А Іосифъ є быо Князь землѣ, онъ є продавао свыма людма землѣ те. Кад’ дођу браћа Іосифова, поклоне му се лицемъ до землѣ.
А Іосифъ‚ видивши браћу свою, позна ихъ туђећисе‚ и говорећи имъ лютито, па имъ рече; одкуд’ долазите? они отговоре: изъ землѣ Ханаанске купити раане.
Іосифъ позна браћу свою, али они нѣга не познаше.
И опоменесе Іосифъ санова своихъ; кое є видіо быо: па имъ рекне: уводе сте, промотрити путове предѣла овога дођосте.
А они рекоше: не Господине! слуге твои дођосмо купити раане.
Сви смо сынови єднога човѣка; миролюбни смо: нису слуге твое уводе.
Онъ имъ рече: не, но путове землѣ ове дођосте промотрити.
А они рекоше: дванайсть браћа єсмо, слуге твои у земльи Ханаанской: наймлађій отъ насъ ено се бави съ отцемъ нашимъ, а іошт’ єднога намъ є нестало.
Іосифъ имъ рече: то є што вамъ рекохъ говорећи: уводе сте,
то се види. Тако ми здравля Фараонова нећете изићи одавдѣ‚ ако не дође амо наймлађій братъ вашъ амо.
Пошльите єднога између себе, и доведите брата вашег’: а вы ћете задржани быти овдѣ, докъ се докажу рѣчи ваше, говорите ли истину, или не: ако пакъ не, тако ми здравля Фараонова, заиста сте уводе.
И даде ихъ подъ стражу на три дана’.
А трећій данъ имъ рече: то урадите, пакъ ћете быти живи; я се Бога боимъ.
Ако сте миролюбни, нека се єданъ братъ вашъ удржи подъ стражомъ, а ви идите, и отвезите куплѣну пшеницу вашу,
па доведите къ мени наймлађега брата вашега и вѣрне ће быти рѣчи ваше; ако ли не, то ћете умрети; тако и ураде.
И єданъ другоме рече: у грѣху смо заиста сбогъ брата нашег’, што презрѣсмо жалость душе нѣгове, кад’ насъ моляше, и не послушасмо га; па зато насъ снађе жалость ова.
А Рувимъ отговори, и рече имъ: не рекохъ ли вамъ говорећи, не чините зла дѣтету? и не послушасте ме; па гле! крвь се нѣгова тражи.
А они не знаше да Іосифъ разумѣ; єръ є Толмачъ быо међу ньима.
Окренувшисе отъ ньихъ Іосифъ проплаче, па опетъ приступи къ ньима, узевши отъ ньихъ Симеона и свеже га предъ ньима.
И заповѣди Іосифъ напунити вреће ньихове пшеницомъ, вратити новце ньихове свакоме у нѣгову врећу, и дати имъ єло на путъ; и буде имъ тако.
[...]
Єданъ отрѣши врећу свою, да нараани магарце свое гдѣ су стали были, и види завезакъ свога новца отзго у врећи;
па рече браћи своіой: враћенъ ми є новацъ, ево га у врећи моіой, а они се ужаснуше и смутише, другъ другу говорећи: шта намъ то учини Богъ нашъ?
Дошавши у землю Ханаанску къ Іакову отцу своме, проповѣде му сва, коя имъ се случише, говорећи:
жестоко є быо нама говоріо човѣкъ Господинъ оне землѣ, и у тамницу насъ бацыо као Уводе у земльи.
А мы му рекосмо: миролюбцы смо, нисмо уводе.
Дванайстъ браћа смо‚ сынови отца нашега; єднога є нестало, а наймлађій є остао съ отцемъ нашимъ у земльи Ханаанской,
И рече намъ човѣкъ Господинъ землѣ те; по овоме ћемо дознати, да сте миролюбцы: брата єднога оставите овдѣ кодъ мене, пакъ куплѣну пшеницу узмите, отлазите кући своіой,
и доведите ми брата вашег’ наймлађега; па ћемо дознати, да нисте уводе, но дасте миролюбцы, и даћу вамъ брата вашега, и тргуйте у земльи.
А кад’ испразньиваше вреће свое, нађесе завезакъ новца у врећи свакога отъ ньихъ, па видише завезке новца свога и сами и отацъ ньиховъ, па се устраше.
И рече имъ Іаковъ отацъ ньиховъ: безчадна ме учинисте, нема Іосифа, нема Симеона, па и Веніаміна заръ ћете узети? на ме быше та сва.
А Рувимъ рече отцу своме говорећи: уби два моя сына, ако ти га не доведемъ: дай ми га у мое руке, яћу ти га довести.
А онъ рече: неће ићи сынъ мой съ вама; єръ умре братъ нѣговъ, и оста онъ самъ, па ће му се на путу случити зло, кад’ тымъ пођете: те ћете старость мою са жалошћу свалити у гробъ.
