41.1
41.2
41.3
41.4
41.5
41.6
41.7
41.8
41.9
41.10
41.11
41.12
41.13
41.14
41.15
41.16
41.17
41.18
41.19
41.20
41.21
41.22
41.23
41.24
41.25
41.26
41.27
41.28
41.29
41.30
41.31
41.32
41.33
41.34
41.35
41.36
41.37
41.38
41.39
41.40
41.41
41.42
41.43
41.44
41.45
41.46
41.47
41.48
41.49
41.50
41.51
41.52
41.53
41.54
41.55
41.56
41.57
А послије двије године дана усни Фараон, а он стоји на једној ријеци,
И гле, из ријеке изађе седам крава лијепијех и дебелијех, и стадоше пасти по обали.
И гле, иза њих изађе из ријеке седам других крава, ружнијех и мршавијех, и стадоше поред онијех крава на обали.
И ове краве ружне и мршаве поједоше онијех седам крава лијепијех и дебелијех. У том се пробуди Фараон.
Па опет заспав усни другом, а то седам класова, израсте из једнога стабла, једријех и лијепијех;
А иза њих исклија седам класова малијех и штуријех;
Па ови класови мали поједоше онијех седам великијех и једријех. У том се пробуди Фараон и видје да је сан.
И кад би у јутру, он се забрину у духу, и послав сазва све гатаре Мисирске и све мударце, и приповједи им шта је снио; али нико не може казати Фараону шта значи.
Тада проговори старјешина над пехарницима Фараону и рече: данас се опоменух гријеха својега.
Кад се Фараон расрди на слуге своје и баци у тамницу у кући заповједника стражарскога мене и старјешину над хљебарима,
Уснисмо у једну ноћ ја и он, сваки за себе по значењу сна својега уснисмо.
А ондје бијаше с нама момче Јеврејче, слуга заповједника стражарскога, и ми му приповједисмо сне, а он нам каза шта чији сан значи.
И зби се како нам каза: мене поврати Фараон у службу, а онога објеси.
Тада Фараон посла по Јосифа, и брже га изведоше из тамнице, а он се обрија и преобуче се, те изађе пред Фараона.
А Фараон рече Јосифу: усних сан, па ми нико не умије да каже шта значи; а за тебе чујем да умијеш казивати сне.
А Јосиф одговори Фараону и рече: то није у мојој власти, Бог ће јавити добро Фараону.
И рече Фараон Јосифу: усних, а ја стојим крај ријеке на обали.
И гле, из ријеке изађе седам крава дебелијех и лијепијех, те стадоше пасти по обали.
И гле, иза њих изађе седам других крава рђавијех, и врло ружнијех и мршавијех, каквијех нијесам видио у цијелој земљи Мисирској.
И ове краве мршаве и ружне поједоше онијех седам дебелијех,
И кад им бише у трбуху, не познаваше се да су им у трбуху, него опет бјеху онако ружне као прије. У том се пробудих.
Па опет усних, а то седам класова израсте из једнога стабла, једријех и лијепијех;
А иза њих исклија седам малијех, танкијех и штуријех.
И ови танки класови прождријеше онијех седам лијепијех. И ово приповједих гатарима, али ми ниједан не зна казати шта зназчи.
А Јосиф рече Фараону: оба су сна Фараонова једнака; Бог јавља Фараону шта је наумио.
Седам лијепијех крава јесу седам година, и седам лијепијех класова јесу седам година; оба су сна једнака.
А седам крава мршавијех и ружнијех, што изађоше иза онијех, јесу седам година; и седам класова ситнијех и штуријех биће седам година гладнијех.
То је што рекох Фараону: Бог каже Фараону шта је наумио.
Ево доћи ће седам година врло роднијех свој земљи Мисирској.
А иза њих настаће седам гладнијех година, гдје ће се заборавити све обиље у земљи Мисирској, јер ће глад сатрти земљу,
Те се не ће знати то обиље у земљи од глади потоње, јер ће бити врло велика.
А што је два пута засопце Фараон снио, то је за то што је за цијело Бог тако наумио, и наскоро ће то учинити Бог.
Него сада нека потражи Фараон човјека мудра и разумна, па нека га постави над земљом Мисирском.
И нека гледа Фараон да постави старјешине по земљи, и покупи петину по земљи Мисирској за седам роднијех година;
Нека скупљају од свакога жита за роднијех година које иду, и нека снесу под руку Фараонову свакога жита у све градове, и нека чувају,
Да се нађе хране земљи за седам година гладнијех, кад настану, да не пропадне земља од глади.
И ово се учини добро Фараону и свијем слугама његовијем.
И рече Фараон слугама својим: можемо ли наћи човјека какав је овај, у којем би био дух Божји?
