utfcs | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

Бы́сть же по двою̀ лѣ̑тꙋ дні́й, фараѡ́нъ ви́дѣ со́нъ: мнѧ́шесѧ стоѧ́ти при рѣцѣ̀:

и҆ сѐ, а҆́ки и҆з̾ рѣкѝ и҆схожда́хꙋ се́дмь кра́въ дѡбры̀ ви́домъ и҆ и҆збра̑нны тѣлесы̀, и҆ пасѧ́хꙋсѧ по бре́гꙋ:

дрꙋгі̑ѧ же се́дмь кра́въ и҆зыдо́ша по си́хъ и҆з̾ рѣкѝ, ѕлы̑ ви́домъ и҆ тѣлесы̀ хꙋ̑ды, и҆ пасѧ́хꙋсѧ съ кра́вами по бре́гꙋ рѣчно́мꙋ:

и҆ поѧдо́ша се́дмь кра̑вы ѕлы̑ѧ и҆ хꙋды̑ѧ тѣлесы̀ се́дмь кра́въ до́брыхъ ви́домъ и҆ и҆збра́нныхъ тѣлесы̀: (и҆ сїѧ̑ неви̑димы бы́ша, ꙗ҆́кѡ внидо́ша въ чре́сла и҆́хъ). Воста́ же фараѡ́нъ.

И҆ ви́дѣ со́нъ вторы́й: и҆ сѐ, се́дмь кла́си и҆схожда́хꙋ и҆з̾ сте́блїѧ є҆ди́нагѡ и҆збра̑нны и҆ добры̑:

дрꙋзі́и же се́дмь кла́си то́нцыи, и҆стонче́ни вѣ́тромъ, и҆зраста́хꙋ по ни́хъ:

и҆ пожро́ша се́дмь кла́си то́нцыи и҆ и҆стонче́ни вѣ́тромъ се́дмь кла́сѡвъ и҆збра́нныхъ и҆ по́лныхъ. Воста́ же фараѡ́нъ, и҆ бѧ́ше со́нъ.

Бы́сть же заꙋ́тра, и҆ возмꙋти́сѧ дꙋша̀ є҆гѡ̀: и҆ посла́въ, созва̀ всѧ̑ сказа́тєли є҆гѵ́пєтскїѧ и҆ всѧ̑ мꙋ̑дрыѧ є҆гѡ̀: и҆ повѣ́да и҆̀мъ фараѡ́нъ со́нъ сво́й: и҆ не бѧ́ше сказꙋ́ѧй тогѡ̀ фараѡ́нꙋ.

И҆ речѐ старѣ́йшина вїна́рскъ къ фараѡ́нꙋ, глаго́лѧ: грѣ́хъ мо́й воспомина́ю дне́сь:

фараѡ́нъ разгнѣ́васѧ на рабы̑ своѧ̑ и҆ вве́рже на́съ въ темни́цꙋ въ домꙋ̀ а҆рхїмагі́ра, менѐ и҆ старѣ́йшинꙋ жита́рска:

и҆ ви́дѣхомъ со́нъ ѻ҆́ба є҆ди́ныѧ но́щи а҆́зъ и҆ ѻ҆́нъ, кі́йждо сво́й со́нъ ви́дѣхомъ:

бѧ́ше же та́мѡ съ на́ми ю҆́ноша, ѻ҆́трокъ є҆вре́инъ а҆рхїмагі́ровъ, и҆ повѣ́дахомъ є҆мꙋ̀, и҆ разсꙋдѝ на́мъ:

бы́сть же, ꙗ҆́коже сказа̀ на́мъ, та́кѡ и҆ слꙋчи́сѧ, мнѣ̀ па́ки бы́ти во свое́мъ старѣ́йшинствѣ, а҆ ѻ҆́номꙋ повѣ́шенꙋ.

Посла́въ же фараѡ́нъ, призва̀ і҆ѡ́сифа: и҆ и҆зведо́ша є҆го̀ и҆з̾ тверды́ни, и҆ ѡ҆стриго́ша є҆го̀, и҆ и҆змѣни́ша ри̑зы є҆мꙋ̀, и҆ прїи́де къ фараѡ́нꙋ.

