡμέρας τρεῖς.
Εἶπεν δὲ αὐτοῖς τῇ ἡμέρᾳ τῇ τρίτῃ Τοῦτο ποιήσατε καὶ ζήσεσθε – τὸν θεὸν γὰρ ἐγὼ φοβοῦμαι – ·
εἰ εἰρηνικοί ἐστε, ἀδελφὸς ὑμῶν εἷς κατασχεθήτω ἐν τῇ φυλακῇ, αὐτοὶ δὲ βαδίσατε καὶ ἀπαγάγετε τὸν ἀγορασμὸν τῆς σιτοδοσίας ὑμῶν
καὶ τὸν ἀδελφὸν ὑμῶν τὸν νεώτερον ἀγάγετε πρός με, καὶ πιστευθήσονται τὰ ῥήματα ὑμῶν· εἰ δὲ μή, ἀποθανεῖσθε. ἐποίησαν δὲ οὕτως. –
καὶ εἶπεν ἕκαστος πρὸς τὸν ἀδελφὸν αὐτοῦ Ναί· ἐν ἁμαρτίᾳ γάρ ἐσμεν περὶ τοῦ ἀδελφοῦ ἡμῶν, ὅτι ὑπερείδομεν τὴν θλῖψιν τῆς ψυχῆς αὐτοῦ, ὅτε κατεδέετο ἡμῶν, καὶ οὐκ εἰσηκούσαμεν αὐτοῦ· ἕνεκεν τούτου ἐπῆλθεν ἐφ’ ἡμᾶς ἡ θλῖψις αὕτη.
ἀποκριθεὶς δὲ Ρουβην εἶπεν αὐτοῖς Οὐκ ἐλάλησα ὑμῖν λέγων Μὴ ἀδικήσητε τὸ παιδάριον; καὶ οὐκ εἰσηκούσατέ μου· καὶ ἰδοὺ τὸ αἷμα αὐτοῦ ἐκζητεῖται.
αὐτοὶ δὲ οὐκ ᾔδεισαν ὅτι ἀκούει Ιωσηφ· ὁ γὰρ ἑρμηνευτὴς ἀνὰ μέσον αὐτῶν ἦν.
ἀποστραφεὶς δὲ ἀπ’ αὐτῶν ἔκλαυσεν Ιωσηφ. – καὶ πάλιν προσῆλθεν πρὸς αὐτοὺς καὶ εἶπεν αὐτοῖς καὶ ἔλαβεν τὸν Συμεων ἀπ’ αὐτῶν καὶ ἔδησεν αὐτὸν ἐναντίον αὐτῶν.
ἐνετείλατο δὲ Ιωσηφ ἐμπλῆσαι τὰ ἀγγεῖα αὐτῶν σίτου καὶ ἀποδοῦναι τὸ ἀργύριον ἑκάστου εἰς τὸν σάκκον αὐτοῦ καὶ δοῦναι αὐτοῖς ἐπισιτισμὸν εἰς τὴν ὁδόν. καὶ ἐγενήθη αὐτοῖς οὕτως.
καὶ ἐπιθέντες τὸν σῖτον ἐπὶ τοὺς ὄνους αὐτῶν ἀπῆλθον ἐκεῖθεν. –
λύσας δὲ εἷς τὸν μάρσιππον αὐτοῦ δοῦναι χορτάσματα τοῖς ὄνοις αὐτοῦ, οὗ κατέλυσαν, εἶδεν τὸν δεσμὸν τοῦ ἀργυρίου αὐτοῦ, καὶ ἦν ἐπάνω τοῦ στόματος τοῦ μαρσίππου·
καὶ εἶπεν τοῖς ἀδελφοῖς αὐτοῦ Ἀπεδόθη μοι τὸ ἀργύριον, καὶ ἰδοὺ τοῦτο ἐν τῷ μαρσίππῳ μου. καὶ ἐξέστη ἡ καρδία αὐτῶν, καὶ ἐταράχθησαν πρὸς ἀλλήλους λέγοντες Τί τοῦτο ἐποίησεν ὁ θεὸς ἡμῖν;
Ἦλθον δὲ πρὸς Ιακωβ τὸν πατέρα αὐτῶν εἰς γῆν Χανααν καὶ ἀπήγγειλαν αὐτῷ πάντα τὰ συμβάντα αὐτοῖς λέγοντες
Λελάληκεν ὁ ἄνθρωπος ὁ κύριος τῆς γῆς πρὸς ἡμᾶς σκληρὰ καὶ ἔθετο ἡμᾶς ἐν φυλακῇ ὡς κατασκοπεύοντας τὴν γῆν.