Па рече Фараон Јосифу: кад је теби јавио Бог све ово, нема никога тако мудра и разумна као што си ти.
Ти ћеш бити над домом мојим, и сав ће ти народ мој уста љубити; само ћу овијем пријестолом бити већи од тебе.
И још рече Фараон Јосифу: ево, постављам те над свом земљом Мисирском.
И скиде Фараон прстен с руке своје и метну га Јосифу на руку, и обуче га у хаљине од танкога платна, и објеси му златну верижицу о врату,
И посади га на кола која бијаху друга за његовијем, и заповједи да пред њим вичу: клањајте се! и да га је поставио над свом земљом Мисирском.
И још рече Фараон Јосифу: ја сам Фараон, али без тебе не ће нико маћи руке своје ни ноге своје у свој земљи Мисирској.
И надједе Фараон Јосифу име Псонтомфаних, и ожени га Асенетом кћерју Потифере свештеника Онскога. И пође Јосиф по земљи Мисирској.
А бијаше Јосињу тридесет година кад изађе пред Фараона цара Мисирскога. И отишав од Фараона обиђе сву земљу Мисирску.
И за седам роднијех година роди земља свашта изобила.
И стаде Јосиф купити за тијех седам година свакога жита што бјеше по земљи Мисирској, и сносити жито у градове; у сваки град сношаше жито с њива које бјеху око њега.
Тако накупи Јосиф жита врло много колико је пијеска морскога, тако да га преста мјерити, јер му не бјеше броја.
И докле још не наста гладна година, родише се Јосифу два сина, које му роди Асенета кћи Потифере свештеника Онскога.
И првенцу надједе Јосиф име Манасија, говорећи: јер ми Бог даде да заборавим сву муку своју и сав дом оца својега.
А другоме надједе име Јефрем, говорећи: јер ми Бог даде да растем у земљи невоље своје.
Али прође седам година роднијех у земљи Мисирској;
И наста седам година гладнијех, као што је Јосиф напријед казао. И бјеше глад по свијем земљама, а по свој земљи Мисирској бјеше хљеба.
Али најпослије наста глад и по свој земљи Мисирској, и народ повика к Фараону за хљеб; а Фараон рече свима Мисирцима: идите к Јосифу, па што вам он каже оно чините.
