42.1
42.2
42.3
42.4
42.5
42.6
42.7
42.8
42.9
42.10
42.11
42.12
42.13
42.14
42.15
42.16
42.17
42.18
42.19
42.20
42.21
42.22
42.23
42.24
42.25
42.26
42.27
42.28
42.29
42.30
42.31
42.32
42.33
42.34
42.35
42.36
42.37
42.38
А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: шта гледате један на другога?
И рече: ето чујем да у Мисиру има жита: идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.
И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.
А Венијамина брата Јосифова не пусти отац с браћом, говорећи: да га не би задесило како зло.
И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер бјеше глад у земљи Хананској.
А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.
А Јосиф угледав браћу своју позна их; али се учини да их не познаде и оштро им проговори и рече: одакле сте дошли? А они рекоше: из земље Хананске да купимо хране.
Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.
И опомену се Јосиф санова које је снио за њих; и рече им: ви сте уходе; дошли сте да видите гдје је земља слаба.
А они му рекоше: нијесмо, господару, него слуге твоје дођоше да купе хране.
Сви смо синови једнога човјека, поштени људи, нигда нијесу слуге твоје биле уходе.
А он им рече: није истина, него сте дошли да видите гдје је земља слаба.
А они рекоше: нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једнога човјека у земљи Хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашега, а једнога нема више.
А Јосиф им рече: кажем ја да сте ви уходе.
Него хоћу да се увјерим овако: тако жив био Фараон, не ћете изаћи одавде докле не дође амо најмлађи брат ваш.
Пошљите једнога између себе нека доведе брата вашега, а ви ћете остати овдје у тамници, па ћу видјети је ли истина што говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон!
И затвори их у тамницу на три дана.
А трећи дан рече им Јосиф: ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:
Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита, колико треба породицама вашим.
Па онда доведите к мени најмлађега брата својега, да се посвједоче ријечи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.
И рекоше један другом: доиста се огријешисмо о брата својега, јер видјесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; за то дође на нас ова мука.
А Рувим одговори им говорећи: нијесам ли вам говорио: немојте се гријешити о дијете? али ме не послушасте; и за то се ево тражи од нас крв његова.
А они не знадијаху да их Јосиф разумије, јер се с њим разговараху преко тумача.
А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. По том се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узев између њих Симеуна веза га пред њима.
И заповједи Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце што је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.
И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.
А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца својега у једној гостионици, видје новце своје озго у врећи.
И рече браћи својој: ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другоме: што нам то учини Бог?
И дошавши к Јакову оцу својему у земљу Хананску, приповједише му све што им се догоди, говорећи:
Оштро говораше с нама човјек, који заповиједа у оној земљи, и дочека нас као уходе.
А кад му рекосмо: ми смо поштени људи, нигда нијесмо били уходе;
Било нас је дванаест браће, синова оца нашега; једнога већ нема, а најмлађи је данас код оца нашега у земљи Хананској;
Рече нам човјек, који заповиједа у оној земљи: овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једнога између себе оставите код мене, а што вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.
Послије доведите к мени брата својега најмлађега, да се увјерим да нијесте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.
А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи бјеху у завежљају новци његови; и видјевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.
И рече им Јаков отац њихов: потрсте ми дјецу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.
А Рувим проговори и рече оцу својему: два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.
А он рече: не ће ићи син мој с вама, јер је брат његов умрьо и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили бисте ме стара с тугом у гроб.
Ви́дѣвъ же і҆а́кѡвъ, ꙗ҆́кѡ кꙋ́плѧ є҆́сть (пшени́цы) во є҆гѵ́птѣ, речѐ сынѡ́мъ свои̑мъ: почто̀ не радитѐ;
сѐ, слы́шахъ, ꙗ҆́кѡ є҆́сть пшени́ца во є҆гѵ́птѣ: и҆ди́те та́мѡ и҆ кꙋпи́те на́мъ ма́лѡ пи́щи, да жи́ви бꙋ́демъ и҆ не ᲂу҆́мремъ.
И҆до́ша же бра́тїѧ і҆ѡ́сифѡвы де́сѧть кꙋпи́ти пшени́цы во є҆гѵ́петъ.
