35.1
35.2
35.3
35.4
35.5
35.6
35.7
35.8
35.9
35.10
35.11
35.12
35.13
35.14
35.15
35.16
35.17
35.18
35.19
35.20
35.21
35.22
35.23
35.24
35.25
35.26
35.27
35.28
35.29
וַיֹּ֤אמֶר אֱלֹהִים֙ אֶֽל־יַעֲקֹ֔ב ק֛וּם עֲלֵ֥ה בֵֽית־אֵ֖ל וְשֶׁב־שָׁ֑ם וַעֲשֵׂה־שָׁ֣ם מִזְבֵּ֔חַ לָאֵל֙ הַנִּרְאֶ֣ה אֵלֶ֔יךָ בְּבָרְחֲךָ֔ מִפְּנֵ֖י עֵשָׂ֥ו אָחִֽיךָ׃
וַיֹּ֤אמֶר יַעֲקֹב֙ אֶל־בֵּיתֹ֔ו וְאֶ֖ל כָּל־אֲשֶׁ֣ר עִמֹּ֑ו הָסִ֜רוּ אֶת־אֱלֹהֵ֤י הַנֵּכָר֙ אֲשֶׁ֣ר בְּתֹכְכֶ֔ם וְהִֽטַּהֲר֔וּ וְהַחֲלִ֖יפוּ שִׂמְלֹתֵיכֶֽם׃
וְנָק֥וּמָה וְנַעֲלֶ֖ה בֵּֽית־אֵ֑ל וְאֶֽעֱשֶׂה־שָּׁ֣ם מִזְבֵּ֗חַ לָאֵ֞ל הָעֹנֶ֤ה אֹתִי֙ בְּיֹ֣ום צָֽרָתִ֔י וַיְהִי֙ עִמָּדִ֔י בַּדֶּ֖רֶךְ אֲשֶׁ֥ר הָלָֽכְתִּי׃
וַיִּתְּנ֣וּ אֶֽל־יַעֲקֹ֗ב אֵ֣ת כָּל־אֱלֹהֵ֤י הַנֵּכָר֙ אֲשֶׁ֣ר בְּיָדָ֔ם וְאֶת־הַנְּזָמִ֖ים אֲשֶׁ֣ר בְּאָזְנֵיהֶ֑ם וַיִּטְמֹ֤ן אֹתָם֙ יַעֲקֹ֔ב תַּ֥חַת הָאֵלָ֖ה אֲשֶׁ֥ר עִם־שְׁכֶֽם׃
וַיִּסָּ֑עוּ וַיְהִ֣י ׀ חִתַּ֣ת אֱלֹהִ֗ים עַל־הֶֽעָרִים֙ אֲשֶׁר֙ סְבִיבֹ֣תֵיהֶ֔ם וְלֹ֣א רָֽדְפ֔וּ אַחֲרֵ֖י בְּנֵ֥י יַעֲקֹֽב׃
וַיָּבֹ֨א יַעֲקֹ֜ב ל֗וּזָה אֲשֶׁר֙ בְּאֶ֣רֶץ כְּנַ֔עַן הִ֖וא בֵּֽית־אֵ֑ל ה֖וּא וְכָל־הָעָ֥ם אֲשֶׁר־עִמֹּֽו׃
וַיִּ֤בֶן שָׁם֙ מִזְבֵּ֔חַ וַיִּקְרָא֙ לַמָּקֹ֔ום אֵ֖ל בֵּֽית־אֵ֑ל כִּ֣י שָׁ֗ם נִגְל֤וּ אֵלָיו֙ הָֽאֱלֹהִ֔ים בְּבָרְחֹ֖ו מִפְּנֵ֥י אָחִֽיו׃
