37.1
37.2
37.3
37.4
37.5
37.6
37.7
37.8
37.9
37.10
37.11
37.12
37.13
37.14
37.15
37.16
37.17
37.18
37.19
37.20
37.21
37.22
37.23
37.24
37.25
37.26
37.27
37.28
37.29
37.30
37.31
37.32
37.33
37.34
37.35
37.36
А Јаков живљаше у земљи гдје му је отац био дошљак, у земљи Хананској.
Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његова; и доношаше Јосиф рђаве гласове о њима оцу својему.
А Израиљ љубљаше Јосифа највећма између свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.
А браћа видећи гдје га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзити на њ тако да му не могаху лијепе ријечи проговорити.
Уз то усни Јосиф сан и приповједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.
Јер им рече: да чујете сан што сам снио:
Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.
Тада му браћа рекоше: да не ћеш још бити цар над нама и заповиједати нам? С тога још већма стадоше мрзити на њ ради санова његовијех и ради ријечи његовијех.
Послије опет усни други сан, и приповједи браћи својој говорећи: усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.
А приповједи и оцу својему и браћи својој; али га отац прекори и рече му: какав је то сан што си снио? еда, ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?
И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове ријечи.
А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца својега код Сихема,
Рече Израиљ Јосифу: не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? хајде да те пошљем к њима. А он рече: ево ме.
А он му рече: Иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине Хевронске, и он отиде пут Сихема.
И човјек један нађе га а он лута по пољу, те га запита говорећи: шта тражиш?
А он рече: тражим браћу своју; кажи ми, молим те, гдје су са стоком?
А човјек рече: отишли су одавде, јер чух гдје рекоше: хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.
А они га угледаше из далека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,
И рекоше међу собом: гле, ево онога што сне сања.
Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: љута га је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од његовијех санова.
Али Рувим кад чу то, избави га из руку њиховијех рекав: немојте да га убијемо.
И још им рече Рувим: немојте крви прољевати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.
И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.
И ухвативши га бацише га у јаму; а јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.
Послије сједоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавога коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.
И рече Јуда браћи својој: кака ће бити корист што ћемо убити брата својега и затајити крв његову?
Хајде да га продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше га браћа његова.
Па кад трговци Мадијамски бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.
А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје.
Па се врати к браћи својој, и рече: нема дјетета; а ја куда ћу?
Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,
Па онда послаше шарену хаљину оцу његову поручивши: нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твојега или није.
А он је позна и рече: сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.
И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе, и тужаше за сином својим дуго времена.
И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тјешећи га, али се он не дадијаше утјешити, него говораше: с тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.
А Мадијанци продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.
[36.44] Оусели же сѧ і҆аковъ в землѝ и҆дѣж́е ѻ҆бита̀ і҆саа́къ ѿц҃ъ е҆го в землѝ ханаа́ни,
[.45] с҄и бытїа̀ і҆а́ковлѧ· Иѻ́сифъ же бѧ́ше з҃і, лⷮѣ, пасы́и ѻ҆вца̀ ѿц҃а свое̑го съ бра́тїею свое̑ю, ю҆́нъ сы́и, съ сн҃ъмѝ ва́ллы, и҆ съ сн҃ъмѝ зе́лѳины ѿц҃а свое̑го женъ· Приложи́ша на і҆ѻ́сифа зл҄ꙋ хꙋлꙋ̀ къ і҆и̑л҃ю ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ,
і҆а́ковъ же люблѧ́ше і҆ѻ́сифа паче всѣ́хъ сн҃овъ своиⷯ, ꙗ҆́ко сн҃ъ въ ста́рости е҆мꙋ бысть, и҆ сътвори е҆мꙋ ри́зꙋ краснꙋ̀·
Ви́дѣвше же бра́тїа е҆го ꙗ҆́ко лю́битъ е҆го ѿц҃ь паче всѣхъ сн҃овъ е҆го. и҆ възненави́дѣша и҆̀, и҆ не можа́хꙋ гл҃ати к немꙋ̀, ничто́же мирнаго·
Ви́дѣ же і҆ѻ́сифъ со́нъ, и҆ повѣ́даше бра́тїи свое́й,
и҆ рече и҆мъ. послꙋш́аите сн҄а мое̑го и҆же ви́дⷯѣ·
Мнѣ́хомсѧ средѣ по́лѧ, вѧ́жꙋще снопы̀. и҆ ст҄а мо́и сно́пъ простъ ва́ши же снопо́ве ѻ҆́крⷵтъ стоѧ́ще кла́нѧшесѧ мое̑мꙋ снопꙋ̀·
Рѣша же е҆мꙋ бра́тїѧ е҆го, е҆гда̀ црⷵтвꙋѧ црⷵтвовати бꙋ́деши над на́ми. и҆л҄и владыи владѣти бꙋ́деши над нами, и҆ приложи́ша е҆щѐ ненави́дѣти е҆го сно́въ ради и҆ рѣ́чи е҆го·
И҆ ви́дѣ сонъ дрꙋгїи и҆ повѣдаше ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ, и҆ братїи свое́й. и҆ рече с҄е ви́дѣхъ дрꙋгїи со́нъ а҆ки слн҃це и҆ мⷵць, и҆ е҆ди́нънадесѧть звѣздъ покланѧ́хꙋ ми сѧ·
Запрѣти же е҆мꙋ ѿц҃ь , и҆ рече , чт҄о е҆сть со́нъ се́и, и҆же е҆си ви́дѣлъ. е҆да л҄и пришеⷣ а҆́зъ и҆ мт҃и твоѧ̀ съ брати́ею твоею̀. покло́нимсѧ тебѣ до землѧ̀·
Възревноваша же е҆мꙋ братїѧ е҆го, а҆ ѿц҃ъ е҆го сънабдѣ слово с҄е·
И҆ ѿи̑до́ша братїѧ е҆го пасти ѻ҆ве́цъ ѿц҃а свое̑го въ сихе́мъ.
рече же і҆и̑л҃ь і҆ѻ́сифꙋ, е҆да л҄и бра́тїѧ твоѧ̀ не пасꙋт́ъ в сихе́мъ. ходѝ да пошлю̀ т҄ѧ къ ни́мъ. рече же се а́зъ·
И҆ рече е҆мꙋ і҆и̑л҃ъ ше́дъ ви́жⷣь а҆́ще ли братїѧ твоѧ̀ здра́ви и҆ ѻ҆вца̀ и҆ повѣ́си м҄и· И҆ посла̀ і҆ѻ́сифа ѿ разло́и хевро́на, и҆ прише́дъ в сихе́мъ.
и҆ срѣте и҆̀ мꙋжь гл҃ѧ. чт҄о и́щеши
се́и же ре̑че бра́тїѧ̀ свое̑ѧ и҆щꙋ̀, повѣж́дь ми гдѣ пасꙋт́ъ·
Рече же е҆мꙋ мꙋж́ь ѿи̑до́ша ѿсю́дꙋ слы́шахъ б҄о гл҃юща и҆хъ. по́идемъ доѳаимъ· И҆ иде і҆ѻ́сифъ въ слⷣѣ́ бра́тїа свое̑ѧ̀ и҆ ѻ҆брѣте ѧ҆̀ в доѳаи́мъ·
И҆ оу҆зрѣша и҆̀ и҆здале́че, пре́жде приближенїѧ е҆го къ ниⷨ и҆ злѣ ꙋмы́слиша и҆̀ оу҆бити,
вѣща́ша б҄о ко́ждо и҆хъ бра́тꙋ свое̑мꙋ. ѻѼ с҄е снови́децъ ѻ҆́нъ и́детъ,
нн҃ѣ оу҆б҄о ходи́те, да оу҆бїе́мъ и҆̀, и҆ въвр́ъжемъ и҆̀ въ е҆ди́нъ ровъ, и҆ рече́мъ звѣ́рь лют̾ сънѣлъ и҆̀ е҆сть, и҆ да ѹ́зримъ чт҄о бꙋ́детъ сонъ е҆го·
Слы́шавъ же рꙋви́мъ хотѧ̀ и҆зба́вити е҆го ѿ рꙋкꙋ иⷯ. и҆ рече не оу҆бїе́мъ е҆го на дш҃ꙋ.