Рече́ же фараѡ́нъ і҆ѡ́сифꙋ: со́нъ ви́дѣхъ, и҆ сказꙋ́ѧй є҆го̀ нѣ́сть: а҆́зъ же слы́шахъ ѡ҆ тебѣ̀ глаго́лющихъ, ꙗ҆́кѡ слы́шавъ сны̀ разсꙋжда́еши ты̑ѧ.

Ѿвѣща́въ же і҆ѡ́сифъ фараѡ́нꙋ, речѐ: без̾ бг҃а не ѿвѣща́етсѧ спⷭ҇нїе фараѡ́нꙋ.

Рече́ же фараѡ́нъ і҆ѡ́сифꙋ, глаго́лѧ: во снѣ̀ мое́мъ мнѧ́хсѧ стоѧ́ти на бре́зѣ рѣчнѣ́мъ:

и҆ а҆́ки и҆з̾ рѣкѝ и҆схожда́хꙋ се́дмь кра̑вы дѡбры̀ ви́домъ и҆ и҆збра̑нны тѣлесы̀, и҆ пасѧ́хꙋсѧ по бре́гꙋ:

и҆ сѐ, дрꙋгі̑ѧ се́дмь кра́въ и҆схожда́хꙋ в̾слѣ́дъ и҆́хъ и҆з̾ рѣкѝ, ѕлы̑ и҆ недѡбры̀ ви́домъ и҆ хꙋ̑ды тѣлесы̀, ꙗ҆ковы́хъ не ви́дѣ таковы́хъ во все́й землѝ є҆гѵ́петстѣй хꙋ́ждшихъ:

и҆ и҆з̾ѧдо́ша се́дмь кра̑вы ѕлы̑ѧ и҆ хꙋды̑ѧ се́дмь кра́въ пе́рвыхъ до́брыхъ и҆ и҆збра́нныхъ:

и҆ внидо́ша во ᲂу҆трѡ́бы и҆́хъ, и҆ не ꙗ҆ви́шасѧ, ꙗ҆́кѡ внидо́ша во ᲂу҆трѡ́бы и҆́хъ: и҆ ѡ҆бли̑чїѧ и҆́хъ ѕла̑ бы́ша, ꙗ҆́кѡ и҆ и҆спе́рва. Воста́въ же, (па́ки) ᲂу҆снꙋ́хъ,

и҆ ви́дѣхъ па́ки во снѣ̀ мое́мъ, и҆ а҆́ки се́дмь кла́си и҆схожда́хꙋ и҆з̾ є҆ди́нагѡ сте́блїѧ пѡ́лны и҆ добры̑:

дрꙋзі́и же се́дмь кла́си то́нцыи и҆ вѣ́тромъ и҆стонче́ни и҆зница́хꙋ в̾слѣ́дъ и҆́хъ:

и҆ пожро́ша се́дмь кла́си то́нцыи и҆ вѣ́тромъ и҆стонче́ни се́дмь кла́сѡвъ до́брыхъ и҆ по́лныхъ. Рѣ́хъ ᲂу҆́бѡ сказа́телємъ, и҆ не бы́сть повѣ́даѧй мнѣ̀ тогѡ̀.

И҆ речѐ і҆ѡ́сифъ фараѡ́нꙋ: со́нъ фараѡ́новъ є҆ди́нъ є҆́сть: є҆ли̑ка бг҃ъ твори́тъ, показа̀ фараѡ́нꙋ:

се́дмь кра̑вы дѡ́брыѧ се́дмь лѣ́тъ сꙋ́ть: и҆ се́дмь кла́си до́брїи се́дмь лѣ́тъ сꙋ́ть: со́нъ фараѡ́новъ є҆ди́нъ є҆́сть:

