dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

А Јаков живљаше у земљи гдје му је отац био дошљак, у земљи Хананској.

Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његова; и доношаше Јосиф рђаве гласове о њима оцу својему.

А Израиљ љубљаше Јосифа највећма између свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.

А браћа видећи гдје га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзити на њ тако да му не могаху лијепе ријечи проговорити.

Уз то усни Јосиф сан и приповједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.

Јер им рече: да чујете сан што сам снио:

Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.

Тада му браћа рекоше: да не ћеш још бити цар над нама и заповиједати нам? С тога још већма стадоше мрзити на њ ради санова његовијех и ради ријечи његовијех.

Послије опет усни други сан, и приповједи браћи својој говорећи: усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.

А приповједи и оцу својему и браћи својој; али га отац прекори и рече му: какав је то сан што си снио? еда, ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?

И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове ријечи.

А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца својега код Сихема,

Рече Израиљ Јосифу: не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? хајде да те пошљем к њима. А он рече: ево ме.

А он му рече: Иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине Хевронске, и он отиде пут Сихема.

И човјек један нађе га а он лута по пољу, те га запита говорећи: шта тражиш?

А он рече: тражим браћу своју; кажи ми, молим те, гдје су са стоком?

А човјек рече: отишли су одавде, јер чух гдје рекоше: хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.

А они га угледаше из далека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,

И рекоше међу собом: гле, ево онога што сне сања.

Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: љута га је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од његовијех санова.

Али Рувим кад чу то, избави га из руку њиховијех рекав: немојте да га убијемо.

И још им рече Рувим: немојте крви прољевати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.

И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.

И ухвативши га бацише га у јаму; а јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.

Послије сједоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавога коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.

И рече Јуда браћи својој: кака ће бити корист што ћемо убити брата својега и затајити крв његову?

Хајде да га продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше га браћа његова.

Па кад трговци Мадијамски бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.

А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје.

Па се врати к браћи својој, и рече: нема дјетета; а ја куда ћу?

Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,

Па онда послаше шарену хаљину оцу његову поручивши: нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твојега или није.

А он је позна и рече: сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.

И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе, и тужаше за сином својим дуго времена.

И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тјешећи га, али се он не дадијаше утјешити, него говораше: с тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.

А Мадијанци продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.

Всели́сѧ же і҆а́кѡвъ въ землѝ, и҆дѣ́же ѡ҆бита̀ і҆саа́къ, ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀, въ землѝ ханаа́ни.

Сі́и же ро́ди і҆а̑кѡвли. І҆ѡ́сифъ же бѧ́ше седмина́десѧти лѣ́тъ, пасы́й ѻ҆́вцы ѻ҆тца̀ своегѡ̀ съ бра́тїею свое́ю, ю҆́нъ сы́й, съ сынмѝ ва́ллы и҆ съ сынмѝ зе́лфы, же́нъ ѻ҆тца̀ своегѡ̀: нанесо́ша же на і҆ѡ́сифа ѕлꙋ̀ клеветꙋ̀ ко і҆и҃лю ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀.

І҆а́кѡвъ же люблѧ́ше і҆ѡ́сифа па́че всѣ́хъ сынѡ́въ свои́хъ, ꙗ҆́кѡ сы́нъ въ ста́рости є҆мꙋ̀ бы́сть: и҆ сотворѝ є҆мꙋ̀ ри́зꙋ пе́стрꙋ.

Ви́дѣвше же бра́тїѧ є҆гѡ̀, ꙗ҆́кѡ лю́битъ є҆го̀ ѻ҆те́цъ па́че всѣ́хъ сынѡ́въ свои́хъ, возненави́дѣша є҆го̀ и҆ не можа́хꙋ глаго́лати къ немꙋ̀ ничто́же ми́рно.

Ви́дѣвъ же і҆ѡ́сифъ со́нъ, повѣ́да и҆̀ бра́тїи свое́й

и҆ речѐ и҆̀мъ: послꙋ́шайте сна̀ сегѡ̀, є҆го́же ви́дѣхъ:

мнѣ́хъ ва́съ вѧ́жꙋщихъ снопы̀ средѣ̀ по́лѧ: и҆ воста̀ мо́й сно́пъ и҆ ста̀ прѧ́мѡ, ва́ши же снопы̀ ѡ҆брати́вшесѧ поклони́шасѧ моемꙋ̀ снопꙋ̀.