εἴπαμεν δὲ αὐτῷ Εἰρηνικοί ἐσμεν, οὔκ ἐσμεν κατάσκοποι·
δώδεκα ἀδελφοί ἐσμεν, υἱοὶ τοῦ πατρὸς ἡμῶν· ὁ εἷς οὐχ ὑπάρχει, ὁ δὲ μικρότερος μετὰ τοῦ πατρὸς ἡμῶν σήμερον ἐν γῇ Χανααν.
εἶπεν δὲ ἡμῖν ὁ ἄνθρωπος ὁ κύριος τῆς γῆς Ἐν τούτῳ γνώσομαι ὅτι εἰρηνικοί ἐστε· ἀδελφὸν ἕνα ἄφετε ὧδε μετ’ ἐμοῦ, τὸν δὲ ἀγορασμὸν τῆς σιτοδοσίας τοῦ οἴκου ὑμῶν λαβόντες ἀπέλθατε
καὶ ἀγάγετε πρός με τὸν ἀδελφὸν ὑμῶν τὸν νεώτερον, καὶ γνώσομαι ὅτι οὐ κατάσκοποί ἐστε, ἀλλ’ ὅτι εἰρηνικοί ἐστε, καὶ τὸν ἀδελφὸν ὑμῶν ἀποδώσω ὑμῖν, καὶ τῇ γῇ ἐμπορεύεσθε.
ἐγένετο δὲ ἐν τῷ κατακενοῦν αὐτοὺς τοὺς σάκκους αὐτῶν καὶ ἦν ἑκάστου ὁ δεσμὸς τοῦ ἀργυρίου ἐν τῷ σάκκῳ αὐτῶν· καὶ εἶδον τοὺς δεσμοὺς τοῦ ἀργυρίου αὐτῶν, αὐτοὶ καὶ ὁ πατὴρ αὐτῶν, καὶ ἐφοβήθησαν.
εἶπεν δὲ αὐτοῖς Ιακωβ ὁ πατὴρ αὐτῶν Ἐμὲ ἠτεκνώσατε· Ιωσηφ οὐκ ἔστιν, Συμεων οὐκ ἔστιν, καὶ τὸν Βενιαμιν λήμψεσθε· ἐπ’ ἐμὲ ἐγένετο πάντα ταῦτα.
εἶπεν δὲ Ρουβην τῷ πατρὶ αὐτοῦ λέγων Τοὺς δύο υἱούς μου ἀπόκτεινον, ἐὰν μὴ ἀγάγω αὐτὸν πρὸς σέ δὸς αὐτὸν εἰς τὴν χεῖρά μου, κἀγὼ ἀνάξω αὐτὸν πρὸς σέ.
ὁ δὲ εἶπεν Οὐ καταβήσεται ὁ υἱός μου μεθ’ ὑμῶν, ὅτι ὁ ἀδελφὸς αὐτοῦ ἀπέθανεν καὶ αὐτὸς μόνος καταλέλειπται· καὶ συμβήσεται αὐτὸν μαλακισθῆναι ἐν τῇ ὁδῷ, ᾗ ἂν πορεύησθε, καὶ κατάξετέ μου τὸ γῆρας μετὰ λύπης εἰς ᾅδου.