и҆ се́дмь кра̑вы хꙋды̑ѧ, ꙗ҆̀же и҆зыдо́ша по си́хъ, се́дмь лѣ́тъ сꙋ́ть, и҆ се́дмь кла́си то́нцыи и҆ и҆стонче́ни вѣ́тромъ се́дмь лѣ́тъ сꙋ́ть: бꙋ́дꙋтъ се́дмь лѣ́тъ гла́да:

сло́во же є҆́же рѣ́хъ фараѡ́нꙋ, є҆ли̑ка бг҃ъ твори́тъ, показа̀ фараѡ́нꙋ:

сѐ, се́дмь лѣ́тъ прихо́дитъ, ѻ҆би́льность мно́га во все́й землѝ є҆гѵ́петстѣй:

прїи́дꙋтъ же се́дмь лѣ́тъ гла́да по си́хъ, и҆ забꙋ́дꙋтъ сы́тости бꙋ́дꙋщїѧ во все́мъ є҆гѵ́птѣ, и҆ погꙋби́тъ гла́дъ зе́млю,

и҆ не позна́етсѧ ѻ҆би́лїе на землѝ ѿ гла́да бꙋ́дꙋщагѡ по си́хъ: си́ленъ бо бꙋ́детъ ѕѣлѡ̀:

повтори́сѧ же со́нъ фараѡ́нꙋ два́жды, ꙗ҆́кѡ и҆́стинно бꙋ́детъ сло́во є҆́же ѿ бг҃а, и҆ ᲂу҆скори́тъ бг҃ъ сотвори́ти ѻ҆́но:

нн҃ѣ ᲂу҆̀бо ᲂу҆смотрѝ человѣ́ка мꙋ́дра и҆ смы́слена и҆ поста́ви є҆го̀ над̾ земле́ю є҆гѵ́петскою:

и҆ да сотвори́тъ фараѡ́нъ и҆ поста́витъ мѣстонача́льники по землѝ, и҆ да собира́ютъ пѧ́тꙋю ча́сть ѿ всѣ́хъ плодѡ́въ землѝ є҆гѵ́петскїѧ седмѝ лѣ́тъ ѻ҆би́льныхъ,

и҆ да соберꙋ́тъ всѧ́кꙋю пи́щꙋ седмѝ лѣ́тъ грѧдꙋ́щихъ до́брыхъ си́хъ: и҆ да собере́тсѧ пшени́ца под̾ рꙋ́кꙋ фараѡ́ню, пи́ща во градѣ́хъ да храни́тсѧ:

и҆ бꙋ́детъ пи́ща соблюде́на землѝ на се́дмь лѣ́тъ гла́дныхъ, ꙗ҆̀же и҆́мꙋтъ бы́ти въ землѝ є҆гѵ́петстѣй, да не потреби́тсѧ землѧ̀ въ гла́дѣ.

Оу҆го́дно же бы́сть сло́во пред̾ фараѡ́номъ и҆ пред̾ всѣ́ми рабы̑ є҆гѡ̀.

И҆ речѐ фараѡ́нъ всѣ̑мъ рабѡ́мъ свои̑мъ: є҆да̀ ѡ҆брѧ́щемъ человѣ́ка сицева́го, и҆́же и҆́мать дх҃а бж҃їѧ въ себѣ̀;

Рече́ же фараѡ́нъ і҆ѡ́сифꙋ: поне́же показа̀ бг҃ъ тебѣ̀ всѧ̑ сїѧ̑, нѣ́сть человѣ́ка мꙋдрѣ́йша и҆ смы́сленнѣйша па́че тебє̀:

ты̀ бꙋ́деши въ домꙋ̀ мое́мъ, и҆ ᲂу҆́стъ твои́хъ да послꙋ́шаютъ всѝ лю́дїе моѝ, ра́звѣ престо́ломъ а҆́зъ бо́лѣе тебє̀ бꙋ́дꙋ.

Рече́ же фараѡ́нъ і҆ѡ́сифꙋ: сѐ, поставлѧ́ю тѧ̀ дне́сь над̾ все́ю земле́ю є҆гѵ́петскою.