И кад глад бјеше по свој земљи, отвори Јосиф све житнице, и продаваше Мисирцима. И глад поста врло велика у земљи Мисирској.
И из свијех земаља долажаху у Мисир к Јосифу да купују; јер поста велика глад у свакој земљи.
וַיְהִ֕י מִקֵּ֖ץ שְׁנָתַ֣יִם יָמִ֑ים וּפַרְעֹ֣ה חֹלֵ֔ם וְהִנֵּ֖ה עֹמֵ֥ד עַל־הַיְאֹֽר׃
וְהִנֵּ֣ה מִן־הַיְאֹ֗ר עֹלֹת֙ שֶׁ֣בַע פָּרֹ֔ות יְפֹ֥ות מַרְאֶ֖ה וּבְרִיאֹ֣ת בָּשָׂ֑ר וַתִּרְעֶ֖ינָה בָּאָֽחוּ׃
וְהִנֵּ֞ה שֶׁ֧בַע פָּרֹ֣ות אֲחֵרֹ֗ות עֹלֹ֤ות אַחֲרֵיהֶן֙ מִן־הַיְאֹ֔ר רָעֹ֥ות מַרְאֶ֖ה וְדַקֹּ֣ות בָּשָׂ֑ר וַֽתַּעֲמֹ֛דְנָה אֵ֥צֶל הַפָּרֹ֖ות עַל־שְׂפַ֥ת הַיְאֹֽר׃
וַתֹּאכַ֣לְנָה הַפָּרֹ֗ות רָעֹ֤ות הַמַּרְאֶה֙ וְדַקֹּ֣ת הַבָּשָׂ֔ר אֵ֚ת שֶׁ֣בַע הַפָּרֹ֔ות יְפֹ֥ת הַמַּרְאֶ֖ה וְהַבְּרִיאֹ֑ת וַיִּיקַ֖ץ פַּרְעֹֽה׃
וַיִּישָׁ֕ן וַֽיַּחֲלֹ֖ם שֵׁנִ֑ית וְהִנֵּ֣ה ׀ שֶׁ֣בַע שִׁבֳּלִ֗ים עֹלֹ֛ות בְּקָנֶ֥ה אֶחָ֖ד בְּרִיאֹ֥ות וְטֹבֹֽות׃
וְהִנֵּה֙ שֶׁ֣בַע שִׁבֳּלִ֔ים דַּקֹּ֖ות וּשְׁדוּפֹ֣ת קָדִ֑ים צֹמְחֹ֖ות אַחֲרֵיהֶֽן׃
וַתִּבְלַ֙עְנָה֙ הַשִּׁבֳּלִ֣ים הַדַּקֹּ֔ות אֵ֚ת שֶׁ֣בַע הַֽשִּׁבֳּלִ֔ים הַבְּרִיאֹ֖ות וְהַמְּלֵאֹ֑ות וַיִּיקַ֥ץ פַּרְעֹ֖ה וְהִנֵּ֥ה חֲלֹֽום׃
וַיְהִ֤י בַבֹּ֙קֶר֙ וַתִּפָּ֣עֶם רוּחֹ֔ו וַיִּשְׁלַ֗ח וַיִּקְרָ֛א אֶת־כָּל־חַרְטֻמֵּ֥י מִצְרַ֖יִם וְאֶת־כָּל־חֲכָמֶ֑יהָ וַיְסַפֵּ֨ר פַּרְעֹ֤ה לָהֶם֙ אֶת־חֲלֹמֹ֔ו וְאֵין־פֹּותֵ֥ר אֹותָ֖ם לְפַרְעֹֽה׃
וַיְדַבֵּר֙ שַׂ֣ר הַמַּשְׁקִ֔ים אֶת־פַּרְעֹ֖ה לֵאמֹ֑ר אֶת־חֲטָאַ֕י אֲנִ֖י מַזְכִּ֥יר הַיֹּֽום׃
פַּרְעֹ֖ה קָצַ֣ף עַל־עֲבָדָ֑יו וַיִּתֵּ֨ן אֹתִ֜י בְּמִשְׁמַ֗ר בֵּ֚ית שַׂ֣ר הַטַּבָּחִ֔ים אֹתִ֕י וְאֵ֖ת שַׂ֥ר הָאֹפִֽים׃
וַנַּֽחַלְמָ֥ה חֲלֹ֛ום בְּלַ֥יְלָה אֶחָ֖ד אֲנִ֣י וָה֑וּא אִ֛ישׁ כְּפִתְרֹ֥ון חֲלֹמֹ֖ו חָלָֽמְנוּ׃
וְשָׁ֨ם אִתָּ֜נוּ נַ֣עַר עִבְרִ֗י עֶ֚בֶד לְשַׂ֣ר הַטַּבָּחִ֔ים וַנְּ֨סַפֶּר־לֹ֔ו וַיִּפְתָּר־לָ֖נוּ אֶת־חֲלֹמֹתֵ֑ינוּ אִ֥ישׁ כַּחֲלֹמֹ֖ו פָּתָֽר׃
וַיְהִ֛י כַּאֲשֶׁ֥ר פָּֽתַר־לָ֖נוּ כֵּ֣ן הָיָ֑ה אֹתִ֛י הֵשִׁ֥יב עַל־כַּנִּ֖י וְאֹתֹ֥ו תָלָֽה׃
וַיִּשְׁלַ֤ח פַּרְעֹה֙ וַיִּקְרָ֣א אֶת־יֹוסֵ֔ף וַיְרִיצֻ֖הוּ מִן־הַבֹּ֑ור וַיְגַלַּח֙ וַיְחַלֵּ֣ף שִׂמְלֹתָ֔יו וַיָּבֹ֖א אֶל־פַּרְעֹֽה׃