Види и Іаковъ да се продае пшеница у Египту, и рече сыновма своима: што се не крећете?
чуемъ да у Египту има пшенице: идите тамо те купите намъ мало раане, да будемо живи, и не помремо.
Десетъ браћа Іосифовыхъ отиду у Египетъ купити пшенице,
а Веніаміна брата Іосифова не отпусти съ браћомъ нѣговомъ, єръ рече: да му се како не случи у путу зло.
Сынови Ісраилѣви дођу съ долазећима купити; єръ гладь бяше у земльи Ханаанской.
А Іосифъ є быо Князь землѣ, онъ є продавао свыма людма землѣ те. Кад’ дођу браћа Іосифова, поклоне му се лицемъ до землѣ.
А Іосифъ‚ видивши браћу свою, позна ихъ туђећисе‚ и говорећи имъ лютито, па имъ рече; одкуд’ долазите? они отговоре: изъ землѣ Ханаанске купити раане.
Іосифъ позна браћу свою, али они нѣга не познаше.
И опоменесе Іосифъ санова своихъ; кое є видіо быо: па имъ рекне: уводе сте, промотрити путове предѣла овога дођосте.
А они рекоше: не Господине! слуге твои дођосмо купити раане.
Сви смо сынови єднога човѣка; миролюбни смо: нису слуге твое уводе.
Онъ имъ рече: не, но путове землѣ ове дођосте промотрити.
А они рекоше: дванайсть браћа єсмо, слуге твои у земльи Ханаанской: наймлађій отъ насъ ено се бави съ отцемъ нашимъ, а іошт’ єднога намъ є нестало.
Іосифъ имъ рече: то є што вамъ рекохъ говорећи: уводе сте,
то се види. Тако ми здравля Фараонова нећете изићи одавдѣ‚ ако не дође амо наймлађій братъ вашъ амо.
Пошльите єднога између себе, и доведите брата вашег’: а вы ћете задржани быти овдѣ, докъ се докажу рѣчи ваше, говорите ли истину, или не: ако пакъ не, тако ми здравля Фараонова, заиста сте уводе.
И даде ихъ подъ стражу на три дана’.
А трећій данъ имъ рече: то урадите, пакъ ћете быти живи; я се Бога боимъ.
Ако сте миролюбни, нека се єданъ братъ вашъ удржи подъ стражомъ, а ви идите, и отвезите куплѣну пшеницу вашу,
па доведите къ мени наймлађега брата вашега и вѣрне ће быти рѣчи ваше; ако ли не, то ћете умрети; тако и ураде.
И єданъ другоме рече: у грѣху смо заиста сбогъ брата нашег’, што презрѣсмо жалость душе нѣгове, кад’ насъ моляше, и не послушасмо га; па зато насъ снађе жалость ова.
А Рувимъ отговори, и рече имъ: не рекохъ ли вамъ говорећи, не чините зла дѣтету? и не послушасте ме; па гле! крвь се нѣгова тражи.
А они не знаше да Іосифъ разумѣ; єръ є Толмачъ быо међу ньима.
Окренувшисе отъ ньихъ Іосифъ проплаче, па опетъ приступи къ ньима, узевши отъ ньихъ Симеона и свеже га предъ ньима.
И заповѣди Іосифъ напунити вреће ньихове пшеницомъ, вратити новце ньихове свакоме у нѣгову врећу, и дати имъ єло на путъ; и буде имъ тако.
[...]
Єданъ отрѣши врећу свою, да нараани магарце свое гдѣ су стали были, и види завезакъ свога новца отзго у врећи;
па рече браћи своіой: враћенъ ми є новацъ, ево га у врећи моіой, а они се ужаснуше и смутише, другъ другу говорећи: шта намъ то учини Богъ нашъ?