И҆ сне́мъ фараѡ́нъ пе́рстень съ рꙋкѝ своеѧ̀, возложѝ є҆го̀ на рꙋ́кꙋ і҆ѡ́сифовꙋ, и҆ ѡ҆блечѐ є҆го̀ въ ри́зꙋ червле́нꙋ, и҆ возложѝ гри́внꙋ зла́тꙋ на вы́ю є҆гѡ̀,

и҆ всадѝ є҆го̀ на колесни́цꙋ свою̀ вторꙋ́ю, и҆ проповѣ́да пред̾ ни́мъ проповѣ́дникъ: и҆ поста́ви є҆го̀ над̾ все́ю земле́ю є҆гѵ́петскою.

Рече́ же фараѡ́нъ і҆ѡ́сифꙋ: а҆́зъ фараѡ́нъ: без̾ тебє̀ не воздви́гнетъ рꙋкѝ своеѧ̀ никто́же во все́й землѝ є҆гѵ́петстѣй.

И҆ наречѐ фараѡ́нъ и҆́мѧ і҆ѡ́сифꙋ ѱонѳомфани́хъ: и҆ дадѐ є҆мꙋ̀ а҆сене́ѳꙋ, дще́рь петефрі́а жреца̀ и҆лїопо́льскагѡ, є҆мꙋ̀ въ женꙋ̀.

І҆ѡ́сифъ же бѧ́ше лѣ́тъ три́десѧти, є҆гда̀ предста̀ фараѡ́нꙋ царю̀ є҆гѵ́петскомꙋ. И҆зы́де же і҆ѡ́сифъ ѿ лица̀ фараѡ́нѧ и҆ про́йде всю̀ зе́млю є҆гѵ́петскꙋю.

И҆ сотворѝ землѧ̀ въ седмѝ лѣ́тѣхъ ѻ҆би́льнꙋ жа́твꙋ.

И҆ собра̀ всѧ́кꙋю пи́щꙋ седмѝ лѣ́тъ, въ ни́хже бѧ́ше ѻ҆би́льность въ землѝ є҆гѵ́петстѣй: и҆ положѝ пи́щꙋ во градѣ́хъ: пи́щы пѡ́ль гра́да, сꙋ́щихъ ѡ҆́крестъ є҆гѡ̀, положѝ въ не́мъ.

И҆ собра̀ і҆ѡ́сифъ пшени́цꙋ ꙗ҆́кѡ песо́къ морскі́й мно́гꙋ ѕѣлѡ̀, до́ндеже не можа́хꙋ и҆счестѝ: без̾ числа́ бо бѧ́ше.

І҆ѡ́сифꙋ же бѣ́ста два̀ сы̑на, пре́жде прише́ствїѧ седмѝ лѣ́тъ гла́дныхъ, и҆̀хже родѝ є҆мꙋ̀ а҆сене́ѳа, дще́рь петефрі́а жреца̀ и҆лїопо́льска:

нарече́ же і҆ѡ́сифъ и҆́мѧ пе́рвенцꙋ манассі́а, (глаго́лѧ:) ꙗ҆́кѡ забы́ти мнѣ̀ сотворѝ бг҃ъ всѧ̑ болѣ̑зни моѧ̑, и҆ всѧ̑, ꙗ҆̀же ѻ҆тца̀ моегѡ̀.

И҆́мѧ же второ́мꙋ наречѐ є҆фраі́мъ, (глаго́лѧ:) ꙗ҆́кѡ возрасти́ мѧ бг҃ъ въ землѝ смире́нїѧ моегѡ̀.

Минꙋ́ша же се́дмь лѣ́тъ ѻ҆би́льныхъ, ꙗ҆̀же бы́ша въ землѝ є҆гѵ́петстѣй,

и҆ нача́ша се́дмь лѣ́тъ гла́дныхъ приходи́ти, ꙗ҆́коже речѐ і҆ѡ́сифъ. И҆ бы́сть гла́дъ по все́й землѝ: во все́й же землѝ є҆гѵ́петстѣй бы́ша <n>[пред̾ глаго́ломъ си́мъ бы́ша въ є҆ди́нѣй а҆леѯандрі́йстѣй не, но и҆ то̀ во вмѣсти́тельныхъ]</n> хлѣ́бы.