וַתָּ֤מָת דְּבֹרָה֙ מֵינֶ֣קֶת רִבְקָ֔ה וַתִּקָּבֵ֛ר מִתַּ֥חַת לְבֵֽית־אֵ֖ל תַּ֣חַת הָֽאַלֹּ֑ון וַיִּקְרָ֥א שְׁמֹ֖ו אַלֹּ֥ון בָּכֽוּת׃ פ
וַיֵּרָ֨א אֱלֹהִ֤ים אֶֽל־יַעֲקֹב֙ עֹ֔וד בְּבֹאֹ֖ו מִפַּדַּ֣ן אֲרָ֑ם וַיְבָ֖רֶךְ אֹתֹֽו׃
וַיֹּֽאמֶר־לֹ֥ו אֱלֹהִ֖ים שִׁמְךָ֣ יַעֲקֹ֑ב לֹֽא־יִקָּרֵא֩ שִׁמְךָ֨ עֹ֜וד יַעֲקֹ֗ב כִּ֤י אִם־יִשְׂרָאֵל֙ יִהְיֶ֣ה שְׁמֶ֔ךָ וַיִּקְרָ֥א אֶת־שְׁמֹ֖ו יִשְׂרָאֵֽל׃
וַיֹּאמֶר֩ לֹ֨ו אֱלֹהִ֜ים אֲנִ֨י אֵ֤ל שַׁדַּי֙ פְּרֵ֣ה וּרְבֵ֔ה גֹּ֛וי וּקְהַ֥ל גֹּויִ֖ם יִהְיֶ֣ה מִמֶּ֑ךָּ וּמְלָכִ֖ים מֵחֲלָצֶ֥יךָ יֵצֵֽאוּ׃
וְאֶת־הָאָ֗רֶץ אֲשֶׁ֥ר נָתַ֛תִּי לְאַבְרָהָ֥ם וּלְיִצְחָ֖ק לְךָ֣ אֶתְּנֶ֑נָּה וּֽלְזַרְעֲךָ֥ אַחֲרֶ֖יךָ אֶתֵּ֥ן אֶת־הָאָֽרֶץ׃
וַיַּ֥עַל מֵעָלָ֖יו אֱלֹהִ֑ים בַּמָּקֹ֖ום אֲשֶׁר־דִּבֶּ֥ר אִתֹּֽו׃
וַיַּצֵּ֨ב יַעֲקֹ֜ב מַצֵּבָ֗ה בַּמָּקֹ֛ום אֲשֶׁר־דִּבֶּ֥ר אִתֹּ֖ו מַצֶּ֣בֶת אָ֑בֶן וַיַּסֵּ֤ךְ עָלֶ֙יהָ֙ נֶ֔סֶךְ וַיִּצֹ֥ק עָלֶ֖יהָ שָֽׁמֶן׃
וַיִּקְרָ֨א יַעֲקֹ֜ב אֶת־שֵׁ֣ם הַמָּקֹ֗ום אֲשֶׁר֩ דִּבֶּ֨ר אִתֹּ֥ו שָׁ֛ם אֱלֹהִ֖ים בֵּֽית־אֵֽל׃
וַיִּסְעוּ֙ מִבֵּ֣ית אֵ֔ל וַֽיְהִי־עֹ֥וד כִּבְרַת־הָאָ֖רֶץ לָבֹ֣וא אֶפְרָ֑תָה וַתֵּ֥לֶד רָחֵ֖ל וַתְּקַ֥שׁ בְּלִדְתָּֽהּ׃
וַיְהִ֥י בְהַקְשֹׁתָ֖הּ בְּלִדְתָּ֑הּ וַתֹּ֨אמֶר לָ֤הּ הַמְיַלֶּ֙דֶת֙ אַל־תִּ֣ירְאִ֔י כִּֽי־גַם־זֶ֥ה לָ֖ךְ בֵּֽן׃
וַיְהִ֞י בְּצֵ֤את נַפְשָׁהּ֙ כִּ֣י מֵ֔תָה וַתִּקְרָ֥א שְׁמֹ֖ו בֶּן־אֹונִ֑י וְאָבִ֖יו קָֽרָא־לֹ֥ו בִנְיָמִֽין׃