וַיֹּ֤אמֶר פַּרְעֹה֙ אֶל־יֹוסֵ֔ף חֲלֹ֣ום חָלַ֔מְתִּי וּפֹתֵ֖ר אֵ֣ין אֹתֹ֑ו וַאֲנִ֗י שָׁמַ֤עְתִּי עָלֶ֙יךָ֙ לֵאמֹ֔ר תִּשְׁמַ֥ע חֲלֹ֖ום לִפְתֹּ֥ר אֹתֹֽו׃
וַיַּ֨עַן יֹוסֵ֧ף אֶת־פַּרְעֹ֛ה לֵאמֹ֖ר בִּלְעָדָ֑י אֱלֹהִ֕ים יַעֲנֶ֖ה אֶת־שְׁלֹ֥ום פַּרְעֹֽה׃
וַיְדַבֵּ֥ר פַּרְעֹ֖ה אֶל־יֹוסֵ֑ף בַּחֲלֹמִ֕י הִנְנִ֥י עֹמֵ֖ד עַל־שְׂפַ֥ת הַיְאֹֽר׃
וְהִנֵּ֣ה מִן־הַיְאֹ֗ר עֹלֹת֙ שֶׁ֣בַע פָּרֹ֔ות בְּרִיאֹ֥ות בָּשָׂ֖ר וִיפֹ֣ת תֹּ֑אַר וַתִּרְעֶ֖ינָה בָּאָֽחוּ׃
וְהִנֵּ֞ה שֶֽׁבַע־פָּרֹ֤ות אֲחֵרֹות֙ עֹלֹ֣ות אַחֲרֵיהֶ֔ן דַּלֹּ֨ות וְרָעֹ֥ות תֹּ֛אַר מְאֹ֖ד וְרַקֹּ֣ות בָּשָׂ֑ר לֹֽא־רָאִ֧יתִי כָהֵ֛נָּה בְּכָל־אֶ֥רֶץ מִצְרַ֖יִם לָרֹֽעַ׃
וַתֹּאכַ֙לְנָה֙ הַפָּרֹ֔ות הָרַקֹּ֖ות וְהָרָעֹ֑ות אֵ֣ת שֶׁ֧בַע הַפָּרֹ֛ות הָרִאשֹׁנֹ֖ות הַבְּרִיאֹֽת׃
וַתָּבֹ֣אנָה אֶל־קִרְבֶּ֗נָה וְלֹ֤א נֹודַע֙ כִּי־בָ֣אוּ אֶל־קִרְבֶּ֔נָה וּמַרְאֵיהֶ֣ן רַ֔ע כַּאֲשֶׁ֖ר בַּתְּחִלָּ֑ה וָאִיקָֽץ׃
וָאֵ֖רֶא בַּחֲלֹמִ֑י וְהִנֵּ֣ה ׀ שֶׁ֣בַע שִׁבֳּלִ֗ים עֹלֹ֛ת בְּקָנֶ֥ה אֶחָ֖ד מְלֵאֹ֥ת וְטֹבֹֽות׃
וְהִנֵּה֙ שֶׁ֣בַע שִׁבֳּלִ֔ים צְנֻמֹ֥ות דַּקֹּ֖ות שְׁדֻפֹ֣ות קָדִ֑ים צֹמְחֹ֖ות אַחֲרֵיהֶֽם׃
וַתִּבְלַ֙עְןָ֙ הָשִׁבֳּלִ֣ים הַדַּקֹּ֔ת אֵ֛ת שֶׁ֥בַע הַֽשִׁבֳּלִ֖ים הַטֹּבֹ֑ות וָֽאֹמַר֙ אֶל־הַֽחַרְטֻמִּ֔ים וְאֵ֥ין מַגִּ֖יד לִֽי׃
וַיֹּ֤אמֶר יֹוסֵף֙ אֶל־פַּרְעֹ֔ה חֲלֹ֥ום פַּרְעֹ֖ה אֶחָ֣ד ה֑וּא אֵ֣ת אֲשֶׁ֧ר הָאֱלֹהִ֛ים עֹשֶׂ֖ה הִגִּ֥יד לְפַרְעֹֽה׃
שֶׁ֧בַע פָּרֹ֣ת הַטֹּבֹ֗ת שֶׁ֤בַע שָׁנִים֙ הֵ֔נָּה וְשֶׁ֤בַע הַֽשִּׁבֳּלִים֙ הַטֹּבֹ֔ת שֶׁ֥בַע שָׁנִ֖ים הֵ֑נָּה חֲלֹ֖ום אֶחָ֥ד הֽוּא׃
וְשֶׁ֣בַע הַ֠פָּרֹות הָֽרַקֹּ֨ות וְהָרָעֹ֜ת הָעֹלֹ֣ת אַחֲרֵיהֶ֗ן שֶׁ֤בַע שָׁנִים֙ הֵ֔נָּה וְשֶׁ֤בַע הַֽשִׁבֳּלִים֙ הָרֵקֹ֔ות שְׁדֻפֹ֖ות הַקָּדִ֑ים יִהְי֕וּ שֶׁ֖בַע שְׁנֵ֥י רָעָֽב׃
ה֣וּא הַדָּבָ֔ר אֲשֶׁ֥ר דִּבַּ֖רְתִּי אֶל־פַּרְעֹ֑ה אֲשֶׁ֧ר הָאֱלֹהִ֛ים עֹשֶׂ֖ה הֶרְאָ֥ה אֶת־פַּרְעֹֽה׃
הִנֵּ֛ה שֶׁ֥בַע שָׁנִ֖ים בָּאֹ֑ות שָׂבָ֥ע גָּדֹ֖ול בְּכָל־אֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
וְ֠קָמוּ שֶׁ֨בַע שְׁנֵ֤י רָעָב֙ אַחֲרֵיהֶ֔ן וְנִשְׁכַּ֥ח כָּל־הַשָּׂבָ֖ע בְּאֶ֣רֶץ מִצְרָ֑יִם וְכִלָּ֥ה הָרָעָ֖ב אֶת־הָאָֽרֶץ׃