И҆ взалка̀ всѧ̀ землѧ̀ є҆гѵ́петскаѧ: возопи́ же наро́дъ къ фараѡ́нꙋ ѡ҆ хлѣ́бѣхъ. Рече́ же фараѡ́нъ всѣ̑мъ є҆гѵ́птѧнѡмъ: и҆ди́те ко і҆ѡ́сифꙋ, и҆ є҆́же рече́тъ ва́мъ, сотвори́те.

И҆ гла́дъ бѧ́ше на лицы̀ всеѧ̀ землѝ. Ѿве́рзе же і҆ѡ́сифъ всѧ̑ жи̑тницы, и҆ продаѧ́ше всѣ̑мъ є҆гѵ́птѧнѡмъ:

и҆ всѧ̑ страны̑ прихожда́хꙋ во є҆гѵ́петъ, кꙋпова́ти ко і҆ѡ́сифꙋ: ѡ҆бдержа́ше бо гла́дъ всю̀ зе́млю.

А послије двије године дана усни Фараон, а он стоји на једној ријеци,

И гле, из ријеке изађе седам крава лијепијех и дебелијех, и стадоше пасти по обали.

И гле, иза њих изађе из ријеке седам других крава, ружнијех и мршавијех, и стадоше поред онијех крава на обали.

И ове краве ружне и мршаве поједоше онијех седам крава лијепијех и дебелијех. У том се пробуди Фараон.

Па опет заспав усни другом, а то седам класова, израсте из једнога стабла, једријех и лијепијех;

А иза њих исклија седам класова малијех и штуријех;

Па ови класови мали поједоше онијех седам великијех и једријех. У том се пробуди Фараон и видје да је сан.

И кад би у јутру, он се забрину у духу, и послав сазва све гатаре Мисирске и све мударце, и приповједи им шта је снио; али нико не може казати Фараону шта значи.

Тада проговори старјешина над пехарницима Фараону и рече: данас се опоменух гријеха својега.

Кад се Фараон расрди на слуге своје и баци у тамницу у кући заповједника стражарскога мене и старјешину над хљебарима,

Уснисмо у једну ноћ ја и он, сваки за себе по значењу сна својега уснисмо.

А ондје бијаше с нама момче Јеврејче, слуга заповједника стражарскога, и ми му приповједисмо сне, а он нам каза шта чији сан значи.

И зби се како нам каза: мене поврати Фараон у службу, а онога објеси.

Тада Фараон посла по Јосифа, и брже га изведоше из тамнице, а он се обрија и преобуче се, те изађе пред Фараона.

А Фараон рече Јосифу: усних сан, па ми нико не умије да каже шта значи; а за тебе чујем да умијеш казивати сне.

А Јосиф одговори Фараону и рече: то није у мојој власти, Бог ће јавити добро Фараону.

И рече Фараон Јосифу: усних, а ја стојим крај ријеке на обали.

И гле, из ријеке изађе седам крава дебелијех и лијепијех, те стадоше пасти по обали.

И гле, иза њих изађе седам других крава рђавијех, и врло ружнијех и мршавијех, каквијех нијесам видио у цијелој земљи Мисирској.

И ове краве мршаве и ружне поједоше онијех седам дебелијех,

И кад им бише у трбуху, не познаваше се да су им у трбуху, него опет бјеху онако ружне као прије. У том се пробудих.

Па опет усних, а то седам класова израсте из једнога стабла, једријех и лијепијех;

А иза њих исклија седам малијех, танкијех и штуријех.

И ови танки класови прождријеше онијех седам лијепијех. И ово приповједих гатарима, али ми ниједан не зна казати шта зназчи.

А Јосиф рече Фараону: оба су сна Фараонова једнака; Бог јавља Фараону шта је наумио.

Седам лијепијех крава јесу седам година, и седам лијепијех класова јесу седам година; оба су сна једнака.