Венїамі́на же, бра́та і҆ѡ́сифова, не ѿпꙋстѝ съ бра́тїею є҆гѡ̀, рече́ бо: да не когда̀ слꙋчи́тсѧ (на пꙋтѝ) є҆мꙋ̀ ѕло̀.
Прїидо́ша же сы́нове і҆и҃лєвы кꙋпи́ти съ приходѧ́щими: бѧ́ше бо гла́дъ въ землѝ ханаа́нстѣй.
І҆ѡ́сифъ же бѧ́ше кнѧ́зь землѝ: се́й продаѧ́ше всѣ̑мъ лю́демъ землѝ (тоѧ̀). Прише́дше же бра́тїѧ і҆ѡ́сифѡвы, поклони́шасѧ є҆мꙋ̀ лице́мъ до землѝ.
Ви́дѣвъ же і҆ѡ́сифъ бра́тїю свою̀, позна̀: и҆ ѿчꙋжда́шесѧ и҆́хъ, и҆ глаго́лаше и҆̀мъ же́стокѡ, и҆ речѐ и҆̀мъ: ѿкꙋ́дꙋ прїидо́сте; Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: ѿ землѝ ханаа́нскїѧ кꙋпи́ти пи́щи.
Позна́ же і҆ѡ́сифъ бра́тїю свою̀: ѻ҆ни́ же не позна́ша є҆гѡ̀.
И҆ помѧнꙋ̀ і҆ѡ́сифъ сны̀ своѧ̑, ꙗ҆̀же ви́дѣ ѻ҆́нъ: и҆ речѐ и҆̀мъ: соглѧда̑таи є҆стѐ, соглѧ́дати пꙋті́й страны̀ (сеѧ̀) прїидо́сте.
Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: нѝ, господи́не, рабѝ твоѝ прїидо́хомъ кꙋпи́ти пи́щи:
всѝ є҆смы̀ сы́нове є҆ди́нагѡ человѣ́ка: ми́рницы є҆смы̀, не сꙋ́ть рабѝ твоѝ соглѧда̑таи.
Рече́ же и҆̀мъ: нѝ, но пꙋти̑ землѝ (сеѧ̀) прїидо́сте соглѧ́дати.
Ѻ҆ни́ же рѣ́ша: двана́десѧть є҆смы̀ бра́тїѧ рабѝ твоѝ въ землѝ ханаа́ни: и҆ сѐ, ме́ньшїй (ѿ на́съ) со ѻ҆тце́мъ на́шимъ дне́сь, а҆ дрꙋга́гѡ нѣ́сть.
Рече́ же и҆̀мъ і҆ѡ́сифъ: сїѐ є҆́сть, є҆́же реко́хъ ва́мъ, глаго́лѧ, ꙗ҆́кѡ соглѧда̑таи є҆стѐ:
въ се́мъ ꙗ҆вите́сѧ: та́кѡ мѝ здра́вїѧ фараѡ́нѧ, не и҆зы́дете ѿсю́дꙋ, а҆́ще бра́тъ ва́шъ ме́ньшїй не прїи́детъ сѣ́мѡ:
посли́те ѿ себє̀ є҆ди́наго, и҆ возми́те бра́та ва́шего: вы́ же держи́ми бꙋ́дите, до́ндеже ꙗ҆́вѣ бꙋ́дꙋтъ словеса̀ ва̑ша, а҆́ще и҆́стинствꙋете, и҆лѝ нѝ: а҆́ще же нѝ, та́кѡ мѝ здра́вїѧ фараѡ́нѧ, вои́стиннꙋ соглѧда̑таи є҆стѐ.
И҆ дадѐ ѧ҆̀ под̾ стра́жꙋ на трѝ дни̑.