Рѣ́ша же є҆мꙋ̀ бра́тїѧ є҆гѡ̀: є҆да̀ ца́рствꙋѧ ца́рствовати бꙋ́деши над̾ на́ми, и҆лѝ госпо́дствꙋѧ госпо́дствовати бꙋ́деши над̾ на́ми; И҆ приложи́ша є҆щѐ ненави́дѣти є҆го̀ снѡ́въ ра́ди є҆гѡ̀ и҆ ра́ди слове́съ є҆гѡ̀.

Ви́дѣ же со́нъ дрꙋгі́й и҆ повѣ́да є҆го̀ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀ и҆ бра́тїи свое́й, и҆ речѐ: сѐ, ви́дѣхъ дрꙋгі́й со́нъ: а҆́ки бы со́лнце и҆ лꙋна̀ и҆ є҆динона́десѧть ѕвѣ́здъ покланѧ́хꙋсѧ мнѣ̀.

И҆ запретѝ є҆мꙋ̀ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀ и҆ речѐ є҆мꙋ̀: что̀ со́нъ се́й, є҆го́же є҆сѝ ви́дѣлъ; є҆да̀ прише́дше прїи́демъ а҆́зъ и҆ ма́ти твоѧ̀ и҆ бра́тїѧ твоѧ̑ поклони́тисѧ тебѣ̀ до землѝ;

Позави́дѣша же є҆мꙋ̀ бра́тїѧ є҆гѡ̀: ѻ҆те́цъ же є҆гѡ̀ соблюдѐ сло́во сїѐ.

Ѿидо́ша же бра́тїѧ є҆гѡ̀ пастѝ ѻ҆́вцы ѻ҆тца̀ своегѡ̀ въ сѷхе́мъ.

И҆ речѐ і҆и҃ль ко і҆ѡ́сифꙋ: є҆да̀ бра́тїѧ твоѧ̑ не пасꙋ́тъ въ сѷхе́мѣ; грѧдѝ, да послю́ тѧ къ ни̑мъ. Рече́ же є҆мꙋ̀: сѐ, а҆́зъ.

Рече́ же є҆мꙋ̀ і҆и҃ль: ше́дъ, ви́ждь, а҆́ще здра́вствꙋютъ бра́тїѧ твоѧ̑ и҆ ѻ҆́вцы, и҆ повѣ́ждь мѝ. И҆ посла̀ є҆го̀ ѿ ю҆до́ли хеврѡ́ни. И҆ прїи́де въ сѷхе́мъ:

и҆ ѡ҆брѣ́те є҆го̀ человѣ́къ заблꙋжда́юща на по́ли: вопроси́ же є҆го̀ человѣ́къ глаго́лѧ: чесогѡ̀ и҆́щеши;

Ѻ҆́нъ же речѐ: бра́тїи моеѧ̀ и҆щꙋ̀: повѣ́ждь мѝ, гдѣ̀ пасꙋ́тъ.

Рече́ же є҆мꙋ̀ человѣ́къ: ѿидо́ша ѿсю́дꙋ: слы́шахъ бо и҆̀хъ глаго́лющихъ: по́йдемъ въ дѡѳаі́мъ. И҆ и҆́де і҆ѡ́сифъ в̾слѣ́дъ бра́тїи своеѧ̀ и҆ ѡ҆брѣ́те ѧ҆̀ въ дѡѳаі́мѣ.

Пред̾ꙋзрѣ́ша же є҆го̀ и҆здале́че, пре́жде приближе́нїѧ є҆гѡ̀ къ ни̑мъ, и҆ ѕлѣ̀ ᲂу҆мы́слиша ᲂу҆би́ти є҆го̀:

рече́ же кі́йждо къ бра́тꙋ своемꙋ̀: сѐ, снови́децъ ѻ҆́ный и҆́детъ:

нн҃ѣ ᲂу҆̀бо прїиди́те, ᲂу҆бїе́мъ є҆го̀ и҆ вве́ржимъ є҆го̀ во є҆ди́нъ ѿ рвѡ́въ, и҆ рече́мъ: ѕвѣ́рь лю́тъ снѣдѐ є҆го̀: и҆ ᲂу҆́зримъ, что̀ бꙋ́дꙋтъ сѡ́нїѧ є҆гѡ̀.

Слы́шавъ же рꙋви́мъ, ѿѧ̀ є҆го̀ и҆з̾ рꙋ́къ и҆́хъ и҆ речѐ: не ᲂу҆бїе́мъ є҆го̀ на дꙋшѝ.

Рече́ же и҆̀мъ рꙋви́мъ: не пролі́йте кро́ве, вве́рзите є҆го̀ во є҆ди́нъ ѿ рвѡ́въ си́хъ, и҆̀же въ пꙋсты́ни, рꙋки́ же не возложи́те на него̀: (тща́шесѧ бо) ꙗ҆́кѡ да и҆зы́метъ є҆го̀ ѿ рꙋ́къ и҆́хъ и҆ ѿда́стъ є҆го̀ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀.

