4.1
4.2
4.3
4.4
4.5
4.6
4.7
4.8
4.9
4.10
4.11
4.12
4.13
4.14
4.15
4.16
4.17
4.18
4.19
4.20
4.21
4.22
4.23
4.24
4.25
4.26
Иза тога Адам позна Јеву жену своју, а она затрудње и роди Кајина, и рече: добих човјека од Господа.
И роди опет брата његова Авеља. И Авељ поста пастир а Кајин ратар.
А послије некога времена догоди се, те Кајин принесе Господу принос од рода земаљскога;
А и Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос,
А на Кајина и на његов принос не погледа. За то се Кајин расрди веома, и лице му се промијени.
Тада рече Господ Кајину: што се срдиш? што ли ти се лице промијени?
Не ћеш ли бити мио, кад добро чиниш? а кад не чиниш добро, гријех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.
Послије говораше Кајин с Авељем братом својим. Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на Авеља брата својега, и уби га.
Тада рече Господ Кајину: гдје ти је брат Авељ? А он одговори: не знам; зар сам ја чувар брата својега?
А Бог рече: шта учини! глас крви брата твојега виче са земље к мени.
И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје.
Кад земљу узрадиш, не ће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи.
А Кајин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не може опростити.
Ето ме тјераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси.
А Господ му рече: за то ко убије Кајина, седам ће се пута то покајати. И начини Господ знак на Кајину да га не убије ко га удеси.
И отиде Кајин испред Господа, и насели се у земљи Наидској на истоку према Едему.
И позна Кајин жену своју, а она затрудње и роди Еноха. И сазида град и прозва га по имену сина својега, Енох.
А Еноху роди се Гаидад; а Гаидад роди Малелеила; а Малелеило роди Матусала; а Матусал роди Ламеха.
И узе Ламех двије жене: једној бјеше име Ада а другој Села.
И Ада роди Јовила; од њега се народише који живе под шаторима и стоку пасу.
А брату његову бјеше име Јувал; од њега се народише гудачи и свирачи.
А и Села роди Товела, који бјеше вјешт ковати свашта од мједи и гвожђа; а сестра Товелу бјеше Ноема.
И рече Ламех својима женама, Ади и Сели: чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте ријечи моје: убићу човјека за рану своју и младића за масницу своју.
Кад ће се Кајин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет и седам пута.
А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и надје му име Сит, јер ми, рече, Бог даде другога сина за Авеља, којега уби Кајин.
И Ситу се роди син, којему надједе име Енос. Тада се поче призивати име Господње.
Ада́м же позна̀ е҆в̾вꙋ женꙋ̀ свою̀, и҆ заче́нши роⷣ‍ꙵ ка́ина. И҆ ре́че, приѻ҆брѣто́хъ чл҃ка бг҃а раⷣ‍ꙵ·
И҆ приложи роди́ти брата е҆мꙋ̀ а҆́велѧ, И҆ бы́сть а҆́вель пастыръ ѻ҆вца́м̾· Ка́и̑н же б҄ѣ дѣ́лаѧ зе́млю·
И҆ бысть по́ дн҃ехъ, принесѐ ка́инъ ѿ плодовъ землѧ̀ же́ртвꙋ бг҃ꙋ·
И҆ а҆́вель принесѐ и҆ то́и, ѿ перворо́дныхъ ѻ҆ве́цъ е҆го, и҆ ѿ тꙋковъ и҆хъ· И҆ призрѣ г҃ь на а҆́велѧ, и҆ на да́ры е҆го.
на каи̑на же и҆ на же́ртвы е҆го не внѧⷮ. и҆ ѻ҆скорбѣ ка́ин̾ ѕѣло̀, и҆ и҆спадѐ лице е҆го·
И҆ ре́че г҃ь б҃ъ ка́ин҄ꙋ, что ѻ҆скорбл́енъ бы́сть, и҆ въскꙋ́ю и҆спадѐ лицѐ твое.
не оу҆бо а҆ще пра́ведно принесе ми, пра́вѣ же не приноси́ши· Съгрѣши́лъ е҆сѝ оу҆молкни, к тебѣ ѻ҆браще́нїе е҆го и҆ ты̀ тѣмъ ѻ҆блада́еши.