Дошавши у землю Ханаанску къ Іакову отцу своме, проповѣде му сва, коя имъ се случише, говорећи:
жестоко є быо нама говоріо човѣкъ Господинъ оне землѣ, и у тамницу насъ бацыо као Уводе у земльи.
А мы му рекосмо: миролюбцы смо, нисмо уводе.
Дванайстъ браћа смо‚ сынови отца нашега; єднога є нестало, а наймлађій є остао съ отцемъ нашимъ у земльи Ханаанской,
И рече намъ човѣкъ Господинъ землѣ те; по овоме ћемо дознати, да сте миролюбцы: брата єднога оставите овдѣ кодъ мене, пакъ куплѣну пшеницу узмите, отлазите кући своіой,
и доведите ми брата вашег’ наймлађега; па ћемо дознати, да нисте уводе, но дасте миролюбцы, и даћу вамъ брата вашега, и тргуйте у земльи.
А кад’ испразньиваше вреће свое, нађесе завезакъ новца у врећи свакога отъ ньихъ, па видише завезке новца свога и сами и отацъ ньиховъ, па се устраше.
И рече имъ Іаковъ отацъ ньиховъ: безчадна ме учинисте, нема Іосифа, нема Симеона, па и Веніаміна заръ ћете узети? на ме быше та сва.
А Рувимъ рече отцу своме говорећи: уби два моя сына, ако ти га не доведемъ: дай ми га у мое руке, яћу ти га довести.
А онъ рече: неће ићи сынъ мой съ вама; єръ умре братъ нѣговъ, и оста онъ самъ, па ће му се на путу случити зло, кад’ тымъ пођете: те ћете старость мою са жалошћу свалити у гробъ.
Видѣвъ же і҆а́ковъ ꙗ҆ко кꙋплѧ е҆сть пшени́цы въ е҆гѷптѣ рече сн҃омъ свои̑мъ. Почто̀ нерадитѐ,
с҄е слы́шахомъ ꙗ҆ко пшени́ца е҆сть въ е҆гѷптѣ, и҆дѣте та́мо кꙋпите намъ мало пи́ща да жи́ви бꙋдемъ, и҆ не оу҆мремъ·
И҆ и҆до́ша бра́тїѧ і҆ѻ́сифлѧ десѧть кꙋпити пшени́цы въ е҆гѷпеⷮ
вениа̑ми́на же брата і҆ѻ́сифова не пꙋстѝ съ бра́тїею е҆го, вѣща б҄о е҆гда̀ слꙋчи́тсѧ на пꙋти е҆мꙋ зл҄о·
Прїидо́ша же сн҃ове і҆и̑лв҃и, кꙋпити съ приходѧ́щими, бѧ́ше б҄о гла́дъ въ все́и земли ханаа́нъстѣй·
И҆ѻ́сифъ же бѧ́ше кнѧ́зь все́и землѝ, сїѝ продаꙗ҆́ше всѣмъ лю́демъ насе́лнымъ· Прїидоша же бра́тїѧ і҆ѻ́сифовы, и҆ поклони́шасѧ е҆мꙋ ни́ць до землѧ̀,
ви́дѣвъ же і҆ѻ́сифъ бра́тїю свою̀, и҆ позна̀ ѧ҆̀ и҆ ѿмета́шесѧ и҆хъ, и҆ гл҃аше и҆мъ поро́ко· Рече же и҆мъ ѿкꙋдꙋ хо́дите, сїи же рѣша ѿ землѧ̀ ханаан̾скїа, кꙋпити пи́ща·
Позна же і҆ѻ́сифъ бра́тїю свою, сїи же не позна́ша е҆го.