וְלֹֽא־יִוָּדַ֤ע הַשָּׂבָע֙ בָּאָ֔רֶץ מִפְּנֵ֛י הָרָעָ֥ב הַה֖וּא אַחֲרֵי־כֵ֑ן כִּֽי־כָבֵ֥ד ה֖וּא מְאֹֽד׃
וְעַ֨ל הִשָּׁנֹ֧ות הַחֲלֹ֛ום אֶל־פַּרְעֹ֖ה פַּעֲמָ֑יִם כִּֽי־נָכֹ֤ון הַדָּבָר֙ מֵעִ֣ם הָאֱלֹהִ֔ים וּמְמַהֵ֥ר הָאֱלֹהִ֖ים לַעֲשֹׂתֹֽו׃
וְעַתָּה֙ יֵרֶ֣א פַרְעֹ֔ה אִ֖ישׁ נָבֹ֣ון וְחָכָ֑ם וִישִׁיתֵ֖הוּ עַל־אֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
יַעֲשֶׂ֣ה פַרְעֹ֔ה וְיַפְקֵ֥ד פְּקִדִ֖ים עַל־הָאָ֑רֶץ וְחִמֵּשׁ֙ אֶת־אֶ֣רֶץ מִצְרַ֔יִם בְּשֶׁ֖בַע שְׁנֵ֥י הַשָּׂבָֽע׃
וְיִקְבְּצ֗וּ אֶת־כָּל־אֹ֙כֶל֙ הַשָּׁנִ֣ים הַטֹּבֹ֔ת הַבָּאֹ֖ת הָאֵ֑לֶּה וְיִצְבְּרוּ־בָ֞ר תַּ֧חַת יַד־פַּרְעֹ֛ה אֹ֥כֶל בֶּעָרִ֖ים וְשָׁמָֽרוּ׃
וְהָיָ֨ה הָאֹ֤כֶל לְפִקָּדֹון֙ לָאָ֔רֶץ לְשֶׁ֙בַע֙ שְׁנֵ֣י הָרָעָ֔ב אֲשֶׁ֥ר תִּהְיֶ֖יןָ בְּאֶ֣רֶץ מִצְרָ֑יִם וְלֹֽא־תִכָּרֵ֥ת הָאָ֖רֶץ בָּרָעָֽב׃
וַיִּיטַ֥ב הַדָּבָ֖ר בְּעֵינֵ֣י פַרְעֹ֑ה וּבְעֵינֵ֖י כָּל־עֲבָדָֽיו׃
וַיֹּ֥אמֶר פַּרְעֹ֖ה אֶל־עֲבָדָ֑יו הֲנִמְצָ֣א כָזֶ֔ה אִ֕ישׁ אֲשֶׁ֛ר ר֥וּחַ אֱלֹהִ֖ים בֹּֽו׃
וַיֹּ֤אמֶר פַּרְעֹה֙ אֶל־יֹוסֵ֔ף אַחֲרֵ֨י הֹודִ֧יעַ אֱלֹהִ֛ים אֹותְךָ֖ אֶת־כָּל־זֹ֑את אֵין־נָבֹ֥ון וְחָכָ֖ם כָּמֹֽוךָ׃
אַתָּה֙ תִּהְיֶ֣ה עַל־בֵּיתִ֔י וְעַל־פִּ֖יךָ יִשַּׁ֣ק כָּל־עַמִּ֑י רַ֥ק הַכִּסֵּ֖א אֶגְדַּ֥ל מִמֶּֽךָּ׃
וַיֹּ֥אמֶר פַּרְעֹ֖ה אֶל־יֹוסֵ֑ף רְאֵה֙ נָתַ֣תִּי אֹֽתְךָ֔ עַ֖ל כָּל־אֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
וַיָּ֨סַר פַּרְעֹ֤ה אֶת־טַבַּעְתֹּו֙ מֵעַ֣ל יָדֹ֔ו וַיִּתֵּ֥ן אֹתָ֖הּ עַל־יַ֣ד יֹוסֵ֑ף וַיַּלְבֵּ֤שׁ אֹתֹו֙ בִּגְדֵי־שֵׁ֔שׁ וַיָּ֛שֶׂם רְבִ֥ד הַזָּהָ֖ב עַל־צַוָּארֹֽו׃
וַיַּרְכֵּ֣ב אֹתֹ֗ו בְּמִרְכֶּ֤בֶת הַמִּשְׁנֶה֙ אֲשֶׁר־לֹ֔ו וַיִּקְרְא֥וּ לְפָנָ֖יו אַבְרֵ֑ךְ וְנָתֹ֣ון אֹתֹ֔ו עַ֖ל כָּל־אֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
וַיֹּ֧אמֶר פַּרְעֹ֛ה אֶל־יֹוסֵ֖ף אֲנִ֣י פַרְעֹ֑ה וּבִלְעָדֶ֗יךָ לֹֽא־יָרִ֨ים אִ֧ישׁ אֶת־יָדֹ֛ו וְאֶת־רַגְלֹ֖ו בְּכָל־אֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
