dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

А Јосифа одведоше у Мисир; и Петефрије дворанин Фараонов, заповједник стражарски, човјек Мисирац, купи га од Исманљаца, који га одведоше онамо;

И Господ бјеше с Јосифом, те би срећан, и живљаше у кући господара својега Мисирца.

И господар његов видје да је Господ с њим и да све што ради Господ води у напредак у руци у његовој.

И Јосиф стече милост у њега, и двораше га; а најпослије постави га над цијелијем домом својим, и што год имаше њему даде у руке.

А кад га постави над домом својим и над свијем што имаше, од тада Господ благослови дом тога Мисирца ради Јосифа; и благослов Господњи бјеше на свему што имаше у кући и пољу.

И остави у Јосифовијем рукама све што имаше, и не разбираше ни за што осим јела које јеђаше. А Јосиф бијаше лијепа стаса, и лијепа лица.

И догоди се послије, те се жена господара његова загледа у Јосифа, и рече: лези са мном.

А он не хтје, него рече жени господара својега: ето господар мој не разбира, ни за што што је у кући, него што год има даде мени у руке.

Ни сам није већи од мене у овој кући, и ништа не крије од мене осим тебе, јер си му жена; па како бих учинио тако грдно зло и Богу згријешио?

И она говораше таке ријечи Јосифу сваки дан, али је не послуша да легне с њом ни да се бави код ње.

А један дан кад дође Јосиф у кућу да ради свој посао, а не бјеше никога од домашњих у кући,

Она га ухвати за хаљину говорећи: лези са мном. Али он оставив јој у рукама хаљину своју побјеже и отиде.

А кад она видје гдје јој остави у рукама хаљину своју и побјеже,

Викну чељад своју, и рече им говорећи: гледајте, довео нам је човјека Јеврејина да нас срамоти; дође к мени да легне са мном, а ја повиках иза гласа;

А он кад чу гдје вичем, остави хаљину своју код мене и побјеже и отиде.

И она остави хаљину његову код себе док му господар дође кући.

А тада му рече овако говорећи: слуга Јеврејин, којега си нам довео, дође к мени да ме осрамоти;

А ја повиках иза гласа, те он оставив хаљину своју код мене побјеже.

А кад господар његов чу ријечи жене своје гдје му рече: то ми је учинио слуга твој, разгњеви се врло.

И господар Јосифов ухвати та и баци га у тамницу, гдје лежаху сужњи царски; и би ондје у тамници.

Али Господ бјеше с Јосифом и рашири милост своју над њим и учини те омиље тамничару.

И повјери тамничар Јосифу све сужње у тамници, и што је год требало ондје чинити он уређиваше.

И тамничар не надгледаше ништа што бјеше у Јосифовој руци, јер Господ бјеше с њим; и што год чињаше Господ вођаше у напредак.

Иѻ́сифа же приведо́ша въ е҆гѷпеⷮ, и҆ кꙋпи́ е҆го пентефрѣи́ е҆внⷯꙋ фараѻ́новъ вое̑вода во́и мⷤꙋ е҆гѷпетьскъ, ѿ рꙋкꙋ̀ и҆зма́иⷧ‍҇тескꙋ, и҆же приведо́ша тамо·

И҆ б҄ѣ г҃ь съ і҆ѻ́си фомъ, и҆ бѧ́ше мꙋжъ хꙋдо́гъ, и҆ бысть ꙋ гдⷵна в домꙋ̀ оу҆ е҆гѷптенина,

вѣ́дѧше б҄о гдⷵнъ е҆го ꙗ҆ко г҃ь с ниⷨ е҆сть, и҆ е҆ли́ко сътворѝ, г҃ь оу҆стро́ѧше в рꙋ́кꙋ е҆го·

И҆ ѻ҆брѣте і҆ѻ́сифъ блгⷣть предъ гдⷵномъ свои̑мъ, и҆ оу҆гожда́ше е҆мꙋ и҆ приста́ви е҆го в домꙋ̀ свое̑мъ, и҆ въ все́мъ е҆ли́ка и҆мѧше да́стъ в рꙋцѣ і҆ѻ́сифовы·

И҆ бысть е҆гда поста́ви е҆го наⷣ всѣмъ до́момъ свои̑мъ, и҆ наⷣ всѣмъ е҆ли́ко и҆мѣа́ше. и҆ блⷵви б҃ъ до́мъ е҆гѷптѧнина, і҆ѻ́сифа ра́ди· И҆ бысть блⷵвенїе гдⷵне на все́мъ и҆мѣнїѝ е҆го, въ домꙋ̀, и҆ в се́лехъ,