Рече́ же и҆̀мъ въ де́нь тре́тїй: сїѐ сотвори́те, и҆ жи́ви бꙋ́дете: бг҃а бо а҆́зъ бою́сѧ:
а҆́ще ми́рницы є҆стѐ, бра́тъ ва́шъ да ᲂу҆де́ржитсѧ є҆ди́нъ под̾ стра́жею: са́ми же и҆ди́те и҆ ѿвези́те кꙋ́пленꙋю пшени́цꙋ ва́шꙋ,
и҆ бра́та ва́шего ме́ньшаго приведи́те ко мнѣ̀, и҆ вѣ̑рна бꙋ́дꙋтъ словеса̀ ва̑ша: а҆́ще же нѝ, ᲂу҆́мрете. И҆ сотвори́ша та́кѡ.
И҆ речѐ кі́йждо къ бра́тꙋ своемꙋ̀: є҆́й, во грѣсѣ́хъ бо є҆смы̀ бра́та ра́ди на́шегѡ, ꙗ҆́кѡ презрѣ́хомъ скорбѣ́нїе дꙋшѝ є҆гѡ̀, є҆гда̀ молѧ́шесѧ на́мъ, и҆ не послꙋ́шахомъ є҆гѡ̀: и҆ сегѡ̀ ра́ди прїи́де на ны̀ скорбѣ́нїе сїѐ.
Ѿвѣща́въ же рꙋви́мъ, речѐ и҆̀мъ: не рѣ́хъ ли ва́мъ, глаго́лѧ: не преѡби́дите дѣ́тища; и҆ не послꙋ́шасте менѐ: и҆ сѐ, кро́вь є҆гѡ̀ взыскꙋ́етсѧ.
Ті́и же не вѣ́дѣша, ꙗ҆́кѡ разꙋмѣ́етъ і҆ѡ́сифъ: толма́чь бо междꙋ̀ и҆́ми бѧ́ше.
Ѿврати́всѧ же ѿ ни́хъ, пропла́касѧ і҆ѡ́сифъ: и҆ па́ки прїи́де къ ни̑мъ и҆ речѐ и҆̀мъ. И҆ поѧ̀ сѷмеѡ́на ѿ ни́хъ, и҆ свѧза̀ є҆го̀ пред̾ ни́ми.
Повелѣ́ же і҆ѡ́сифъ напо́лнити сосꙋ́ды и҆́хъ пшени́цы и҆ возврати́ти сребро̀ и҆́хъ комꙋ́ждо во вре́тище своѐ и҆ да́ти и҆̀мъ бра́шно на пꙋ́ть. И҆ бы́сть и҆̀мъ та́кѡ.
И҆ возложи́вше пшени́цꙋ на ѻ҆слы̀ своѧ̑, ѿидо́ша ѿтꙋ́дꙋ.
Ѿрѣши́въ же є҆ди́нъ вре́тище своѐ да́ти пи́щꙋ ѻ҆слѡ́мъ свои̑мъ, и҆дѣ́же ста́ша, и҆ ви́дѣ ᲂу҆́золъ сребра̀ своегѡ̀, и҆ бѣ̀ верхꙋ̀ ᲂу҆́стїѧ вре́тищнагѡ.
И҆ речѐ бра́тїи свое́й: возвращено́ ми є҆́сть сребро̀, и҆ сѐ, сїѐ во вре́тищи мое́мъ. И҆ ᲂу҆жасе́сѧ се́рдце и҆́хъ: и҆ возмѧто́шасѧ, дрꙋ́гъ ко дрꙋ́гꙋ глаго́люще: что̀ сїѐ сотворѝ бг҃ъ на́мъ;
Прїидо́ша же ко і҆а́кѡвꙋ, ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀, въ зе́млю ханаа́ню и҆ повѣ́даша є҆мꙋ̀ всѧ̑ слꙋчи̑вшаѧсѧ и҆̀мъ, глаго́люще:
глаго́ла мꙋ́жъ господи́нъ землѝ (ѻ҆́ныѧ) къ на́мъ же́стокѡ и҆ вве́рже на́съ въ темни́цꙋ, а҆́ки соглѧ́дающихъ зе́млю:
рѣ́хомъ же є҆мꙋ̀: ми́рницы є҆смы̀, нѣ́смы соглѧда̑таи:
двана́десѧть бра́тїѧ є҆смы̀, сы́нове ѻ҆тца̀ на́шегѡ: є҆ди́нагѡ нѣ́сть, а҆ ме́ньшїй со ѻ҆тце́мъ на́шимъ дне́сь въ землѝ ханаа́ни:
рече́ же на́мъ мꙋ́жъ господи́нъ землѝ (тоѧ̀): по семꙋ̀ ᲂу҆вѣ́мъ, ꙗ҆́кѡ ми́рницы є҆стѐ: бра́та є҆ди́наго ѡ҆ста́вите здѣ̀ ᲂу҆ менє̀, а҆ кꙋ́пленꙋю пшени́цꙋ до́мꙋ ва́шемꙋ взе́мше ѿиди́те
и҆ приведи́те ко мнѣ̀ бра́та ва́шего ме́ньшаго: и҆ ᲂу҆вѣ́мъ, ꙗ҆́кѡ не соглѧда̑таи є҆стѐ, но ꙗ҆́кѡ ми́рницы є҆стѐ: и҆ бра́та ва́шего ѿда́мъ ва́мъ, и҆ кꙋ́плю твори́те въ землѝ.