וַיִּקְרָ֨א פַרְעֹ֣ה שֵׁם־יֹוסֵף֮ צָֽפְנַ֣ת פַּעְנֵחַ֒ וַיִּתֶּן־לֹ֣ו אֶת־אָֽסְנַ֗ת בַּת־פֹּ֥וטִי פֶ֛רַע כֹּהֵ֥ן אֹ֖ן לְאִשָּׁ֑ה וַיֵּצֵ֥א יֹוסֵ֖ף עַל־אֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
וְיֹוסֵף֙ בֶּן־שְׁלֹשִׁ֣ים שָׁנָ֔ה בְּעָמְדֹ֕ו לִפְנֵ֖י פַּרְעֹ֣ה מֶֽלֶךְ־מִצְרָ֑יִם וַיֵּצֵ֤א יֹוסֵף֙ מִלִּפְנֵ֣י פַרְעֹ֔ה וַֽיַּעְבֹ֖ר בְּכָל־אֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
וַתַּ֣עַשׂ הָאָ֔רֶץ בְּשֶׁ֖בַע שְׁנֵ֣י הַשָּׂבָ֑ע לִקְמָצִֽים׃
וַיִּקְבֹּ֞ץ אֶת־כָּל־אֹ֣כֶל ׀ שֶׁ֣בַע שָׁנִ֗ים אֲשֶׁ֤ר הָיוּ֙ בְּאֶ֣רֶץ מִצְרַ֔יִם וַיִּתֶּן־אֹ֖כֶל בֶּעָרִ֑ים אֹ֧כֶל שְׂדֵה־הָעִ֛יר אֲשֶׁ֥ר סְבִיבֹתֶ֖יהָ נָתַ֥ן בְּתֹוכָֽהּ׃
וַיִּצְבֹּ֨ר יֹוסֵ֥ף בָּ֛ר כְּחֹ֥ול הַיָּ֖ם הַרְבֵּ֣ה מְאֹ֑ד עַ֛ד כִּי־חָדַ֥ל לִסְפֹּ֖ר כִּי־אֵ֥ין מִסְפָּֽר׃
וּלְיֹוסֵ֤ף יֻלַּד֙ שְׁנֵ֣י בָנִ֔ים בְּטֶ֥רֶם תָּבֹ֖וא שְׁנַ֣ת הָרָעָ֑ב אֲשֶׁ֤ר יָֽלְדָה־לֹּו֙ אָֽסְנַ֔ת בַּת־פֹּ֥וטִי פֶ֖רַע כֹּהֵ֥ן אֹֽון׃
וַיִּקְרָ֥א יֹוסֵ֛ף אֶת־שֵׁ֥ם הַבְּכֹ֖ור מְנַשֶּׁ֑ה כִּֽי־נַשַּׁ֤נִי אֱלֹהִים֙ אֶת־כָּל־עֲמָלִ֔י וְאֵ֖ת כָּל־בֵּ֥ית אָבִֽי׃
וְאֵ֛ת שֵׁ֥ם הַשֵּׁנִ֖י קָרָ֣א אֶפְרָ֑יִם כִּֽי־הִפְרַ֥נִי אֱלֹהִ֖ים בְּאֶ֥רֶץ עָנְיִֽי׃
וַתִּכְלֶ֕ינָה שֶׁ֖בַע שְׁנֵ֣י הַשָּׂבָ֑ע אֲשֶׁ֥ר הָיָ֖ה בְּאֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
וַתְּחִלֶּ֜ינָה שֶׁ֣בַע שְׁנֵ֤י הָרָעָב֙ לָבֹ֔וא כַּאֲשֶׁ֖ר אָמַ֣ר יֹוסֵ֑ף וַיְהִ֤י רָעָב֙ בְּכָל־הָ֣אֲרָצֹ֔ות וּבְכָל־אֶ֥רֶץ מִצְרַ֖יִם הָ֥יָה לָֽחֶם׃
וַתִּרְעַב֙ כָּל־אֶ֣רֶץ מִצְרַ֔יִם וַיִּצְעַ֥ק הָעָ֛ם אֶל־פַּרְעֹ֖ה לַלָּ֑חֶם וַיֹּ֨אמֶר פַּרְעֹ֤ה לְכָל־מִצְרַ֙יִם֙ לְכ֣וּ אֶל־יֹוסֵ֔ף אֲשֶׁר־יֹאמַ֥ר לָכֶ֖ם תַּעֲשֽׂוּ׃
וְהָרָעָ֣ב הָיָ֔ה עַ֖ל כָּל־פְּנֵ֣י הָאָ֑רֶץ וַיִּפְתַּ֨ח יֹוסֵ֜ף אֶֽת־כָּל־אֲשֶׁ֤ר בָּהֶם֙ וַיִּשְׁבֹּ֣ר לְמִצְרַ֔יִם וַיֶּחֱזַ֥ק הָֽרָעָ֖ב בְּאֶ֥רֶץ מִצְרָֽיִם׃
וְכָל־הָאָ֙רֶץ֙ בָּ֣אוּ מִצְרַ֔יְמָה לִשְׁבֹּ֖ר אֶל־יֹוסֵ֑ף כִּֽי־חָזַ֥ק הָרָעָ֖ב בְּכָל־הָאָֽרֶץ׃
Послѣ двѣ године дана’ види Фараонъ санъ и учини му се стояти при рѣки,
па гле! као да изъ рѣке излазише седамъ крава’ дебелыхъ, да ихъ є лѣпо было видити‚ и пасоше по брегу.