и҆ преда́сть вс҄е е҆лико бѧ́ше е҆го в рꙋцѣ і҆ѻ́сифови, и҆ не вѣ́дѧше въ своеⷨ и҆мѣ́нїи ничто́же развѣ хлѣ́ба, ꙗ҆́же самъ ꙗ҆́дѧ́ше. и́ бѧ́ше і҆ѻ́сифъ добра̀ ѻбразꙋ и҆ лѣ́па възо́рꙋ ѕѣло·

И бысть по словесѣхъ сихъ, положи жена̀ господина̀ е҆мꙋ ѻ҆чи на і҆ѻ́сифѣ, и҆ рече бꙋди съ мно́ю,

се́и же не хотѧше· Рече женѣ гдⷵна свое̑го, ꙗ҆ко гдⷵнъ мой не вѣсть менѐ ради ничто́же въ домꙋ̀ свое̑мъ, и҆ вс҄е е҆лико и́мать вд̑а в рꙋцѣ моѝ,

и҆ нѣсть никтожѐ вы́ш̾ше менѐ в̾ домꙋ семъ. и҆ ничто́же взѧ́то е҆сть ѿ менѐ, развѣ тебѐ, и҆мже жена е҆си е҆мꙋ, ка́коже сътворю̀ дѣло зло́е с҄е, и҆ съгрѣшꙋ̀ преⷣ бг҃омъ·

Є҆гда же гл҃аше дн҃ь дн҃е і҆ѻ́сифꙋ и҆ не послꙋш́аше е҆ѧ̀, лежа́ти и҆ быти с нею̀·

Быⷵ же въ е҆ді́нъ нѣкїи дн҃ь прїиде і҆ѻ́сифъ въ доⷨ дѣлати дѣлесъ свои̑хъ, и҆ не бѧ́ше въ домꙋ̀ дома̀шнихъ,

и҆ похватѝ и҆̀ за ри́зы е҆го гл҃ющи, лѧ́зи съ мно́ю, и҆ ѻ҆ста́вив̾ ри́зы своа̀ въ рꙋкꙋ е҆ѧ̀, и҆ ѿбѣжѐ, і҆ и҆зы́де вонъ·

[...]

И҆ възва̀ к себѣ и҆же бѧ́хꙋ въ домꙋ̀, и рече и҆мъ гл҃юще, ви́дите приве́лъ е҆сть ѻ҆́трока жидовина нарꙋга́тисѧ намъ, прїи́де къ мн҄ѣ гл҃ѧ бꙋ́ди съ мно́ю. и҆ възпиⷯ гла́сомъ вели́кимъ·

И҆ е҆гда̀ оу҆слы́ша ꙗ҆́ко въздвиго́хъ гласъ , и҆ възопиⷯ ѻ҆ста́вль ризы своѧ̀ оу҆ менѐ ѿбѣжѐ, і҆ и҆зы́иде вонъ.

и҆ ѻ҆ста́ви ризы своѧ̀ оу҆ менѐ до́ндеже прїидетъ гдⷵнъ в доⷨ свои.

и҆ повѣ́да е҆мꙋ по словесѝ се́мъ гл҃ющи· Вънїиде къ мн҄ѣ ѻ҆́трокъ жидови́нъ, е҆го́же е҆си въве́лъ къ наⷨ. порꙋга́тисѧ мн҄ѣ. рече бо м҄и ꙗ҆́ко да бꙋ́дꙋ с тобою̀.

е҆гда же слы́ша, ꙗ҆́ко въздви́гнꙋвши гласъ своѝ, и҆ възопи́хъ. ѻ҆ста́ви ризы своѧ̀ ѿбѣжѐ. і҆ и҆зы́иде вонъ·

И҆ бысть ꙗ҆́ко оу҆слы́ша гдⷵнъ е҆го гл҃ъ жены̀ свое̑ѧ гл҃юща. си́це сътвори м҄и ѻ҆́трокъ твои· И҆ разгнѣ́васѧ ꙗ҆ростїю,

и҆ прїи̑мъ господинъ і҆ѻ́сифа въве́рже и҆̀ въ темни́цꙋ, въ мѣ́сто и҆дѣже оу҆́жники цр҃вы дръжа́тъ. т҄ꙋ въ тверди́лѣ·

И бѧ́ше б҃ъ съ і҆ѻ́сифоⷨ. и҆ полїѧ̀ и҆̀ млⷵтїю и҆ да́сть е҆мꙋ блгⷣть. преⷣ лицеⷨ стра́жа темница.