и҆ помѧнꙋ̀ і҆ѻ́сифъ сны своѧ̀ ꙗ҆же ви́дѣ, и҆ рече и҆мъ прелага́таѧ е҆стѐ. съглѧда́ти пꙋтїи землѧ̀ сїѧ прїйдосте·
Сїи же рѣша н҄и гдⷵне рабѝ твоѝ кꙋпи́ти пища прїидо́ша,
вс҄и бо е҆смы̀ сн҃ове е҆ді́ного мꙋжа ми́рницы е҆смы̀, не сⷮꙋ рабѝ твоѝ прелага́таѝ·
Реⷱ‍҇ же иⷨ н҄и но пꙋтѝ съглѧдати прїидо́сте из̾ землѧ́ сеѧ̀·
Сїи же рѣша дв҄анадесѧⷮ е҆смы братїа, и҆ рабѝ твоѝ въ землѝ ханаа́ни, и҆ с҄е мнїи насъ оу҆ ѿц҃а днесь е҆сть, а҆ дрꙋга́го нѣсть.
рече же и҆мъ і҆ѻ́сифъ с҄е е҆сть. е҆же реко́хъ вамъ гл҃ѧ, ꙗ҆́ко прелага́таѝ е҆сте,
си́м сѧ ꙗ҆ви́сте, тако м҄и здра́вїѧ фараѻ́нѧ, не и҆зы́дете ѿсю́дꙋ, а҆́ще не прїидетъ бра́тъ вашъ ме́ншїи сѣмо·
Пошлѣте ѿ себѐ е҆ді́наго и҆ пои́мѣте бра́та ва́ю, а҆ вы̀ ждѣте до́ндеже ꙗ҆́вѣ бꙋдетъ гл҃ъ ваⷲ а҆́ще и҆с тинъствꙋ́ете и҆ли нѝ, а҆́ще ли т҄о та́ко ми здра́вїѧ фараѻ́нѧ оу҆бо прелагата́и е҆сте,
и҆ дадѐ ѧ҆̀ поⷣ стра́жꙋ, г҃ дн҃и·
Рече же и҆мъ въ дн҃ь третїи с҄е сътвори́те да жи́ви бꙋдете б҃а бо сѧ а҆́зъ бою̀·
А҆ще ми́рницы е҆сте братъ вашъ да сѧ дрьжи́тъ в темни́цы, вы́ же шеⷣше донеси́те кꙋ́пленꙋю пшени́цꙋ.
а҆ брата ва́ю ме́ншаго приведѣте къ мн҄ѣ, и҆ вѣрна бꙋдетъ рѣ́чь ваша, а҆ще л҄и нѝ то оу҆́мрете· Сътвори́ша же та́ко,
и҆ вѣща̀ ко́ждо къ бра́тꙋ свое̑мꙋ, въ грѣсѣ б҄о е҆смы̀ брата ради на́шего, ꙗ҆́ко презрѣхомъ скръбѣ́нїе дш҃а е҆го, е҆гда̀ молѧ́шесѧ нам̾, и҆ не послꙋш́ахомъ е҆го. сего̀ ра́ди, прїиде на́ ны вс҄е скръбѣ́нїе ,
ѿвѣща́в же рꙋви́мъ рече и҆мъ, не реко́х ли ва́мъ гл҃ѧ. не преѻ҆би́дѣте дѣтища. и҆ не послꙋшасте менѐ, и҆ с҄е кро́вь е҆го възыска́е̑тсѧ,
сїи же не вѣ́дѧхꙋ ꙗ҆́ко і҆ѻсифъ разꙋмѣ́етъ толмача̀ б҄о не бѧ́ше меж́дꙋ и҆́ми·
ѿврати́ же сѧ ѿ ни́хъ и҆ пропла́касѧ і҆ѻ́сифъ, и҆ па́ки възврати́сѧ рече и҆мъ, поѧ̀ симеѻ́на ѿ ниⷯ и҆ свѧза и҆̀ пред ни́ми·
И҆ повелѣ і҆ѻ́сифъ насы́пати съсꙋ́ды и҆хъ пшени́ца, и҆ възврати́ти цѣ́нꙋ и҆мъ, комꙋж́до въ вре́тище своѐ и҆ въда́ст̾ бра́шно и҆мъ на пꙋть, и҆ бы́сть иⷨ ·