וַתָּ֖מָת רָחֵ֑ל וַתִּקָּבֵר֙ בְּדֶ֣רֶךְ אֶפְרָ֔תָה הִ֖וא בֵּ֥ית לָֽחֶם׃
וַיַּצֵּ֧ב יַעֲקֹ֛ב מַצֵּבָ֖ה עַל־קְבֻרָתָ֑הּ הִ֛וא מַצֶּ֥בֶת קְבֻרַֽת־רָחֵ֖ל עַד־הַיֹּֽום׃
וַיִּסַּ֖ע יִשְׂרָאֵ֑ל וַיֵּ֣ט אָֽהֳלֹ֔ה מֵהָ֖לְאָה לְמִגְדַּל־עֵֽדֶר׃
וַיְהִ֗י בִּשְׁכֹּ֤ן יִשְׂרָאֵל֙ בָּאָ֣רֶץ הַהִ֔וא וַיֵּ֣לֶךְ רְאוּבֵ֔ן וַיִּשְׁכַּ֕ב֙ אֶת־בִּלְהָ֖ה֙ פִּילֶ֣גֶשׁ אָבִ֑֔יו וַיִּשְׁמַ֖ע יִשְׂרָאֵֽ֑ל פ וַיִּֽהְי֥וּ בְנֵֽי־יַעֲקֹ֖ב שְׁנֵ֥ים עָשָֽׂר׃
בְּנֵ֣י לֵאָ֔ה בְּכֹ֥ור יַעֲקֹ֖ב רְאוּבֵ֑ן וְשִׁמְעֹון֙ וְלֵוִ֣י וִֽיהוּדָ֔ה וְיִשָּׂשכָ֖ר וּזְבוּלֻֽן׃
בְּנֵ֣י רָחֵ֔ל יֹוסֵ֖ף וּבִנְיָמִֽן׃
וּבְנֵ֤י בִלְהָה֙ שִׁפְחַ֣ת רָחֵ֔ל דָּ֖ן וְנַפְתָּלִֽי׃
וּבְנֵ֥י זִלְפָּ֛ה שִׁפְחַ֥ת לֵאָ֖ה גָּ֣ד וְאָשֵׁ֑ר אֵ֚לֶּה בְּנֵ֣י יַעֲקֹ֔ב אֲשֶׁ֥ר יֻלַּד־לֹ֖ו בְּפַדַּ֥ן אֲרָֽם׃
וַיָּבֹ֤א יַעֲקֹב֙ אֶל־יִצְחָ֣ק אָבִ֔יו מַמְרֵ֖א קִרְיַ֣ת הָֽאַרְבַּ֑ע הִ֣וא חֶבְרֹ֔ון אֲשֶׁר־גָּֽר־שָׁ֥ם אַבְרָהָ֖ם וְיִצְחָֽק׃
וַיִּֽהְי֖וּ יְמֵ֣י יִצְחָ֑ק מְאַ֥ת שָׁנָ֖ה וּשְׁמֹנִ֥ים שָׁנָֽה׃
וַיִּגְוַ֨ע יִצְחָ֤ק וַיָּ֙מָת֙ וַיֵּאָ֣סֶף אֶל־עַמָּ֔יו זָקֵ֖ן וּשְׂבַ֣ע יָמִ֑ים וַיִּקְבְּר֣וּ אֹתֹ֔ו עֵשָׂ֥ו וְיַעֲקֹ֖ב בָּנָֽיו׃ פ
А Бог рече Јакову: устани, иди горе у Ветиљ и ондје стани; и начини ондје жртреник Богу, који ти се јавио кад си бјежао од Исава брата својега.
