38.1
38.2
38.3
38.4
38.5
38.6
38.7
38.8
38.9
38.10
38.11
38.12
38.13
38.14
38.15
38.16
38.17
38.18
38.19
38.20
38.21
38.22
38.23
38.24
38.25
38.26
38.27
38.28
38.29
38.30
А у то вријеме догоди се, те Јуда отиде од браће своје и уврати се код некога Одоламејца, којему име бјеше Ирас.
И ондје видје Јуда кћер некога Хананејца, којему име бјеше Сава, и узе је и леже с њом;
И она затрудње, и роди сина, којему надједе име Ир.
И опет затрудњевши роди сина, којему надједе име Авнан.
И опет роди сина, и надједе му име Силом; а Јуда бијаше у Хасви кад она тога роди.
И Јуда ожени првенца својега Ира дјевојком по имену Тамаром.
Али Ир првенац Јудин бјеше неваљао пред Господом, и уби га Господ.
А Јуда рече Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.
А Авнан знајући да не ће биги његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.
Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.
И Јуда рече Тамари снаси својој: остани удовицом у кући оца својега докле одрасте Силом син мој. Јер говораше: да не умре и он као браћа му. И отиде Тамара, и живљаше у кући оца својега.
А кад прође много времена, умрије кћи Савина, жена Јудина. И кад се Јуда утјеши, пође у Тамну к људима што му стризијаху овце, сам с Ирасом пријатељем својим Одоламејцем.
И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје.
А она скиде са себе удовичко рухо своје, и узе покривало и покри лице, и сједе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јер видје да је Силом одрастао а њу још не удаше за њ.
А Јуда кад је видје, помисли да је курва, јер бјеше покрила лице своје.
Па сврну с пута к њој и рече јој: пусти да легнем с тобом. Јер није познао да му је снаха. А она рече: шта ћеш ми дати да легнеш са мном?
А он рече: послаћу ти јаре из стада. А она му рече: али да ми даш залог докле га не пошљеш.
А он рече: какав залог да ти дам? А она рече: ето, прстен и рубац и штап што ти је у руци. И он јој даде, те леже с њом, и она затрудње од њега.
Послије уставши Тамара, отиде и скиде покривало са себе и обуче удовичко рухо.
А Јуда посла јаре по пријатељу свом Одоламејцу да му донесе натраг од жене залог. Али је он не нађе.
Па питаше људе по оном мјесту гдје је она била, говорећи: гдје је она курва, што је била на раскршћу на овом путу? А они рекоше: није овдје било курве.
И врати се к Јуди и рече: не нађох је, него још рекоше мјештани: није овдје било курве.
А Јуда рече: нека јој, да се не срамотимо; ја сам слао јаре, али је ти не нађе.
А кад прође до три мјесеца дана, јавише Јуди говорећи: Тамара снаха твоја учини прељубу, и ево затрудње од прељубе. А Јуда рече: изведите је да се спали.
А кад је поведоше, посла к свекру својему и поручи: с човјеком чије је ово затрудњела сам. И рече: тражи чији је овај прстен и рубац и штап,
А Јуда позна и рече: правија је од мене, јер је не дадох сину својему Силому. И више не леже с њом.
А кад дође вријеме да роди, а то близанци у утроби њезиној.
И кад се порађаше, једно дијете помоли руку, а бабица узе и веза му црвен конац око руке говорећи: овај је први.
Али он увуче руку, и гле изађе брат његов, а она рече: како продрије? продирање нека ти буде. И надје му име Фарес.
А послије изађе брат му, којему око руке бијаше црвени конац, и надједоше му име Зара.
Бы́сть же въ то̀ вре́мѧ, ѿи́де і҆ꙋ́да ѿ бра́тїи своеѧ̀ и҆ прїи́де къ человѣ́кꙋ нѣ́коемꙋ ѻ҆долламі́тинꙋ, є҆мꙋ́же и҆́мѧ і҆ра́съ:
и҆ ви́дѣ та́мѡ і҆ꙋ́да дще́рь человѣ́ка ханане́йска, є҆́йже и҆́мѧ саѵа̀: и҆ поѧ́тъ ю҆̀, и҆ вни́де къ не́й:
и҆ заче́нши родѝ сы́на, и҆ наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ и҆́ръ:
и҆ заче́нши є҆щѐ родѝ сы́на и҆ наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ а҆ѵна́нъ:
и҆ приложи́вши родѝ сы́на (тре́тїѧго) и҆ наречѐ и҆́мѧ силѡ́мъ: сїѧ́ же бѣ̀ въ ха́свѣ, є҆гда̀ родѝ си́хъ.