и҆ вда́сть старѣ́ишина страже́и темница̀ въ рꙋцѣ і҆ѻ́сифꙋ. вс҄ѧ темъни́чьники. е҆ли́коже и҆хъ въ темни́цы. и҆ все е҆ли́ко творѧхꙋ т҄ꙋ творѧ́ше и҆мъ·

Старѣ́ишина же стра́жа темни́ца. невѣ́дыи ничто́же, всѐ б҄о бѣѧше въ рꙋкꙋ̀ і҆ѻ́сифовꙋ. и҆же г҃ь бѧ́ше с ниⷨ и҆ вс҄е е҆ли́ко творѧ́ше г҃ь творѧ́ше въ рꙋцѣ е҆го·

Ιωσηφ δὲ κατήχθη εἰς Αἴγυπτον, καὶ ἐκτήσατο αὐτὸν Πετεφρης ὁ εὐνοῦχος Φαραω, ἀρχιμάγειρος, ἀνὴρ Αἰγύπτιος, ἐκ χειρὸς Ισμαηλιτῶν, οἳ κατήγαγον αὐτὸν ἐκεῖ.

καὶ ἦν κύριος μετὰ Ιωσηφ, καὶ ἦν ἀνὴρ ἐπιτυγχάνων καὶ ἐγένετο ἐν τῷ οἴκῳ παρὰ τῷ κυρίῳ τῷ Αἰγυπτίῳ.

ᾔδει δὲ ὁ κύριος αὐτοῦ ὅτι κύριος μετ’ αὐτοῦ καὶ ὅσα ἂν ποιῇ, κύριος εὐοδοῖ ἐν ταῖς χερσὶν αὐτοῦ.

καὶ εὗρεν Ιωσηφ χάριν ἐναντίον τοῦ κυρίου αὐτοῦ, εὐηρέστει δὲ αὐτῷ, καὶ κατέστησεν αὐτὸν ἐπὶ τοῦ οἴκου αὐτοῦ καὶ πάντα, ὅσα ἦν αὐτῷ, ἔδωκεν διὰ χειρὸς Ιωσηφ.

ἐγένετο δὲ μετὰ τὸ κατασταθῆναι αὐτὸν ἐπὶ τοῦ οἴκου αὐτοῦ καὶ ἐπὶ πάντα, ὅσα ἦν αὐτῷ, καὶ ηὐλόγησεν κύριος τὸν οἶκον τοῦ Αἰγυπτίου διὰ Ιωσηφ, καὶ ἐγενήθη εὐλογία κυρίου ἐν πᾶσιν τοῖς ὑπάρχουσιν αὐτῷ ἐν τῷ οἴκῳ καὶ ἐν τῷ ἀγρῷ.

καὶ ἐπέτρεψεν πάντα, ὅσα ἦν αὐτῷ, εἰς χεῖρας Ιωσηφ καὶ οὐκ ᾔδει τῶν καθ’ ἑαυτὸν οὐδὲν πλὴν τοῦ ἄρτου, οὗ ἤσθιεν αὐτός. Καὶ ἦν Ιωσηφ καλὸς τῷ εἴδει καὶ ὡραῖος τῇ ὄψει σφόδρα.

καὶ ἐγένετο μετὰ τὰ ῥήματα ταῦτα καὶ ἐπέβαλεν ἡ γυνὴ τοῦ κυρίου αὐτοῦ τοὺς ὀφθαλμοὺς αὐτῆς ἐπὶ Ιωσηφ καὶ εἶπεν Κοιμήθητι μετ’ ἐμοῦ.

ὁ δὲ οὐκ ἤθελεν, εἶπεν δὲ τῇ γυναικὶ τοῦ κυρίου αὐτοῦ Εἰ ὁ κύριός μου οὐ γινώσκει δι’ ἐμὲ οὐδὲν ἐν τῷ οἴκῳ αὐτοῦ καὶ πάντα, ὅσα ἐστὶν αὐτῷ, ἔδωκεν εἰς τὰς χεῖράς μου

καὶ οὐχ ὑπερέχει ἐν τῇ οἰκίᾳ ταύτῃ οὐθὲν ἐμοῦ οὐδὲ ὑπεξῄρηται ἀπ’ ἐμοῦ οὐδὲν πλὴν σοῦ διὰ τὸ σὲ γυναῖκα αὐτοῦ εἶναι, καὶ πῶς ποιήσω τὸ ῥῆμα τὸ πονηρὸν τοῦτο καὶ ἁμαρτήσομαι ἐναντίον τοῦ θεοῦ;

ἡνίκα δὲ ἐλάλει τῷ Ιωσηφ ἡμέραν ἐξ ἡμέρας, καὶ οὐχ ὑπήκουσεν αὐτῇ καθεύδειν μετ’ αὐτῆς τοῦ συγγενέσθαι αὐτῇ. –