рече же и҆мъ рꙋви́мъ не пролеите кровы. н҄о въвр́ъзите и҆̀ въ ро́въ то́й е҆же е́сть въ пꙋсты́ни. а҆ рꙋкꙋ не възложите на́нь. и҆ тща́сѧ ꙗ҆ко да и҆зба́витъ е҆го ѿ рꙋкꙋ̀ и҆хъ. и҆ ѿпꙋ́ститъ къ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ·
Бысть же е҆гда̀ прїиде і҆ѻ́сифъ къ братїи свое́и. съвлекоша съ і҆ѻ́сифа ризꙋ кра́снꙋю и҆же на не́мъ б҄ѣ.
и҆ поим̾ше въвръго́ша и҆̀ в ро́въ въ не́мже не бѣ вода̀.
и҆ сѣдо́ша ꙗ҆́сти хлѣбъ· И҆ възрѣ́вше ѻ҆чи́ма, ви́дѣша и҆ с҄е пꙋт̾ници и҆змаи̑лтѧне и҆дꙋтъ ѿ гала́да, и҆ вельблю́ди и҆хъ по́лны ѳимїа́на. и҆ смолы̀ і҆ и҆стакти и҆доша въ е҆гѷпеⷮ·
Рече же и҆ѹда къ братїѝ свое́и чт҄о́ потре́бно а҆ще брата нашего оу҆бїе́мъ. и҆ съкры́емъ кровь е҆го.
н҄о и҆дѣте и҆ ѿдади́мъ и҆̀ и҆зма́и̑лтѧномъ симъ. а҆ рꙋцѣ наши не бꙋ́дета на немъ. ꙗ҆́ко бра́тъ нашь и҆ пло́ть наша е҆сть· Послꙋш́аша же братїа е҆го.
мина́ша же мꙋжи мадїа́нѣ и҆ кꙋпцы̀· И҆ и҆звлеко́ша вонъ і҆ѻ́сифа ѿ рова. и҆ ѿда́ша и҆̀ на двадесѧти зла́тника. и҆ поведо́ша і҆ѻ́сифа въ е҆гѷпетъ·
Възврати́ же сѧ рꙋвимъ ко ро́вꙋ. не оу҆зрѣ і҆ѻ́сифа в ровѣ. и҆ разве́рзе ризы своѧ̀.
и҆ прїиде къ бра́тїи сво́еи, и҆ рече, ѻ҆тро́чища нѣсть, а҆́зъ б҄о ка́мо и҆дꙋ̀ ·
Взе́мше же ризꙋ і҆ѻ́сифовꙋ, закла́ша козлище , и҆ пома́заша кровїю. ризꙋ е҆го кра́снꙋю,
и҆ посла́ша ри́зꙋ ѻ҆кровавле́нꙋ· И҆ принесо́ша къ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ и҆ реко́ша. ризꙋ сїю ѻ҆брѣтохомъ познава́и оу҆бо, а҆ще ли риза сн҃а твое̑го е҆сть с҄е и҆ли н҄и·
И҆ познаⷡ‍҇ ю҆̀, и҆ реⷱ‍҇, риза сн҃а мое̑го е҆сть с҄е звѣ́рь лютъ и҆зѣлъ е҆сть е҆го, звѣ́рь въсхитѝ і҆ѻсифа.
и҆ растерза̀ і҆а́ковъ ри́зы своѧ. и҆ възложѝ ризы власѧ́ныѧ на сѧ. и҆ сѣтова сн҃а свое̑го дн҃и мно́ги·
Събра́ша же сѧ вси сн҃ове е҆го и҆ дще́ри е҆го прїидо́ша оу҆тѣш́ити е҆го. и҆ не хотѧ́ше оутѣш́итисѧ гл҃ѧ ꙗ҆́ко да сни́дꙋ къ сн҃ꙋ мое̑мꙋ сѣтꙋѧ въ а́дъ. и҆ пла́касѧ ѿц҃ъ е҆го·
Мадїа́не же ѿдаша і҆ѻ́сифа въ е҆гѷпетъ пентефри́ю е҆внꙋхови фараѻ́новꙋ вое̑во́дѣ во́й е҆го·
Претходна глава
Следећа глава