А у то вријеме догоди се, те Јуда отиде од браће своје и уврати се код некога Одоламејца, којему име бјеше Ирас.
И ондје видје Јуда кћер некога Хананејца, којему име бјеше Сава, и узе је и леже с њом;
И она затрудње, и роди сина, којему надједе име Ир.
И опет затрудњевши роди сина, којему надједе име Авнан.
И опет роди сина, и надједе му име Силом; а Јуда бијаше у Хасви кад она тога роди.
И Јуда ожени првенца својега Ира дјевојком по имену Тамаром.
Али Ир првенац Јудин бјеше неваљао пред Господом, и уби га Господ.
А Јуда рече Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.
А Авнан знајући да не ће биги његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.
Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.
И Јуда рече Тамари снаси својој: остани удовицом у кући оца својега докле одрасте Силом син мој. Јер говораше: да не умре и он као браћа му. И отиде Тамара, и живљаше у кући оца својега.
А кад прође много времена, умрије кћи Савина, жена Јудина. И кад се Јуда утјеши, пође у Тамну к људима што му стризијаху овце, сам с Ирасом пријатељем својим Одоламејцем.
И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје.
А она скиде са себе удовичко рухо своје, и узе покривало и покри лице, и сједе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јер видје да је Силом одрастао а њу још не удаше за њ.
А Јуда кад је видје, помисли да је курва, јер бјеше покрила лице своје.
Па сврну с пута к њој и рече јој: пусти да легнем с тобом. Јер није познао да му је снаха. А она рече: шта ћеш ми дати да легнеш са мном?
А он рече: послаћу ти јаре из стада. А она му рече: али да ми даш залог докле га не пошљеш.
А он рече: какав залог да ти дам? А она рече: ето, прстен и рубац и штап што ти је у руци. И он јој даде, те леже с њом, и она затрудње од њега.
Послије уставши Тамара, отиде и скиде покривало са себе и обуче удовичко рухо.
А Јуда посла јаре по пријатељу свом Одоламејцу да му донесе натраг од жене залог. Али је он не нађе.
Па питаше људе по оном мјесту гдје је она била, говорећи: гдје је она курва, што је била на раскршћу на овом путу? А они рекоше: није овдје било курве.
И врати се к Јуди и рече: не нађох је, него још рекоше мјештани: није овдје било курве.
А Јуда рече: нека јој, да се не срамотимо; ја сам слао јаре, али је ти не нађе.
А кад прође до три мјесеца дана, јавише Јуди говорећи: Тамара снаха твоја учини прељубу, и ево затрудње од прељубе. А Јуда рече: изведите је да се спали.
А кад је поведоше, посла к свекру својему и поручи: с човјеком чије је ово затрудњела сам. И рече: тражи чији је овај прстен и рубац и штап,
А Јуда позна и рече: правија је од мене, јер је не дадох сину својему Силому. И више не леже с њом.
А кад дође вријеме да роди, а то близанци у утроби њезиној.
И кад се порађаше, једно дијете помоли руку, а бабица узе и веза му црвен конац око руке говорећи: овај је први.
Али он увуче руку, и гле изађе брат његов, а она рече: како продрије? продирање нека ти буде. И надје му име Фарес.
А послије изађе брат му, којему око руке бијаше црвени конац, и надједоше му име Зара.
Ѻ҆на́ же све́ргши ри̑зы вдовства̀ съ себє̀, ѡ҆блече́сѧ въ ри́зꙋ лѣ́тнюю и҆ ᲂу҆краси́сѧ, и҆ сѣ́де пред̾ враты̀ є҆на̑ни, ꙗ҆̀же сꙋ́ть на пꙋтѝ ѳа́мны: вѣ́дѧше бо, ꙗ҆́кѡ вели́къ бы́сть силѡ́мъ: се́й же не дадѐ є҆ѧ̀ є҆мꙋ̀ въ женꙋ̀.
И҆ ви́дѣвъ ю҆̀ і҆ꙋ́да, возмнѣ̀ ю҆̀ блꙋдни́цꙋ бы́ти: покры́ бо лицѐ своѐ, и҆ не позна̀ є҆ѧ̀.
Оу҆клони́сѧ же къ не́й пꙋте́мъ и҆ речѐ є҆́й: попꙋсти́ ми вни́ти къ себѣ̀. Не позна́ бо, ꙗ҆́кѡ невѣ́стка є҆мꙋ̀ є҆́сть. Ѻ҆на́ же речѐ: что́ ми да́си, а҆́ще вни́деши ко мнѣ̀;
Ѻ҆́нъ же речѐ: а҆́зъ тебѣ̀ послю̀ ко́злище ко́зъ ѿ ѻ҆ве́цъ мои́хъ. Ѻ҆на́ же речѐ: а҆́ще да́си мѝ зало́гъ, до́ндеже при́шлеши.