ἐγένετο δὲ τοιαύτη τις ἡμέρα, εἰσῆλθεν Ιωσηφ εἰς τὴν οἰκίαν ποιεῖν τὰ ἔργα αὐτοῦ, καὶ οὐθεὶς ἦν τῶν ἐν τῇ οἰκίᾳ ἔσω,

καὶ ἐπεσπάσατο αὐτὸν τῶν ἱματίων λέγουσα Κοιμήθητι μετ’ ἐμοῦ. καὶ καταλιπὼν τὰ ἱμάτια αὐτοῦ ἐν ταῖς χερσὶν αὐτῆς ἔφυγεν καὶ ἐξῆλθεν ἔξω.

καὶ ἐγένετο ὡς εἶδεν ὅτι κατέλιπεν τὰ ἱμάτια αὐτοῦ ἐν ταῖς χερσὶν αὐτῆς καὶ ἔφυγεν καὶ ἐξῆλθεν ἔξω,

καὶ ἐκάλεσεν τοὺς ὄντας ἐν τῇ οἰκίᾳ καὶ εἶπεν αὐτοῖς λέγουσα Ἴδετε, εἰσήγαγεν ἡμῖν παῖδα Εβραῖον ἐμπαίζειν ἡμῖν· εἰσῆλθεν πρός με λέγων Κοιμήθητι μετ’ ἐμοῦ, καὶ ἐβόησα φωνῇ μεγάλῃ·

ἐν δὲ τῷ ἀκοῦσαι αὐτὸν ὅτι ὕψωσα τὴν φωνήν μου καὶ ἐβόησα, καταλιπὼν τὰ ἱμάτια αὐτοῦ παρ’ ἐμοὶ ἔφυγεν καὶ ἐξῆλθεν ἔξω.

καὶ καταλιμπάνει τὰ ἱμάτια παρ’ ἑαυτῇ, ἕως ἦλθεν ὁ κύριος εἰς τὸν οἶκον αὐτοῦ.

καὶ ἐλάλησεν αὐτῷ κατὰ τὰ ῥήματα ταῦτα λέγουσα Εἰσῆλθεν πρός με ὁ παῖς ὁ Εβραῖος, ὃν εἰσήγαγες πρὸς ἡμᾶς, ἐμπαῖξαί μοι καὶ εἶπέν μοι Κοιμηθήσομαι μετὰ σοῦ·

ὡς δὲ ἤκουσεν ὅτι ὕψωσα τὴν φωνήν μου καὶ ἐβόησα, κατέλιπεν τὰ ἱμάτια αὐτοῦ παρ’ ἐμοὶ καὶ ἔφυγεν καὶ ἐξῆλθεν ἔξω.

ἐγένετο δὲ ὡς ἤκουσεν ὁ κύριος αὐτοῦ τὰ ῥήματα τῆς γυναικὸς αὐτοῦ, ὅσα ἐλάλησεν πρὸς αὐτὸν λέγουσα Οὕτως ἐποίησέν μοι ὁ παῖς σου, καὶ ἐθυμώθη ὀργῇ.

καὶ λαβὼν ὁ κύριος Ιωσηφ ἐνέβαλεν αὐτὸν εἰς τὸ ὀχύρωμα, εἰς τὸν τόπον, ἐν ᾧ οἱ δεσμῶται τοῦ βασιλέως κατέχονται ἐκεῖ ἐν τῷ ὀχυρώματι.

Καὶ ἦν κύριος μετὰ Ιωσηφ καὶ κατέχεεν αὐτοῦ ἔλεος καὶ ἔδωκεν αὐτῷ χάριν ἐναντίον τοῦ ἀρχιδεσμοφύλακος,

καὶ ἔδωκεν ὁ ἀρχιδεσμοφύλαξ τὸ δεσμωτήριον διὰ χειρὸς Ιωσηφ καὶ πάντας τοὺς ἀπηγμένους, ὅσοι ἐν τῷ δεσμωτηρίῳ, καὶ πάντα, ὅσα ποιοῦσιν ἐκεῖ.

οὐκ ἦν ὁ ἀρχιδεσμοφύλαξ τοῦ δεσμωτηρίου γινώσκων δι’ αὐτὸν οὐθέν· πάντα γὰρ ἦν διὰ χειρὸς Ιωσηφ διὰ τὸ τὸν κύριον μετ’ αὐτοῦ εἶναι, καὶ ὅσα αὐτὸς ἐποίει, κύριος εὐώδου ἐν ταῖς χερσὶν αὐτοῦ.