А Јаков живљаше у земљи гдје му је отац био дошљак, у земљи Хананској.
Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његова; и доношаше Јосиф рђаве гласове о њима оцу својему.
А Израиљ љубљаше Јосифа највећма између свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.
А браћа видећи гдје га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзити на њ тако да му не могаху лијепе ријечи проговорити.
Уз то усни Јосиф сан и приповједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.
Јер им рече: да чујете сан што сам снио:
Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.
Тада му браћа рекоше: да не ћеш још бити цар над нама и заповиједати нам? С тога још већма стадоше мрзити на њ ради санова његовијех и ради ријечи његовијех.
Послије опет усни други сан, и приповједи браћи својој говорећи: усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.
А приповједи и оцу својему и браћи својој; али га отац прекори и рече му: какав је то сан што си снио? еда, ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?
И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове ријечи.
А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца својега код Сихема,
Рече Израиљ Јосифу: не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? хајде да те пошљем к њима. А он рече: ево ме.
А он му рече: Иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине Хевронске, и он отиде пут Сихема.
И човјек један нађе га а он лута по пољу, те га запита говорећи: шта тражиш?
А он рече: тражим браћу своју; кажи ми, молим те, гдје су са стоком?
А човјек рече: отишли су одавде, јер чух гдје рекоше: хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.
А они га угледаше из далека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,
И рекоше међу собом: гле, ево онога што сне сања.
Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: љута га је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од његовијех санова.
Али Рувим кад чу то, избави га из руку њиховијех рекав: немојте да га убијемо.
И још им рече Рувим: немојте крви прољевати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.
И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.
И ухвативши га бацише га у јаму; а јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.
Послије сједоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавога коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.
И рече Јуда браћи својој: кака ће бити корист што ћемо убити брата својега и затајити крв његову?
Хајде да га продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше га браћа његова.
Па кад трговци Мадијамски бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.
А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје.
Па се врати к браћи својој, и рече: нема дјетета; а ја куда ћу?
Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,
Па онда послаше шарену хаљину оцу његову поручивши: нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твојега или није.
А он је позна и рече: сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.
И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе, и тужаше за сином својим дуго времена.
И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тјешећи га, али се он не дадијаше утјешити, него говораше: с тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.
А Мадијанци продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.
Іаковъ се усели у земльи, гдѣ є живіо Ісаакъ отацъ нѣговъ, у земльи Ханаанской.
А ово су родови Іаковлѣви: Іосифъ бяше отъ седамнайстъ година’, кад’ є као младъ пасао овце отца свога съ браћомъ своіомъ и са сыновы Валле, и са сыновы Зелфе, жена’ отца свога; кои нанесоше злу клевету на Іосифа предъ Ісраилѣмъ отцемъ своимъ.
Іаковъ пакъ любіо є Іосифа већма него свое сынове, єрбо му се у старости нѣговой родіо; па му є начиніо шарену хальину.
Видивши браћа нѣгова, да га отацъ люби већма него све свое сынове‚ заненавиде га, и не могоше му ништа говорити мирно.
И види Іосифъ санъ‚ па га приповѣди браћи своіой и рече имъ;
послушайте овай санъ, кой самь видіо.
Учини ми се, да вы вежете снопове сред’ поля; а мой се снопъ дигне, и стане управо; ваши се пакъ снопови окренуше и поклонише моме снопу.
И рекну му браћа нѣгова; едали ћешь као Царъ царовати надъ нама, или као Господаръ господарити надъ нама? па га іоште већма заневиде санова нъговыхъ ради и рѣчій нѣговыхъ ради.
И другій санъ види, па га приповѣди отцу своме и браћи своіой и рече: видихь и другій санъ, као да се сунце и мѣсецъ и єданайстъ звѣзда’ кланяше мени.
А отацъ му нѣговъ запрети и рекне му: шта є санъ тай кой си видіо? еда ли ћемо изишавши я и мати твоя доћи поклонитисе теби:до землѣ?
И отиду браћа нѣгова у Сихемъ пасти овце отца свога.
И рече Ісраиль Іосифу: можда браћа твоя не пасу у Сихему? иди шалѣмъ те къ ньима; а Іосифъ рече му: ево самь я.
Ісраиль пакъ рече му: иди, види, єсу ли здрава браћа твоя съ овцама? па ми яви; пошлѣ га изъ долине Хевронове, те дође у Сихемъ.
И нађе га човѣкъ, гдѣ блуди у полю, па га запыта човѣкъ говорећи: шта тражишь?
А онъ рече: тражимъ браћу мою; кажи ми гдѣ пасу.
И рече му човѣкъ: отишили су отавдѣ; єръ слушао самь, гдѣ говорише: айдемо у Дотаимъ. Іосифъ пође за браћомъ своіомъ, и нађе ихъ у Дотаиму.
Опазивши га издалека пре, него имъ се приближи, зло намисле убитига,
и рекну єданъ другоме: гле! иде онай сновидацъ.
Сад’ дакле ходите да га убіемо, и да га бацымо у єдну отъ яма’, а рећићемо: люта звѣрь изєде га; па ћемо видити, шта ће му помоћи санови нѣгови.
Рувинъ, чувши то, отме га изъ руку’ ньиховыхъ, и рече: нећемо га живота лишити;
и рече имъ Рувимъ; не пролите крви; бацыте та у єдну отъ яма у пустыньи, но руке не мећите на нѣга. Рувимъ се старао избавити га изъ руку’ ньиховыхъ, па да га преда отцу своме.
А кад’ дође Іосифъ къ браћи своіой, свуку съ Іосифа шарену хальину, коя є на нѣму была;
а нѣга узму, те баце у яму, коя є праздна была не имаюћи воде.
И посѣдаю єсти; ал’ погледавши очима видише, и ено путницы Ісмаилтяни идоше отъ Галаада, и камиле ньихове натоварене тамняномъ и улѣмъ изъ дрвета и стакте, возећи у Египетъ идоше.
И рече Іуда браћи своіой: коя намъ є полза, ако убіемо брата нашег’, и сакрыемо крвь нѣгову?
ходите да га продамо Ісмаилтянма овыма; а руке наше да не буду на нѣму, наше тѣло. Брава нѣгова послушаше.
И наиђу люди Мадіамски Трговцы; и извукоше и издигоше Іосифа изъ яме, па продадоше Іосифа Ісмаилтянима за двадесетъ златница, и поведоше Іосифа у Египетъ.
Рувимъ, дошавши надъ яму, и невидећи Іосифа у ями раздере хальине свое;
пакъ дође къ браћи своіой‚ и рекне: нѣма дѣтета; куда ћу я саде?
Узевши хальину Іосифову заколю яре козіе, па крвлю помажу хальину.
И пошлю хальину шарену, отнесу ю отцу своме, и рекоше: нађосмо ову, познаешь ли, єли ово хальина сына твога, или ніе?
И позна ю, рече: хальина сына мога є; люта звѣрь изѣде га, звѣръ ухвати Іосифа.
И растрза Іаковъ хальине свое, метне вретиште на бокове свое, и плакаше за сыномъ своимъ много дана’.
А сынови нѣгови сви и кћери скупесе и дођу утѣшити га; ал’ онъ се не хтѣде утѣшити говорећи: сићићусе къ сыну моме у гробъ тугуюћи; и плакаше за ньимъ отацъ нѣговъ.