А за тыма изиђоше изъ рѣке другихъ седамъ крава гаднихъ видомъ и мршавыхъ тѣломъ, пакъ пасоше съ кравама по брегу рѣчноме.
И поєдоше седамъ крава’ гадныхъ видомъ и мршавыхъ тѣломъ оне дебеле и лѣпе тѣломъ, па ихъ неста, єръ уђоше у бокове ньихове. Фараонъ се пробуди,
заспи опетъ, и види другій санъ, па гле седамъ влатій излазише изъ єднога стабла особито лѣпыхъ;
а другихъ седамъ влатій танкихъ и омлаћенихъ вѣтромъ израстише за ньима,
пакъ то влаће танко и омлаћено вѣтромъ потроши седамъ влатій избраныхъ и пуныхъ.
Уютру устане Фараонъ, помысли на санъ, и смути му се душа; пакъ пошлѣ и сазове све Толкователѣ Египетске и све мудраце те, и приповѣди имъ Фараонъ санъ свой, али никога не бяше, кой бы Фараону истолковао тай.
А Старѣшина вінарскій рече Фараону говорећи: данасъ ми паде на паметь грѣхъ мой;
Фараонъ се разгнѣви на насъ слуге свое, и бацы насъ у тамницу у дому Архімагіра; мене и старѣшину житарскога.
И видисмо єдне ноћи санъ обоица я и онъ, свакій свой санъ видисмо,
Съ нама бяше тамо младићь Евреанинъ слуга Архімагіровъ; нѣму приповѣдисмо и истолкуе намъ,
и како каза, тако се и случи: я опетъ будемъ у свомъ Старѣшинству, а онай обѣшенъ.
И пошлѣ Фараонъ дозвати Іосифа; и изведу га изъ затвора, обрію га, и измѣну му хальине, па изиће предъ Фараона.
И Фараонъ рекне Іосифу: видіо самъ санъ, а нема тко да ми га истолкуе; за тебе самъ пакъ чуо да се говори, да, кад’ ти се кажу снови, толкуешь ихъ.
А Іосифъ отговоривши Фараону рекне: безъ Бога не казуесе спасеніе Фараону.
И рече Фараонъ Іосифу говорећи: у сну ми се момъ учини да стоимъ на брегу рѣчномъ;
и као изъ рѣке изиђоше’ седамъ крава’ лѣпыхъ видомъ и избраныхъ тѣломъ, те пасоше по брегу.
И гле! другихъ седамъ крава’ рђавыхъ и ружныхъ видомъ и мршавыхъ тѣломъ изиђу изъ рѣке, да ніе было видити у свой земльи Египетской горыхъ отъ ньихъ.
И тыхъ седамъ крава’ худыхъ и мршавыхъ изєдоше седамъ првыхъ крава’ добрыхъ и избраныхъ
те уђоше у утробе ньихове, а не появесе да су сыте‚ и погледати ихъ тако зло бяше као и испрва. Пробудимсе, па опетъ заспимъ,
и видимъ опеть у сну момъ: као седамъ влатій излазише изъ єднога стабла, пуни лѣпи;
а другихъ седамъ влатій изницаху за ньима, танки и вѣтромъ омлаћени;
пакъ тыхъ седамъ влатій танкихъ и вѣтромъ омлаћеныхъ поєдоше оныхъ седамъ влатій лѣпьхъ и пуныхъ. Говоріо самь Толковательма; али не бяше ни єднога да ми истолкуе то.