А седам крава мршавијех и ружнијех, што изађоше иза онијех, јесу седам година; и седам класова ситнијех и штуријех биће седам година гладнијех.

То је што рекох Фараону: Бог каже Фараону шта је наумио.

Ево доћи ће седам година врло роднијех свој земљи Мисирској.

А иза њих настаће седам гладнијех година, гдје ће се заборавити све обиље у земљи Мисирској, јер ће глад сатрти земљу,

Те се не ће знати то обиље у земљи од глади потоње, јер ће бити врло велика.

А што је два пута засопце Фараон снио, то је за то што је за цијело Бог тако наумио, и наскоро ће то учинити Бог.

Него сада нека потражи Фараон човјека мудра и разумна, па нека га постави над земљом Мисирском.

И нека гледа Фараон да постави старјешине по земљи, и покупи петину по земљи Мисирској за седам роднијех година;

Нека скупљају од свакога жита за роднијех година које иду, и нека снесу под руку Фараонову свакога жита у све градове, и нека чувају,

Да се нађе хране земљи за седам година гладнијех, кад настану, да не пропадне земља од глади.

И ово се учини добро Фараону и свијем слугама његовијем.

И рече Фараон слугама својим: можемо ли наћи човјека какав је овај, у којем би био дух Божји?

Па рече Фараон Јосифу: кад је теби јавио Бог све ово, нема никога тако мудра и разумна као што си ти.

Ти ћеш бити над домом мојим, и сав ће ти народ мој уста љубити; само ћу овијем пријестолом бити већи од тебе.

И још рече Фараон Јосифу: ево, постављам те над свом земљом Мисирском.

И скиде Фараон прстен с руке своје и метну га Јосифу на руку, и обуче га у хаљине од танкога платна, и објеси му златну верижицу о врату,

И посади га на кола која бијаху друга за његовијем, и заповједи да пред њим вичу: клањајте се! и да га је поставио над свом земљом Мисирском.

И још рече Фараон Јосифу: ја сам Фараон, али без тебе не ће нико маћи руке своје ни ноге своје у свој земљи Мисирској.

И надједе Фараон Јосифу име Псонтомфаних, и ожени га Асенетом кћерју Потифере свештеника Онскога. И пође Јосиф по земљи Мисирској.

А бијаше Јосињу тридесет година кад изађе пред Фараона цара Мисирскога. И отишав од Фараона обиђе сву земљу Мисирску.

И за седам роднијех година роди земља свашта изобила.

И стаде Јосиф купити за тијех седам година свакога жита што бјеше по земљи Мисирској, и сносити жито у градове; у сваки град сношаше жито с њива које бјеху око њега.

Тако накупи Јосиф жита врло много колико је пијеска морскога, тако да га преста мјерити, јер му не бјеше броја.

И докле још не наста гладна година, родише се Јосифу два сина, које му роди Асенета кћи Потифере свештеника Онскога.

И првенцу надједе Јосиф име Манасија, говорећи: јер ми Бог даде да заборавим сву муку своју и сав дом оца својега.

А другоме надједе име Јефрем, говорећи: јер ми Бог даде да растем у земљи невоље своје.

Али прође седам година роднијех у земљи Мисирској;

И наста седам година гладнијех, као што је Јосиф напријед казао. И бјеше глад по свијем земљама, а по свој земљи Мисирској бјеше хљеба.

Али најпослије наста глад и по свој земљи Мисирској, и народ повика к Фараону за хљеб; а Фараон рече свима Мисирцима: идите к Јосифу, па што вам он каже оно чините.

И кад глад бјеше по свој земљи, отвори Јосиф све житнице, и продаваше Мисирцима. И глад поста врло велика у земљи Мисирској.

И из свијех земаља долажаху у Мисир к Јосифу да купују; јер поста велика глад у свакој земљи.

Послѣ двѣ године дана’ види Фараонъ санъ и учини му се стояти при рѣки,

па гле! као да изъ рѣке излазише седамъ крава’ дебелыхъ, да ихъ є лѣпо было видити‚ и пасоше по брегу.