Въз́ложи́ша пшени́цꙋ на ѻ҆слы̀ своѧ̀ и ѿидо́ша ѿтꙋдꙋ·
ѿрѣши́в же и҆х̾ е҆ді́нъ, вре́тище свое, напитати ѻ҆слѧ́та своѧ̀, и҆дѣже ста́ша видѣ оу҆́золъ сребра̀ свое̑го, въверхꙋ оу҆стїа вре́тищнаго·
И҆ рече братїи свое́й, възвраще́но ми еⷵ сребро̀, и҆ с҄е е҆сть въ вре́тищи мое̑мъ· И҆ оу҆жасе́сѧ срⷣце и҆хъ и҆ възмѧто́шасѧ гл҃юще, чт҄о сѐ сътворѝ б҃ъ намъ·
Прїидо́ша же къ і҆а́ковꙋ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ въ зе́млю ханаа́ню, и҆ повѣда́ша е҆мꙋ вс҄е слꙋ́чшее̑сѧ и҆мъ гл҃юще·
Гл҃а мꙋжъ насе́лникъ гн҃ь намъ поро́ко, и҆ въврьже н҄ы в темни́цꙋ, а҆ки съглѧда́юще землѧ̀ на́ша прїидо́сте·
Гл҃ахомъ е҆мꙋ ми́рницы е҆смы, а҆ нѣсмы прелага́таѝ,
дв҄ана́десѧть братїа е҆смы сн҃ове е҆ді́наⷢ‍҇ ѿц҃а нашего. і҆ е҆ді́наго нѣсть, а҆ мнїи оу҆ ѿц҃а е҆сть дне́сь в землѝ ханаа́ни·
Рече же намъ мꙋжъ гн҃ь насе́лникъ, по семꙋ̀ оу҆вѣмъ ꙗ҆́ко ми́рницы е҆стѐ, брата е҆ді́наго ѻ҆ста́вите оу҆ менѐ, а҆ цѣны ва́ша и҆ пшени́цꙋ възе́мше до до́мꙋ вашего и҆дѣте·
Приведѣте же брата ва́шего меншаго къ мн҄ѣ, и҆ оу҆вѣмъ ꙗ҆́ко нѣсть прелага́таѝ, н҄о ми́рницы е҆стѐ, и҆ брата ва́шего вамъ дамъ и҆ кꙋ́плю твори́те в землѝ·
Бысть же е҆гда̀ вы́сипахꙋ вре́тища своѧ̀, и҆ бѧ́ше оу҆́золъ сребра̀ въ вре́тищи кое̑го́ждо· И҆ ви́дѣвше оу҆́злы сребра̀ иⷯ сами и҆ ѿц҃ъ и҆хъ, и҆ оу҆боꙗ҆́шасѧ·
И҆ рече и҆мъ і҆а́ковъ ѿц҃ъ и҆хъ, менѐ бесча́да сътвори́сте, і҆ѻсифа нѣсть симеѻ́на нѣсть и҆ венїа̑ми́на пои̑мѣте, на́ мѧ бысть с҄е всѐ·
Рꙋвиⷨ же рече ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ гл҃ѧ. сн҃а моѧ̀ ѻ́ба оу҆бїи, а҆́ще не приведꙋ̀ е҆го к тебѣ, да́ждь е҆го мн҄ѣ въ рꙋцѣ а҆́з же приведꙋ и҆̀ к тебѣ·
Се́и же рече не́ идетъ сн҃ъ мой с вами, ꙗ҆́ко бра́тъ е҆мꙋ оу҆мре. сїи же е҆ді́нъ ѻ҆ста̀, е҆гда сѧ е҆мꙋ лꙋчи́тъ зл҄о на пꙋтѝ, на́ньже а҆ще пои́дете, и҆ прово́дите ста́рость мою̀ съ печа́лїю въ а҆дъ·
Претходна глава
Следећа глава