dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

А Јосифа одведоше у Мисир; и Петефрије дворанин Фараонов, заповједник стражарски, човјек Мисирац, купи га од Исманљаца, који га одведоше онамо;

И Господ бјеше с Јосифом, те би срећан, и живљаше у кући господара својега Мисирца.

И господар његов видје да је Господ с њим и да све што ради Господ води у напредак у руци у његовој.

И Јосиф стече милост у њега, и двораше га; а најпослије постави га над цијелијем домом својим, и што год имаше њему даде у руке.

А кад га постави над домом својим и над свијем што имаше, од тада Господ благослови дом тога Мисирца ради Јосифа; и благослов Господњи бјеше на свему што имаше у кући и пољу.

И остави у Јосифовијем рукама све што имаше, и не разбираше ни за што осим јела које јеђаше. А Јосиф бијаше лијепа стаса, и лијепа лица.

И догоди се послије, те се жена господара његова загледа у Јосифа, и рече: лези са мном.

А он не хтје, него рече жени господара својега: ето господар мој не разбира, ни за што што је у кући, него што год има даде мени у руке.

Ни сам није већи од мене у овој кући, и ништа не крије од мене осим тебе, јер си му жена; па како бих учинио тако грдно зло и Богу згријешио?

И она говораше таке ријечи Јосифу сваки дан, али је не послуша да легне с њом ни да се бави код ње.

А један дан кад дође Јосиф у кућу да ради свој посао, а не бјеше никога од домашњих у кући,

Она га ухвати за хаљину говорећи: лези са мном. Али он оставив јој у рукама хаљину своју побјеже и отиде.

А кад она видје гдје јој остави у рукама хаљину своју и побјеже,

Викну чељад своју, и рече им говорећи: гледајте, довео нам је човјека Јеврејина да нас срамоти; дође к мени да легне са мном, а ја повиках иза гласа;

А он кад чу гдје вичем, остави хаљину своју код мене и побјеже и отиде.

И она остави хаљину његову код себе док му господар дође кући.

А тада му рече овако говорећи: слуга Јеврејин, којега си нам довео, дође к мени да ме осрамоти;

А ја повиках иза гласа, те он оставив хаљину своју код мене побјеже.

А кад господар његов чу ријечи жене своје гдје му рече: то ми је учинио слуга твој, разгњеви се врло.

И господар Јосифов ухвати та и баци га у тамницу, гдје лежаху сужњи царски; и би ондје у тамници.

Али Господ бјеше с Јосифом и рашири милост своју над њим и учини те омиље тамничару.

И повјери тамничар Јосифу све сужње у тамници, и што је год требало ондје чинити он уређиваше.

И тамничар не надгледаше ништа што бјеше у Јосифовој руци, јер Господ бјеше с њим; и што год чињаше Господ вођаше у напредак.

І҆ѡ́сифъ же приведе́нъ бы́сть во є҆гѵ́петъ. И҆ кꙋпѝ є҆го̀ пентефрі́й є҆ѵнꙋ́хъ фараѡ́новъ а҆рхїмагі́ръ, мꙋ́жъ є҆гѵ́птѧнинъ, ѿ рꙋ́къ і҆сма́ильтѧнъ, и҆̀же приведо́ша є҆го̀ та́мѡ.

И҆ бѧ́ше гдⷭ҇ь со і҆ѡ́сифомъ: и҆ бѧ́ше мꙋ́жъ благополꙋ́ченъ, и҆ бы́сть въ домꙋ̀ господи́на своегѡ̀ є҆гѵ́птѧнина.

Вѣ́дѧше же господи́нъ є҆гѡ̀, ꙗ҆́кѡ гдⷭ҇ь бѣ̀ съ ни́мъ, и҆ є҆ли̑ка твори́тъ, гдⷭ҇ь благоꙋстроѧ́етъ въ рꙋкꙋ̀ є҆гѡ̀.

И҆ ѡ҆брѣ́те і҆ѡ́сифъ благода́ть пред̾ господи́номъ свои́мъ и҆ благоꙋгодѝ є҆мꙋ̀: и҆ поста́ви є҆го̀ над̾ до́момъ свои́мъ, и҆ всѧ̑, є҆ли̑ка бы́ша є҆мꙋ̀, дадѐ въ рꙋ́ки і҆ѡ́сифѡвы.

Бы́сть же є҆гда̀ поста́ви є҆го̀ над̾ до́момъ свои́мъ и҆ над̾ всѣ́ми, є҆ли̑ка и҆мѣ́ѧше, и҆ блгⷭ҇вѝ гдⷭ҇ь до́мъ є҆гѵ́птѧнина і҆ѡ́сифа ра́ди: и҆ бы́сть блгⷭ҇ве́нїе гдⷭ҇не на все́мъ и҆мѣ́нїи є҆гѡ̀ въ домꙋ̀ и҆ въ се́лѣхъ є҆гѡ̀.

И҆ предадѐ всѧ̑, є҆ли̑ка бы́ша є҆мꙋ̀, въ рꙋ́ки і҆ѡ́сифѡвы: и҆ не вѣ́дѧше ѿ сꙋ́щихъ ᲂу҆ себє̀ ничто́же, кромѣ̀ хлѣ́ба, є҆го́же ꙗ҆дѧ́ше са́мъ: и҆ бѧ́ше і҆ѡ́сифъ до́бръ ѡ҆́бразомъ и҆ красе́нъ взо́ромъ ѕѣлѡ̀.

И҆ бы́сть по словесѣ́хъ си́хъ, и҆ возложѝ жена̀ господи́на є҆гѡ̀ ѻ҆́чи своѧ̑ на і҆ѡ́сифа и҆ речѐ: пребꙋ́ди со мно́ю.