А за тыма изиђоше изъ рѣке другихъ седамъ крава гаднихъ видомъ и мршавыхъ тѣломъ, пакъ пасоше съ кравама по брегу рѣчноме.

И поєдоше седамъ крава’ гадныхъ видомъ и мршавыхъ тѣломъ оне дебеле и лѣпе тѣломъ, па ихъ неста, єръ уђоше у бокове ньихове. Фараонъ се пробуди,

заспи опетъ, и види другій санъ, па гле седамъ влатій излазише изъ єднога стабла особито лѣпыхъ;

а другихъ седамъ влатій танкихъ и омлаћенихъ вѣтромъ израстише за ньима,

пакъ то влаће танко и омлаћено вѣтромъ потроши седамъ влатій избраныхъ и пуныхъ.

Уютру устане Фараонъ, помысли на санъ, и смути му се душа; пакъ пошлѣ и сазове све Толкователѣ Египетске и све мудраце те, и приповѣди имъ Фараонъ санъ свой, али никога не бяше, кой бы Фараону истолковао тай.

А Старѣшина вінарскій рече Фараону говорећи: данасъ ми паде на паметь грѣхъ мой;

Фараонъ се разгнѣви на насъ слуге свое, и бацы насъ у тамницу у дому Архімагіра; мене и старѣшину житарскога.

И видисмо єдне ноћи санъ обоица я и онъ, свакій свой санъ видисмо,

Съ нама бяше тамо младићь Евреанинъ слуга Архімагіровъ; нѣму приповѣдисмо и истолкуе намъ,

и како каза, тако се и случи: я опетъ будемъ у свомъ Старѣшинству, а онай обѣшенъ.

И пошлѣ Фараонъ дозвати Іосифа; и изведу га изъ затвора, обрію га, и измѣну му хальине, па изиће предъ Фараона.

И Фараонъ рекне Іосифу: видіо самъ санъ, а нема тко да ми га истолкуе; за тебе самъ пакъ чуо да се говори, да, кад’ ти се кажу снови, толкуешь ихъ.

А Іосифъ отговоривши Фараону рекне: безъ Бога не казуесе спасеніе Фараону.

И рече Фараонъ Іосифу говорећи: у сну ми се момъ учини да стоимъ на брегу рѣчномъ;

и као изъ рѣке изиђоше’ седамъ крава’ лѣпыхъ видомъ и избраныхъ тѣломъ, те пасоше по брегу.

И гле! другихъ седамъ крава’ рђавыхъ и ружныхъ видомъ и мршавыхъ тѣломъ изиђу изъ рѣке, да ніе было видити у свой земльи Египетской горыхъ отъ ньихъ.

И тыхъ седамъ крава’ худыхъ и мршавыхъ изєдоше седамъ првыхъ крава’ добрыхъ и избраныхъ

те уђоше у утробе ньихове, а не появесе да су сыте‚ и погледати ихъ тако зло бяше као и испрва. Пробудимсе, па опетъ заспимъ,

и видимъ опеть у сну момъ: као седамъ влатій излазише изъ єднога стабла, пуни лѣпи;

а другихъ седамъ влатій изницаху за ньима, танки и вѣтромъ омлаћени;

пакъ тыхъ седамъ влатій танкихъ и вѣтромъ омлаћеныхъ поєдоше оныхъ седамъ влатій лѣпьхъ и пуныхъ. Говоріо самь Толковательма; али не бяше ни єднога да ми истолкуе то.

И рече Іосифъ Фараону: санъ Фараоновъ єданъ є; шта Богъ чини, показао є Фараону.

Седамъ крава’ лѣпыхъ, єсу седамъ година’, и седамъ влатій добрыхъ єсу седамъ година’; єданъ є то санъ Фараоновъ.

И седамъ крава’ мршавыхъ, кое изиђоше послѣ, єсу седамъ година’, и седамъ влатій танкихъ и вѣтромъ омлаћенмхъ єсу седамъ година’, седамъ су година’ глади.