Бы́сть же є҆гда̀ и҆спразднѧ́хꙋ врє́тища своѧ̑, и҆ бѧ́ше ᲂу҆́золъ сребра̀ во вре́тищи коегѡ́ждо и҆́хъ: и҆ ви́дѣша ᲂу҆́злы сребра̀ своегѡ̀ са́ми и҆ ѻ҆те́цъ и҆́хъ, и҆ ᲂу҆боѧ́шасѧ.
Рече́ же и҆̀мъ і҆а́кѡвъ ѻ҆те́цъ и҆́хъ: менѐ безча́дна сотвори́сте: і҆ѡ́сифа нѣ́сть, сѷмеѡ́на нѣ́сть, и҆ венїамі́на ли по́ймете; на мѧ̀ бы́ша сїѧ̑ всѧ̑.
Рече́ же рꙋви́мъ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀, глаго́лѧ: двои́хъ сынѡ́въ мои́хъ ᲂу҆бі́й, а҆́ще не приведꙋ̀ є҆гѡ̀ къ тебѣ̀: да́ждь є҆го̀ въ рꙋ́цѣ моѝ, и҆ а҆́зъ приведꙋ̀ є҆го̀ къ тебѣ̀.
Ѻ҆́нъ же речѐ: не по́йдетъ сы́нъ мо́й съ ва́ми, ꙗ҆́кѡ бра́тъ є҆гѡ̀ ᲂу҆́мре, и҆ то́й є҆ди́нъ ѡ҆ста̀: и҆ слꙋчи́тсѧ є҆мꙋ̀ ѕло̀ на пꙋтѝ, во́ньже а҆́ще по́йдете, и҆ сведе́те ста́рость мою̀ съ печа́лїю во а҆́дъ.
Види и Іаковъ да се продае пшеница у Египту, и рече сыновма своима: што се не крећете?
чуемъ да у Египту има пшенице: идите тамо те купите намъ мало раане, да будемо живи, и не помремо.
Десетъ браћа Іосифовыхъ отиду у Египетъ купити пшенице,
а Веніаміна брата Іосифова не отпусти съ браћомъ нѣговомъ, єръ рече: да му се како не случи у путу зло.
Сынови Ісраилѣви дођу съ долазећима купити; єръ гладь бяше у земльи Ханаанской.
А Іосифъ є быо Князь землѣ, онъ є продавао свыма людма землѣ те. Кад’ дођу браћа Іосифова, поклоне му се лицемъ до землѣ.
А Іосифъ‚ видивши браћу свою, позна ихъ туђећисе‚ и говорећи имъ лютито, па имъ рече; одкуд’ долазите? они отговоре: изъ землѣ Ханаанске купити раане.
Іосифъ позна браћу свою, али они нѣга не познаше.
И опоменесе Іосифъ санова своихъ; кое є видіо быо: па имъ рекне: уводе сте, промотрити путове предѣла овога дођосте.
А они рекоше: не Господине! слуге твои дођосмо купити раане.
Сви смо сынови єднога човѣка; миролюбни смо: нису слуге твое уводе.