Ѻ҆́нъ же не хотѧ́ше и҆ речѐ женѣ̀ господи́на своегѡ̀: а҆́ще господи́нъ мо́й не вѣ́сть менє̀ ра́ди ничто́же въ домꙋ̀ свое́мъ, и҆ всѧ̑, є҆ли̑ка сꙋ́ть є҆мꙋ̀, вдадѐ въ рꙋ́цѣ моѝ,

и҆ ничто̀ є҆́сть вы́ше менє̀ въ домꙋ̀ се́мъ, нижѐ и҆з̾ѧ́то бы́сть ѿ менє̀ что́-либо, кромѣ̀ тебє̀, поне́же ты̀ жена̀ є҆мꙋ̀ є҆сѝ: и҆ ка́кѡ сотворю̀ глаго́лъ ѕлы́й се́й и҆ согрѣшꙋ̀ пред̾ бг҃омъ;

Є҆гда́ же і҆ѡ́сифꙋ глаго́лаше де́нь ѿ днѐ, и҆ не послꙋ́шаше є҆ѧ̀ є҆́же спа́ти и҆ бы́ти съ не́ю.

Бы́сть же сицевы́й нѣ́кїй де́нь, и҆ вни́де і҆ѡ́сифъ въ до́мъ дѣ́лати дѣла̀ своѧ̑, и҆ никто́же бѧ́ше ѿ сꙋ́щихъ въ домꙋ̀ внꙋ́трь:

и҆ ᲂу҆хватѝ є҆го̀ за ри̑зы, глаго́лющи: лѧ́зи со мно́ю. И҆ ѡ҆ста́вивъ ри̑зы своѧ̑ въ рꙋкꙋ̀ є҆ѧ̀, ᲂу҆бѣжѐ и҆ и҆зы́де во́нъ.

И҆ бы́сть є҆гда̀ ви́дѣ, ꙗ҆́кѡ ѡ҆ста́вль ри̑зы своѧ̑ въ рꙋка́хъ є҆ѧ̀, бѣжа̀ и҆ и҆зы́де во́нъ:

и҆ воззва̀ сꙋ́щихъ въ домꙋ̀ и҆ речѐ и҆̀мъ глаго́лющи: ви́дите, введѐ на́мъ ѻ҆́трока є҆вре́ина нарꙋга́тисѧ на́мъ: вни́де ко мнѣ̀, глаго́лѧ: преспѝ со мно́ю: и҆ возопи́хъ гла́сомъ вели́кимъ:

и҆ є҆гда̀ ᲂу҆слы́ша ѻ҆́нъ, ꙗ҆́кѡ возвы́сихъ гла́съ мо́й и҆ возопи́хъ, ѡ҆ста́вль ри̑зы своѧ̑ ᲂу҆ менє̀, ѿбѣжѐ и҆ и҆зы́де во́нъ.

И҆ ᲂу҆держа̀ ри̑зы ᲂу҆ себє̀, до́ндеже прїи́де господи́нъ въ до́мъ сво́й.

И҆ повѣ́да є҆мꙋ̀ по словесѣ́хъ си́хъ, глаго́лющи: вни́де ко мнѣ̀ ѻ҆́трокъ є҆вре́инъ, є҆го́же вве́лъ є҆сѝ къ на́мъ, порꙋга́тисѧ мнѣ̀, и҆ рече́ ми: да бꙋ́дꙋ съ тобо́ю:

є҆гда́ же ᲂу҆слы́ша, ꙗ҆́кѡ воздвиго́хъ гла́съ мо́й и҆ возопи́хъ, ѡ҆ста́вль ри̑зы своѧ̑ ᲂу҆ менє̀, ѿбѣжѐ и҆ и҆зы́де во́нъ.

И҆ бы́сть є҆гда̀ ᲂу҆слы́ша господи́нъ є҆гѡ̀ глаго́лы жены̀ своеѧ̀, є҆ли̑ка речѐ къ немꙋ̀, глаго́лющи: си́це сотвори́ ми ѻ҆́трокъ тво́й: и҆ разгнѣ́васѧ ꙗ҆́ростїю,

и҆ взе́мъ господи́нъ і҆ѡ́сифа, вве́рже є҆го̀ въ темни́цꙋ, въ мѣ́сто, и҆дѣ́же ᲂу҆́зники царє́вы держа́тсѧ та́мѡ въ тверды́ни.

И҆ бѧ́ше гдⷭ҇ь со і҆ѡ́сифомъ, и҆ возлїѧ̀ на него̀ млⷭ҇ть, и҆ дадѐ є҆мꙋ̀ блгⷣть пред̾ нача́льнымъ стра́жемъ темни́чнымъ:

и҆ вдадѐ старѣ́йшина страже́й темни́цꙋ въ рꙋ́цѣ і҆ѡ́сифꙋ и҆ всѣ́хъ вве́рженыхъ въ темни́цꙋ: и҆ всѧ̑, є҆ли̑ка творѧ́хꙋ та́мѡ, то́й бѣ̀ творѧ́й.

Старѣ́йшина же страже́й темни́чныхъ ничто́же бѣ̀ вѣ́дый є҆гѡ̀ ра́ди: всѧ̑ бо бы́ша въ рꙋка́хъ і҆ѡ́сифовыхъ, зане́же гдⷭ҇ь бѧ́ше съ ни́мъ: и҆ є҆ли̑ка то́й творѧ́ше, гдⷭ҇ь бл҃гопоспѣша́ше въ рꙋкꙋ̀ є҆гѡ̀.