Audiens autem Jacob quod alimenta venderentur in Ægypto, dixit filiis suis: Quare negligitis?
audivi quod triticum venundetur in Ægypto: descendite, et emite nobis necessaria, ut possimus vivere, et non consumamur inopia.
Descendentes igitur fratres Joseph decem, ut emerent frumenta in Ægypto,
Benjamin domi retento a Jacob, qui dixerat fratribus ejus: Ne forte in itinere quidquam patiatur mali:
ingressi sunt terram Ægypti cum aliis qui pergebant ad emendum. Erat autem fames in terra Chanaan.
Et Joseph erat princeps in terra Ægypti, atque ad ejus nutum frumenta populis vendebantur. Cumque adorassent eum fratres sui,
et agnovisset eos, quasi ad alienos durius loquebatur, interrogans eos: Unde venistis? Qui responderunt: De terra Chanaan, ut emamus victui necessaria.
Et tamen fratres ipse cognoscens, non est cognitus ab eis.
Recordatusque somniorum, quæ aliquando viderat, ait ad eos: Exploratores estis: ut videatis infirmiora terræ venistis.
Qui dixerunt: Non est ita, domine, sed servi tui venerunt ut emerent cibos.
Omnes filii unius viri sumus: pacifici venimus, nec quidquam famuli tui machinantur mali.
Quibus ille respondit: Aliter est: immunita terræ hujus considerare venistis.
At illi: Duodecim, inquiunt, servi tui, fratres sumus, filii viri unius in terra Chanaan: minimus cum patre nostro est, alius non est super.
Hoc est, ait, quod locutus sum: exploratores estis.
Jam nunc experimentum vestri capiam: per salutem Pharaonis non egrediemini hinc, donec veniat frater vester minimus.
Mittite ex vobis unum, et adducat eum: vos autem eritis in vinculis, donec probentur quæ dixistis utrum vera an falsa sint: alioquin per salutem Pharaonis exploratores estis.
Tradidit ergo illos custodiæ tribus diebus.
Die autem tertio eductis de carcere, ait: Facite quæ dixi, et vivetis: Deum enim timeo.
Si pacifici estis, frater vester unus ligetur in carcere: vos autem abite, et ferte frumenta quæ emistis, in domos vestras,
et fratrem vestrum minimum ad me adducite, ut possim vestros probare sermones, et non moriamini. Fecerunt ut dixerat,
et locuti sunt ad invicem: Merito hæc patimur, quia peccavimus in fratrem nostrum, videntes angustiam animæ illius, dum deprecaretur nos, et non audivimus: idcirco venit super nos ista tribulatio.
E quibus unus Ruben, ait: Numquid non dixi vobis: Nolite peccare in puerum: et non audistis me? en sanguis ejus exquiritur.
Nesciebant autem quod intelligeret Joseph, eo quod per interpretem loqueretur ad eos.
Avertitque se parumper, et flevit: et reversus locutus est ad eos.
Tollensque Simeon, et ligans illis præsentibus, jussit ministris ut implerent eorum saccos tritico, et reponerent pecunias singulorum in sacculis suis, datis supra cibariis in viam: qui fecerunt ita.
At illi portantes frumenta in asinis suis, profecti sunt.
Apertoque unus sacco, ut daret jumento pabulum in diversorio, contemplatus pecuniam in ore sacculi,
dixit fratribus suis: Reddita est mihi pecunia, en habetur in sacco. Et obstupefacti, turbatique, mutuo dixerunt: Quidnam est hoc quod fecit nobis Deus?
Veneruntque ad Jacob patrem suum in terram Chanaan, et narraverunt ei omnia quæ accidissent sibi, dicentes:
Locutus est nobis dominus terræ dure, et putavit nos exploratores esse provinciæ.
Cui respondimus: Pacifici sumus, nec ullas molimur insidias.
Duodecim fratres uno patre geniti sumus: unus non est super, minimus cum patre nostro est in terra Chanaan.
Qui ait nobis: Sic probabo quod pacifici sitis: fratrem vestrum unum dimittite apud me, et cibaria domibus vestris necessaria sumite, et abite,
fratremque vestrum minimum adducite ad me, ut sciam quod non sitis exploratores: et istum, qui tenetur in vinculis, recipere possitis: ac deinceps quæ vultis, emendi habeatis licentiam.
His dictis, cum frumenta effunderent, singuli repererunt in ore saccorum ligatas pecunias, exterritisque simul omnibus,
dixit pater Jacob: Absque liberis me esse fecistis: Joseph non est super, Simeon tenetur in vinculis, et Benjamin auferetis: in me hæc omnia mala reciderunt.
Cui respondit Ruben: Duos filios meos interfice, si non reduxero illum tibi: trade illum in manu mea, et ego eum tibi restituam.
At ille: Non descendet, inquit, filius meus vobiscum: frater ejus mortuus est, et ipse solus remansit: si quid ei adversi acciderit in terra ad quam pergitis, deducetis canos meos cum dolore ad inferos.