И Јаков рече породици својој и свијема који бијаху с њим: баците туђе богове што су у вас, и очистите се и преобуците се;
Па да се дигнемо и идемо горе у Ветиљ, да начиним ондје жртвеник Богу, који ме је чуо у дан невоље моје и био са мном на путу којим сам ишао.
И дадоше Јакову све богове туђе који бијаху у њиховијем рукама, и обоце, које имаху у ушима; и Јаков их закопа под храстом код Сихема.
По том отидоше. А страх Божји дође на градове који бијаху око њих, те се не дигоше у потјеру за синовима Израпљевијем.
И Јаков и сва чељад што бијаше с њим дођоше у Луз у земљи Хананској, а то је Ветиљ.
И ондје начини жртвеник, и назва оно мјесто: Бог Ветиљски, јер му се ондје јави Бог, кад је бјежао од брата својега.
Тада умрије Девора дојкиња Ревечина, и погребоше је испод Ветиља под храстом, који назва Јаков Алон-Вакут.
И јави се Бог Јакову опет, по што изиде из Падан-Арама, и благослови га,
И рече му Бог: име ти је Јаков; али се од селе не ћеш звати Јаков, него ће ти име бити Израиљ. И надједе му име Израиљ.
И још му рече Бог: ја сам Бог свемогући; расти и множи се; народ и многи ће народи постати од тебе, и цареви ће изаћи из бедара твојих.
И даћу ти земљу коју сам дао Авраму и Исаку, и након тебе сјемену твојему даћу земљу ову.
По том отиде од њега Бог с мјеста гдје му говори.
А Јаков метну споменик на истом мјесту гдје му Бог говори, споменик од камена, и покропи га кропљењем, и прели та уљем.
И Јаков прозва мјесто гдје му говори Бог Ветиљ.
И отидоше од Ветиља. А кад им оста још мало пута до Ефрате, породи се Рахиља, и бјеше јој тежак порођај.
И кад се веома мучаше, рече јој бабица: не бој се, имаћеш још једнога сина.
А кад се растављаше с душом те умираше, назва га Венонија; али му отац надједе име Венијамин.
И умрије Рахиља, и погребоше је на путу који иде у Ефрату, а то је Витлејем.
И метну Јаков споменик на гроб њезин. То је споменик на гробу Рахиљину до данашњега дана.
Одатле отишав Израиљ разапе шатор свој иза куле Мигдол-едерске.
И кад Израиљ живљаше у оној земљи, отиде Рувим и леже с Валом иночом оца својега. И то дочу Израиљ. А имаше Јаков дванаест синова.
Синови Лијини бјеху: Рувим првенац Јаковљев, и Симеун и Левије и Јуда и Исахар и Завулон;
А синови Рахиљини: Јосиф и Венијамин;
А синови Вале робиње Рахиљине: Дан и Нефталим;
А синови Зелфе робиње Лијине: Гад и Асир. То су синови Јаковљеви, који му се родише у Падан-Араму.
И Јаков дође к Исаку оцу својему у Мамврију у Киријат-Арву, које је Хеврон, гдје Аврам и Исак бијаху дошљаци.
А Исаку бјеше сто и осамдесет година;
И онемоћав умрије Исак, и би прибран к роду својему стар и сит живота; и погребоше га Исав и Јаков синови његови.
И рече Богъ Іакову: устай, узиђи на мѣсто Ветиль‚ па живи тамо, и начини тамо жертвеникъ Богу, Кой ти се явіо, кад’ си бѣжао оть лица Исава брата твога.
А Іаковъ рече дому своме и свима, кои быше съ ньимъ: побацайте богове туђе, кои су съ вама, изъ средине наше, и очиститесе, измѣните хальине свое;
пакъ устанмо, узиђимо у Ветиль, и начинимо тамо жертвеникъ Богу, Кой є послушао мене у данъ жалѣни, Кой є быю са мномъ, и спасао ме на путу, коимъ идохъ.