и҆ речѐ ка́инъ къ а҆́велю бра́тꙋ свое̑мꙋ, ̑по́идевѣ оу҆́бо на́ поле, і҆ бы́сть в̾негда̀ бы́ти и҆мъ на́ поли, и҆ въста̀ ка́и̑нъ на а҆́велѧ бра́та свое̑го и оу҆бѝ е҆го·
И҆ ре́че г҃ь б҃ъ къ ка́инꙋ, гдѣ е҆сть а҆́вель браⷮ тво́и. ѻ҆н̾ же речѐ, не вѣ́дѣ, е҆да стра́жъ бра́тꙋ моемꙋ̀ е҆́смь а҆́зъ·
И҆ речѐ г҃ь, чт҄о сътвори́лъ е҆си с҄е, глⷵа кро́ве бра́та твое̑го въпїе́тъ къ мнѣ ѿ землѧ̀,
и҆ нн҃ѣ проклѧ́тъ ты̀ на землѝ, ꙗ҆́же разве́рзе оу҆ста̀ своѧ̀ приѧ҆́ти кро́вь бра́та твое҆́го ѿ рꙋ́кꙋ твое҆́ю·
И҆ е҆гда̀ дѣ́лае̑ши зе́млю не приложиⷮ си́лы свое҆́ѧ да́ти тебѣ, стенѧ̀ и҆ трѧсы́исѧ бꙋ́деши на землѝ·
И҆ реⷱ‍҇ ка́инъ къ г҃ꙋ б҃ꙋ, вѧ́щшаѧ вина̀ моѧ̀ е҆же ѻ҆ста́вити ми сѧ·
И҆ а҆́ще и҆зго́ниши мѧ̀ дн́есь ѿ лица̀ земли, и҆ ѿ лица̀ твое̑го съкры́юсѧ, и҆ бꙋ́дꙋ стенѧ и҆ трѧсы́исѧ на землѝ, и҆ бꙋдетъ всѧ́къ ѻ҆брѣта́ѧи мѧ оу҆бїе́т̾ мѧ̀·
И҆ ре́че е҆мꙋ г҃ь б҃ъ, не та́ко, всѧ́къ оу҆би́выи ка́ина се́дмь ѿмще́нїи прїиметъ· И҆ положѝ г҃ь б҃ъ, зна́менїе на ка́инѣ, е҆же не оу҆би́ти е҆го, всѧ́комꙋ ѻ҆брѣта́ющемꙋ е҆го.
И҆ и҆зы́иде ка́инъ ѿ лица̀ бж҃їѧ, и҆ всели́сѧ въ землю наи҆́дъ, прѧ́мо е҆де́мꙋ·
И҆ позна̀ ка́инъ женꙋ свою̀, и҆ заче́нши родѝ е҆но́ха· И҆ бѣ ѕижда̀ гра́дъ, И҆ и҆мено́ва и҆мѧ гра́дꙋ, въ и҆мѧ̀ сн҃а свое̑го е҆но́хъ·
Роди́ же сѧ е҆но́хꙋ гаи̑да́дъ, И҆ гаи̑да́дъ родѝ малеле́ила· И҆ малеле́илъ родѝ маѳꙋс́ала. маѳꙋса́лъ же родѝ ламе́ха·
И҆ в̾зѧ́тъ себѣ ламе́хъ двѣ женѣ, и҆мѧ е҆ди́нои а҆́д̾да, И҆ и҆мѧ вто́рѣи се́лла.
роди̾ же а҆́д̾да и҆ѻ҆ви́лѧ, се́и бѧ́ше ѿц҃ъ живꙋщиⷨ въ селенихъ скотопита́телныхъ.
И҆ и҆́мѧ бра́тꙋ е҆го и҆ѻ҆ва́лъ се́и бѧ́ше показа́выи пѣвни́цꙋ и҆ гꙋ́сли·
Се́лла же родѝ ѳове́ла, се́и бѧ́ше млатобїецъ кова́чъ мѣди и҆ желѣ́зꙋ· Сестра́ же ѳове́лова, ное̑ма·
И҆ ре́че ламеⷯ свои҆́ма жена́ма а҆́д̾да и҆ се́лла, оу҆слы́шите гла́съ мо́и жены̀ ламе́ховы вънꙋши́те моѧ̀ словеса̀· Ꙗ҆́ко мꙋжа оу҆биⷯ въ ѧ҆́звꙋ себѣ и҆ ю҆́ношꙋ въ стрꙋпъ мнѣ·
Ꙗ҆́ко сеⷣми́цею м̾сти́тсѧ ѿ ка́ина, ѿ ламе́хаⷤ‍ⷷ сед̾мьдесѧ́тъ сеⷣми́цею·
Позна́ же а҆да́мъ женꙋ̀ свою е҆́ввꙋ, и҆ заче́нши родѝ сн҃а і҆ и҆менова̀ и҆́мѧ е҆мꙋ си́фъ, гл҃ющи, въскⷵри́ бо ми б҃ъ сѣмѧ дрꙋго́е въ мѣсто а҆́велѧ, е҆гоже оу҆бѝ ка́инъ·
Си́фꙋ же быⷵ сн҃ъ, и҆ и҆менова̀ и҆́мѧ е҆мꙋ е҆но́съ· Се́и оупова̀ призва́ти и҆́мѧ г҃а б҃а·
Претходна глава
Следећа глава