Као што рекохъ Фараону: шта Богъ чини, то показа Фараону.

Ево настою седамъ година’, обилность многа по свой земльи Египетской.

Но послѣ овыхъ наступиће седамъ година’ глади, заборавићесе будуће изобилѣ по цѣломе Египту, и гладь ће уништити землю,

нити ћесе знати за обилѣ на земльи отъ глади, коя ће быти послѣ врло велика.

А дваредъ се появіо Фараону санъ, єръ ће истинито быти слово отъ Бога, и ускориће Богъ учинити то.

Сад’ дакле постарайсе за човѣка мудра и смышлѣна, па га постави надъ земльомъ Египетскомъ,

и нека уреди Фараонъ и постави Мѣстоначелнике по земльи, па да собираю пету часть отъ свію плодова землѣ Египетске за седамъ обилныхъ година’,

и да саберу сваку раану овыхъ идућихъ седамъ добрыхъ година’, и да се сабере пшеница подъ руку Фараонову, раана да се у градовы чува,

пак ће бити сачувана раана земльи за седамъ гладныхъ година’, кое ће быти у земльи Египетской, да не пропадне земля отъ глади.

И угодна буде бесѣда Фараону и свыма служительма нѣговыма;

па рече Фараонъ свыма служительма своима: еда ли ћемо наћи оваквога човѣка, кой има Духа Божія у себи?

И рекне Фараонъ Іосифу: будући є теби показао Богъ та сва, то нема човѣка мудріега и смышлѣніега отъ тебе.

Ты ћешь быти у дому момъ, и уста твоя да слушаю сви люди мои; само престоломъ я ћу быти већій отъ тебе.

И рече Фараонъ Іосифу: ево те данасъ поставлямъ надъ свомъ земльомъ Египетскомъ.

И скине Фараонъ прстенъ съ руке свое, па га метне на руку Іосифову; обуче га у црвену хальину, и метне златну гривну на вратъ нѣговъ; пакъ га посади на своя друга кола, и проповѣда предъ ньимъ Проповѣдникь.

Поставивши га надъ свомъ земльомъ Егинпетскомъ

рече Фараонъ Іосифу: Я Фараонъ; безъ тебе неће руке дићи свое нитко у свой земльи Египетской.

И нарече Фараонъ име Іосифу: Псонтомфанихъ, и даде му Асенету кћерь Петефріа Жреца Иліопольскога за жену.

Іосифу бяше тридесетъ година’, кад’ изиђе предъ Фараона Цара Египетскога. Отишавши испредъ Фараона, прође сву’ землю Египетску.

И за седамъ година’ донесе земля обилну жетву;

а Іосифъ сабере сваку раану крозъ седамъ година’, у коима бяше обилность у земльи Египетской, и саспе раану у градовы, половину раане за градъ, а другу за околине тога саспе.

И сабере Іосифъ пшеницу врло многу као песакъ морскій, докъ не могоше већь брояти, єръ безъ броя бяше.

У Іосифа быше два сына пре нег’ што дођоше седамъ гладныхъ година’, кое му є родила Асенета, кћи Петефріе Жреца Иліопольскога.

Првенцу надѣне Іосифъ име Манассіа, говорећи: учини Богъ, те заборавихъ сва страданя моя и сва, коя су отца мога.

А другоме надѣне име Єфраимъ, говорећи: увелича ме Богъ у земльи пониженя мога.

И прође седамъ обилныхъ година’, кое быше у земльи Египетской;

па почну долазити седамъ година’ гладныхъ, као што каза Іосифъ, па поста гладь по свой земльи, а по у земльи Египетской бяше хлѣба.

Сва земля Египетска огладни, па повика народъ Фараону за хлѣбъ. А Фараонъ рече свыма Египтянма: идите къ Іосифу, па што вамъ онъ рекне, то радите.

Гладь буде на лицу све землѣ; а Іосифъ отвори све житнице, и продаваше свыма Египтянма;

а и са свію страна’ долазаху у Египетъ къ Іосифу куповати; єръ притисну гладь сву землю.