И рече Іосифъ Фараону: санъ Фараоновъ єданъ є; шта Богъ чини, показао є Фараону.
Седамъ крава’ лѣпыхъ, єсу седамъ година’, и седамъ влатій добрыхъ єсу седамъ година’; єданъ є то санъ Фараоновъ.
И седамъ крава’ мршавыхъ, кое изиђоше послѣ, єсу седамъ година’, и седамъ влатій танкихъ и вѣтромъ омлаћенмхъ єсу седамъ година’, седамъ су година’ глади.
Као што рекохъ Фараону: шта Богъ чини, то показа Фараону.
Ево настою седамъ година’, обилность многа по свой земльи Египетской.
Но послѣ овыхъ наступиће седамъ година’ глади, заборавићесе будуће изобилѣ по цѣломе Египту, и гладь ће уништити землю,
нити ћесе знати за обилѣ на земльи отъ глади, коя ће быти послѣ врло велика.
А дваредъ се появіо Фараону санъ, єръ ће истинито быти слово отъ Бога, и ускориће Богъ учинити то.
Сад’ дакле постарайсе за човѣка мудра и смышлѣна, па га постави надъ земльомъ Египетскомъ,
и нека уреди Фараонъ и постави Мѣстоначелнике по земльи, па да собираю пету часть отъ свію плодова землѣ Египетске за седамъ обилныхъ година’,
и да саберу сваку раану овыхъ идућихъ седамъ добрыхъ година’, и да се сабере пшеница подъ руку Фараонову, раана да се у градовы чува,
пак ће бити сачувана раана земльи за седамъ гладныхъ година’, кое ће быти у земльи Египетской, да не пропадне земля отъ глади.
И угодна буде бесѣда Фараону и свыма служительма нѣговыма;
па рече Фараонъ свыма служительма своима: еда ли ћемо наћи оваквога човѣка, кой има Духа Божія у себи?
И рекне Фараонъ Іосифу: будући є теби показао Богъ та сва, то нема човѣка мудріега и смышлѣніега отъ тебе.
Ты ћешь быти у дому момъ, и уста твоя да слушаю сви люди мои; само престоломъ я ћу быти већій отъ тебе.
И рече Фараонъ Іосифу: ево те данасъ поставлямъ надъ свомъ земльомъ Египетскомъ.
И скине Фараонъ прстенъ съ руке свое, па га метне на руку Іосифову; обуче га у црвену хальину, и метне златну гривну на вратъ нѣговъ; пакъ га посади на своя друга кола, и проповѣда предъ ньимъ Проповѣдникь.
Поставивши га надъ свомъ земльомъ Егинпетскомъ
рече Фараонъ Іосифу: Я Фараонъ; безъ тебе неће руке дићи свое нитко у свой земльи Египетской.
И нарече Фараонъ име Іосифу: Псонтомфанихъ, и даде му Асенету кћерь Петефріа Жреца Иліопольскога за жену.
Іосифу бяше тридесетъ година’, кад’ изиђе предъ Фараона Цара Египетскога. Отишавши испредъ Фараона, прође сву’ землю Египетску.
И за седамъ година’ донесе земля обилну жетву;
а Іосифъ сабере сваку раану крозъ седамъ година’, у коима бяше обилность у земльи Египетской, и саспе раану у градовы, половину раане за градъ, а другу за околине тога саспе.
И сабере Іосифъ пшеницу врло многу као песакъ морскій, докъ не могоше већь брояти, єръ безъ броя бяше.
У Іосифа быше два сына пре нег’ што дођоше седамъ гладныхъ година’, кое му є родила Асенета, кћи Петефріе Жреца Иліопольскога.
Првенцу надѣне Іосифъ име Манассіа, говорећи: учини Богъ, те заборавихъ сва страданя моя и сва, коя су отца мога.
А другоме надѣне име Єфраимъ, говорећи: увелича ме Богъ у земльи пониженя мога.
И прође седамъ обилныхъ година’, кое быше у земльи Египетской;
па почну долазити седамъ година’ гладныхъ, као што каза Іосифъ, па поста гладь по свой земльи, а по у земльи Египетской бяше хлѣба.
Сва земля Египетска огладни, па повика народъ Фараону за хлѣбъ. А Фараонъ рече свыма Египтянма: идите къ Іосифу, па што вамъ онъ рекне, то радите.
Гладь буде на лицу све землѣ; а Іосифъ отвори све житнице, и продаваше свыма Египтянма;
а и са свію страна’ долазаху у Египетъ къ Іосифу куповати; єръ притисну гладь сву землю.
Претходна глава
Следећа глава