Онъ имъ рече: не, но путове землѣ ове дођосте промотрити.
А они рекоше: дванайсть браћа єсмо, слуге твои у земльи Ханаанской: наймлађій отъ насъ ено се бави съ отцемъ нашимъ, а іошт’ єднога намъ є нестало.
Іосифъ имъ рече: то є што вамъ рекохъ говорећи: уводе сте,
то се види. Тако ми здравля Фараонова нећете изићи одавдѣ‚ ако не дође амо наймлађій братъ вашъ амо.
Пошльите єднога између себе, и доведите брата вашег’: а вы ћете задржани быти овдѣ, докъ се докажу рѣчи ваше, говорите ли истину, или не: ако пакъ не, тако ми здравля Фараонова, заиста сте уводе.
И даде ихъ подъ стражу на три дана’.
А трећій данъ имъ рече: то урадите, пакъ ћете быти живи; я се Бога боимъ.
Ако сте миролюбни, нека се єданъ братъ вашъ удржи подъ стражомъ, а ви идите, и отвезите куплѣну пшеницу вашу,
па доведите къ мени наймлађега брата вашега и вѣрне ће быти рѣчи ваше; ако ли не, то ћете умрети; тако и ураде.
И єданъ другоме рече: у грѣху смо заиста сбогъ брата нашег’, што презрѣсмо жалость душе нѣгове, кад’ насъ моляше, и не послушасмо га; па зато насъ снађе жалость ова.
А Рувимъ отговори, и рече имъ: не рекохъ ли вамъ говорећи, не чините зла дѣтету? и не послушасте ме; па гле! крвь се нѣгова тражи.
А они не знаше да Іосифъ разумѣ; єръ є Толмачъ быо међу ньима.
Окренувшисе отъ ньихъ Іосифъ проплаче, па опетъ приступи къ ньима, узевши отъ ньихъ Симеона и свеже га предъ ньима.
И заповѣди Іосифъ напунити вреће ньихове пшеницомъ, вратити новце ньихове свакоме у нѣгову врећу, и дати имъ єло на путъ; и буде имъ тако.
[...]
Єданъ отрѣши врећу свою, да нараани магарце свое гдѣ су стали были, и види завезакъ свога новца отзго у врећи;
па рече браћи своіой: враћенъ ми є новацъ, ево га у врећи моіой, а они се ужаснуше и смутише, другъ другу говорећи: шта намъ то учини Богъ нашъ?
Дошавши у землю Ханаанску къ Іакову отцу своме, проповѣде му сва, коя имъ се случише, говорећи:
жестоко є быо нама говоріо човѣкъ Господинъ оне землѣ, и у тамницу насъ бацыо као Уводе у земльи.
А мы му рекосмо: миролюбцы смо, нисмо уводе.
Дванайстъ браћа смо‚ сынови отца нашега; єднога є нестало, а наймлађій є остао съ отцемъ нашимъ у земльи Ханаанской,
И рече намъ човѣкъ Господинъ землѣ те; по овоме ћемо дознати, да сте миролюбцы: брата єднога оставите овдѣ кодъ мене, пакъ куплѣну пшеницу узмите, отлазите кући своіой,
и доведите ми брата вашег’ наймлађега; па ћемо дознати, да нисте уводе, но дасте миролюбцы, и даћу вамъ брата вашега, и тргуйте у земльи.
А кад’ испразньиваше вреће свое, нађесе завезакъ новца у врећи свакога отъ ньихъ, па видише завезке новца свога и сами и отацъ ньиховъ, па се устраше.
И рече имъ Іаковъ отацъ ньиховъ: безчадна ме учинисте, нема Іосифа, нема Симеона, па и Веніаміна заръ ћете узети? на ме быше та сва.
А Рувимъ рече отцу своме говорећи: уби два моя сына, ако ти га не доведемъ: дай ми га у мое руке, яћу ти га довести.
А онъ рече: неће ићи сынъ мой съ вама; єръ умре братъ нѣговъ, и оста онъ самъ, па ће му се на путу случити зло, кад’ тымъ пођете: те ћете старость мою са жалошћу свалити у гробъ.
Претходна глава
Следећа глава