Бы́сть же є҆гда̀ прїи́де і҆ѡ́сифъ къ бра́тїи свое́й, совлеко́ша со і҆ѡ́сифа ри́зꙋ пе́стрꙋю, ꙗ҆́же на не́мъ,

и҆ пое́мше є҆го̀ вверго́ша въ ро́въ: ро́въ же то́щь, воды̀ не и҆мѧ́ше.

И҆ сѣдо́ша ꙗ҆́сти хлѣ́бъ, и҆ воззрѣ́вше ѻ҆чи́ма ви́дѣша, и҆ сѐ, пꙋ̑тницы і҆сма́ильтѧне и҆дѧ́хꙋ ѿ галаа́да, и҆ вельблю́ды и҆́хъ пѡ́лны ѳѷмїа́ма и҆ риті́ны <n>[тꙋ́къ масти́тый и҆з̾ дрѣ́ва текꙋ́щїй]</n> и҆ ста́кти: и҆дѧ́хꙋ же везꙋ́ще во є҆гѵ́петъ.

Рече́ же і҆ꙋ́да ко бра́тїи свое́й: ка́ѧ по́льза, а҆́ще ᲂу҆бїе́мъ бра́та на́шего и҆ скры́емъ кро́вь є҆гѡ̀;

грѧди́те продади́мъ є҆го̀ і҆сма́ильтѧнѡмъ си̑мъ: рꙋ́цѣ же на́ши да не бꙋ́дꙋтъ на не́мъ, ꙗ҆́кѡ бра́тъ на́шъ и҆ пло́ть на́ша є҆́сть. Послꙋ́шаша же бра́тїѧ є҆гѡ̀.

И҆ мимоидо́ша человѣ́цы мадїа́мстїи кꙋпцы̀: и҆ и҆звлеко́ша и҆ возведо́ша і҆ѡ́сифа и҆з̾ ро́ва, и҆ прода́ша і҆ѡ́сифа і҆сма́ильтѧнѡмъ на два́десѧть златни́цъ. И҆ поведо́ша і҆ѡ́сифа во є҆гѵ́петъ.

Возврати́сѧ же рꙋви́мъ къ ро́вꙋ и҆ не ᲂу҆зрѣ̀ і҆ѡ́сифа въ ро́вѣ: и҆ растерза̀ ри̑зы своѧ̑,

и҆ прїи́де ко бра́тїи свое́й и҆ речѐ: ѻ҆́трочища нѣ́сть, а҆́зъ же ка́мѡ и҆дꙋ̀ ктомꙋ̀;

Взе́мше же ри́зꙋ і҆ѡ́сифовꙋ, закла́ша ко́злище ѿ ко́зъ и҆ пома́заша ри́зꙋ кро́вїю:

и҆ посла́ша ри́зꙋ пе́стрꙋю, и҆ принесо́ша ко ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀ и҆ реко́ша: сїю̀ ѡ҆брѣто́хомъ: познава́й, а҆́ще ри́за сы́на твоегѡ̀ є҆́сть, и҆лѝ нѝ;

И҆ позна̀ ю҆̀ и҆ речѐ: ри́за сы́на моегѡ̀ є҆́сть: ѕвѣ́рь лю́тъ снѣдѐ є҆го̀: ѕвѣ́рь восхи́ти і҆ѡ́сифа.

И҆ растерза̀ і҆а́кѡвъ ри̑зы своѧ̑, и҆ возложѝ вре́тище на чрє́сла своѧ̑, и҆ пла́кашесѧ сы́на своегѡ̀ дни̑ мнѡ́ги.

Собра́шасѧ же всѝ сы́нове є҆гѡ̀ и҆ дщє́ри и҆ прїидо́ша ᲂу҆тѣ́шити є҆го̀: и҆ не хотѧ́ше ᲂу҆тѣ́шитисѧ, глаго́лѧ: ꙗ҆́кѡ сни́дꙋ къ сы́нꙋ моемꙋ̀ сѣ́тꙋѧ во а҆́дъ. И҆ пла́касѧ ѡ҆ не́мъ ѻ҆те́цъ є҆гѡ̀.

Мадїа́не же прода́ша і҆ѡ́сифа во є҆гѵ́петъ пентефрі́ю є҆ѵнꙋ́хꙋ фараѡ́новꙋ, а҆рхїмагі́рꙋ.