И҆ поѧ̀ і҆ꙋ́да женꙋ̀ и҆́рꙋ пе́рвенцꙋ своемꙋ̀, є҆́йже и҆́мѧ ѳама́рь.
Бы́сть же и҆́ръ пе́рвенецъ і҆ꙋ́динъ ѕо́лъ пред̾ гдⷭ҇емъ: и҆ ᲂу҆бѝ є҆го̀ бг҃ъ.
Рече́ же і҆ꙋ́да а҆ѵна́нꙋ: вни́ди къ женѣ̀ бра́та твоегѡ̀ и҆ совокꙋпи́сѧ съ не́ю, и҆ возста́ви сѣ́мѧ бра́тꙋ твоемꙋ̀.
Позна́въ же а҆ѵна́нъ, ꙗ҆́кѡ не є҆мꙋ̀ бꙋ́детъ сѣ́мѧ, бы́сть є҆гда̀ вхожда́ше къ женѣ̀ бра́та своегѡ̀, пролива́ше (сѣ́мѧ) на зе́млю, є҆́же не да́ти сѣ́мене бра́тꙋ своемꙋ̀:
ѕло́ же ꙗ҆ви́сѧ пред̾ бг҃омъ, ꙗ҆́кѡ сотворѝ сїѐ: и҆ ᲂу҆мертвѝ и҆ сего̀.
Рече́ же і҆ꙋ́да ѳама́ри, невѣ́стцѣ свое́й (по сме́рти двꙋ̀ сынѡ́въ свои́хъ): сѣдѝ вдово́ю въ домꙋ̀ ѻ҆тца̀ твоегѡ̀, до́ндеже вели́къ бꙋ́детъ силѡ́мъ, сы́нъ мо́й. Рече́ бо (во ᲂу҆мѣ̀ сѝ): да не когда̀ ᲂу҆́мретъ и҆ се́й, ꙗ҆́коже и҆ бра́тїѧ є҆гѡ̀. Ѿше́дши же ѳама́рь, сѣдѧ́ше въ домꙋ̀ ѻ҆тца̀ своегѡ̀.
Оу҆мно́жишасѧ же дні́е, и҆ ᲂу҆́мре саѵа̀, жена̀ і҆ꙋ́дина. И҆ ᲂу҆тѣ́шивсѧ і҆ꙋ́да, взы́де къ стригꙋ́щымъ ѻ҆́вцы є҆гѡ̀ са́мъ, и҆ і҆ра́съ па́стырь є҆гѡ̀ ѻ҆долламі́тинъ, во ѳа́мнꙋ.
И҆ возвѣсти́ша ѳама́ри невѣ́стцѣ є҆гѡ̀, глаго́люще: сѐ, све́коръ тво́й восхо́дитъ во ѳа́мнꙋ стрищѝ ѻ҆́вцы своѧ̑.
Ѻ҆на́ же све́ргши ри̑зы вдовства̀ съ себє̀, ѡ҆блече́сѧ въ ри́зꙋ лѣ́тнюю и҆ ᲂу҆краси́сѧ, и҆ сѣ́де пред̾ враты̀ є҆на̑ни, ꙗ҆̀же сꙋ́ть на пꙋтѝ ѳа́мны: вѣ́дѧше бо, ꙗ҆́кѡ вели́къ бы́сть силѡ́мъ: се́й же не дадѐ є҆ѧ̀ є҆мꙋ̀ въ женꙋ̀.
И҆ ви́дѣвъ ю҆̀ і҆ꙋ́да, возмнѣ̀ ю҆̀ блꙋдни́цꙋ бы́ти: покры́ бо лицѐ своѐ, и҆ не позна̀ є҆ѧ̀.
Оу҆клони́сѧ же къ не́й пꙋте́мъ и҆ речѐ є҆́й: попꙋсти́ ми вни́ти къ себѣ̀. Не позна́ бо, ꙗ҆́кѡ невѣ́стка є҆мꙋ̀ є҆́сть. Ѻ҆на́ же речѐ: что́ ми да́си, а҆́ще вни́деши ко мнѣ̀;
Ѻ҆́нъ же речѐ: а҆́зъ тебѣ̀ послю̀ ко́злище ко́зъ ѿ ѻ҆ве́цъ мои́хъ. Ѻ҆на́ же речѐ: а҆́ще да́си мѝ зало́гъ, до́ндеже при́шлеши.