И предадоше Іакову Богове туђе, кои быше у рукама ньиховыма, и ободце, кои быше у ушима ньиховыма; а Іаковъ сакрые ихъ подъ теревінтомь у Сікіму‚ и изгуби ихъ до данашнѣга дана.
Ісраиль дигнесе отъ Сікіма, и страхъ Божій буде на околны’ градовы, па не потераше за сыновы Ісраилѣвы’.
И дође Іаковъ у Лузу, коя є у земльи Ханаанской, та є Ветиль, и самъ и сви люди, кои быше съ ньимъ.
Ту сазида жертвеникъ, и назове мѣсту томе име Ветиль, єръ ту му се яви Богь, кад’ є бѣжао отъ лица Исава брата свога.
И умре Девора дойкиня Ревеккина, и погребоше ю ниже Ветиля подъ дубомъ, па прозове именемъ: дубъ плача.
Іошт’ се яви Богъ Іакову у Лузи, кад’ дође изъ Месопотаміе Сирске; и благослови га Богъ.
И рече му Богъ: име твое отсад’ нећесе звати Іаковъ‚ но Ісраиль ће ти быти име; и надѣне му име Ісраиль.
И рече му Богъ: Я Богъ твой; расти и множисе; народи и скупштине народа’ отъ тебе ће быти, и Цареви ће изъ твоихъ бокова изићи.
Землю, кою дадохъ Аврааму и Ісааку, теби ю дадохъ, теби ће быти; и сѣмену твоме послѣ тебе даћу землю ту.
И отиде Богъ съ мѣста, гдѣ є говоріо съ ньимъ.
И дигне Іаковъ столпъ на мѣсту, гдѣ є Богь говорю съ ньимъ, столпъ каменный, па принесе на нѣму жертву, и преліе на нѣга улѣ.
И прозове Іаковъ име мѣсту томе, гдѣ є говоріо съ ньимъ Богъ, Ветиль.
И уставши Іаковъ отъ Ветиля, постави кућу свою иза столпа Гадеръ. А кад се приближи къ Хафрату да дође до землѣ Еуфрата, роди Рахиля, имавши много бѣде у порођаю.
Кад’ се трудила родити, рекне іой бабица: не бойсе, єръ ово ти є сынъ.
Пуштаюћи душу и умирући, прозове му име: сынъ болѣсти мое; а отацъ прозове му име: Веніамінъ.
И умре Рахиля, и погребоше ю на путу іпподрома Еуфрате, та є Витлеемъ.
И дигне Іаковъ стубъ на гробу нѣномъ; то є споменикъ надъ гробомъ Рахилинымъ све до овога дана.
Ісраиль отиде отуда, и начини кућу свою за столпомъ Гадеръ.
А кад’ се усели Ісраиль у землю ту, отиде Рувимъ и преспава сь Валломъ наложницомъ отца свога Іакова; то чувши Ісраиль зло прими. Сынова Іаковлѣвыхъ было є дванайстъ:
сынови Ліини: Рувимъ првенацъ Іаковлѣвъ, Симеонъ, Левіа, Іуда, Іссахаръ, Завулонъ.
А сынови Рахильини: Іосифъ и Веніаминъ.
Сынови Валле служкинѣ Рахильине: Данъ и Нефталіимъ.
Сынови Зелфе служкинѣ Ліине: Гадъ и Асяръ. То су сынови Іаковлѣви кои му се родише у Месопотаміи Сирской·
И дође Іаковъ къ Ісааку отцу своме, кой іошт’ живъ бяше, у Мамврію‚ у градъ польный; то є Хевронъ у земльи Ханаанской гдѣ пребываше Авраамъ и Ісаакъ.
Дани Іаковлѣви, кое поживи, быше сто осамдесетъ година’;
ослаби и умре, приложисе къ роду своме старъ препунъ дана’; и погребоше га Исавъ и Іаковъ сынови нѣгови.
Претходна глава
Следећа глава