Ѻ҆́нъ же речѐ: кі́й зало́гъ тебѣ̀ да́мъ; Ѻ҆на́ же речѐ: пе́рстень тво́й и҆ гри́внꙋ, и҆ же́злъ и҆́же въ рꙋцѣ̀ твое́й. И҆ дадѐ є҆́й, и҆ вни́де къ не́й, и҆ зача̀ во ᲂу҆тро́бѣ ѿ негѡ̀.
И҆ воста́вши ѿи́де, и҆ све́рже ри́зꙋ лѣ́тнюю съ себє̀ и҆ ѡ҆блече́сѧ въ ри̑зы вдовства̀ своегѡ̀.
Посла́ же і҆ꙋ́да ко́злище ѿ ко́зъ рꙋко́ю па́стырѧ своегѡ̀ ѻ҆долламі́тина взѧ́ти зало́гъ ѿ жены̀, и҆ не ѡ҆брѣ́те є҆ѧ̀.
Вопроси́ же мꙋже́й мѣ́ста тогѡ̀ и҆ речѐ и҆̀мъ: гдѣ̀ є҆́сть блꙋдни́ца бы́вшаѧ во є҆на́нѣ на распꙋ́тїи; И҆ рѣ́ша: не бѣ̀ здѣ̀ блꙋдни́ца.
И҆ возврати́сѧ ко і҆ꙋ́дѣ и҆ речѐ: не ѡ҆брѣто́хъ: и҆ человѣ́цы мѣ́ста тогѡ̀ глаго́лютъ: нѣ́сть здѣ̀ блꙋдни́цы.
Рече́ же і҆ꙋ́да: да и҆́мать та̑: но да не когда̀ посмѣю́тсѧ на́мъ: а҆́зъ ᲂу҆́бѡ посла́хъ ко́злище сїѐ, ты́ же не ѡ҆брѣ́лъ є҆сѝ.
Бы́сть же по тре́хъ мцⷭ҇ѣхъ, повѣ́даша і҆ꙋ́дѣ, глаго́люще: соблꙋдѝ ѳама́рь невѣ́стка твоѧ̀, и҆ сѐ, во ᲂу҆тро́бѣ и҆́мать ѿ блꙋда̀. Рече́ же і҆ꙋ́да: и҆зведи́те ю҆̀, и҆ да сожгꙋ́тъ ю҆̀.
Ѻ҆на́ же ведо́ма посла̀ къ све́крꙋ своемꙋ̀, глаго́лющи: ѿ человѣ́ка, є҆гѡ́же сїѧ̑ сꙋ́ть, а҆́зъ во ᲂу҆тро́бѣ и҆́мамъ. И҆ речѐ: позна́й, чі́й пе́рстень и҆ гри́вна и҆ же́злъ се́й.
Позна́ же і҆ꙋ́да и҆ речѐ: ѡ҆правда́сѧ ѳама́рь па́че менє̀, ꙗ҆́кѡ не да́хъ є҆ѧ̀ силѡ́мꙋ сы́нꙋ моемꙋ̀. И҆ не приложѝ ктомꙋ̀ позна́ти ю҆̀.
Бы́сть же є҆гда̀ ражда́ше, и҆ бѣ́ста близнѧ́та во ᲂу҆тро́бѣ є҆ѧ̀.
Бы́сть же въ рожде́нїи є҆ѧ̀, є҆ди́нъ произнесѐ рꙋ́кꙋ: взе́мши же ба́ба навѧза̀ на рꙋ́кꙋ є҆гѡ̀ че́рвлень, глаго́лющи: се́й и҆зы́детъ пе́рвый.
Є҆гда́ же вовлечѐ рꙋ́кꙋ, и҆ а҆́бїе и҆зы́де бра́тъ є҆гѡ̀. Ѻ҆на́ же речѐ: что̀ пресѣче́сѧ тебє̀ ра́ди прегражде́нїе; И҆ прозва̀ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ фаре́съ.
И҆ посе́мъ и҆зы́де бра́тъ є҆гѡ̀, є҆мꙋ́же бѣ̀ на рꙋцѣ̀ є҆гѡ̀ че́рвлень: и҆ прозва̀ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ за́ра.
Претходна глава
Следећа глава