А Дина кћи Лијина, коју роди Јакову, изађе да гледа дјевојке у оном крају.
А угледа је Сихем, син Емора Евејина, кнеза од оне земље, и узе је и леже с њом и осрамоти је.
И приону срце његово за Дину кћер Јаковљеву, и дјевојка му омиље, и он јој се умиљаваше.
И рече Сихем Емору оцу својему говорећи: ожени ме овом дјевојком.
А Јаков чу да је осрамотио Дину кћер његову; а синови његови бијаху у пољу са стоком његовом, и Јаков оћутје докле они не дођу.
А Емор отац Сихемов изиде к Јакову да се разговори с њим.
А кад дођоше синови Јаковљеви из поља и чуше шта је било, жао би људима врло и разгњевише се веома, што учини срамоту Израиљу, облежав кћер Јаковљеву, како не би ваљало чинити.
Тада им рече Емор говорећи: син мој Сихем срцем приону за вашу кћер; подајте му је за жену.
И опријатељите се с нама; кћери своје удајите за нас и кћерима нашим жените се.
Па живите с нама, и земља ће вам бити отворена; настаните се и тргујте и држите баштине у њој.
И рече Сихем оцу дјевојчину и браћи јој: да нађем милост пред вама, и даћу што ми год кажете.
Иштите ми колико год хоћете уздарја и дара, ја ћу дати што год кажете; само ми дајте дјевојку за жену.
А синови Јаковљеви одговорише Сихему и Емору оцу његову пријеварно, јер осрамоти Дину сестру њихову,
И рекоше им: не можемо то учинити ни дати сестре своје за човјека необрезана, јер је то срамота нама.
Него ћемо вам учинити по вољи, ако ћете се изједначити с нама и обрезати све мушкиње између себе.
Онда ћемо удавати своје кћери за вас и женићемо се вашим кћерима, и постаћемо један народ.
Ако ли не пристанете да се обрежете, ми ћемо узети своју дјевојку и отићи ћемо.
И по вољи бише ријечи њихове Емору и Сихему сину Еморову.
И момак не оклијеваше учинити; јер му кћи Јаковљева омиље веома; и он бјеше највише поштован између свијех у кући оца својега.
И отиде Емор и син му Сихем на врата града својега, и рекоше грађанима говорећи:
Ови људи хоће мирно да живе с нама, да се настане у овој земљи и да, тргују по њој; а ево земља је широка и за њих; па ћемо се кћерима њиховијем женити и своје ћемо кћери удавати за њих.
Али ће тако пристати да живе с нама и да постанемо један народ, ако се све мушкиње међу нама обреже, као што су они обрезани.
Њихова стока и њихово благо и сва говеда њихова не ће ли бити наша? сложимо се само с њима, па ће остати код нас.
И који год излажаху на врата града његова, сви послушаше Емора и Сихема сина његова; и обреза се све мушкиње, сви који излажаху на врата града његова.
А трећи дан кад они бијаху у боловима, узеше два сина Јаковљева, Симеун и Левије, браћа Динина, сваки свој мач и уђоше слободно у град и побише све мушкиње.
Убише и Емора и сина му Сихема оштрим мачем, и узевши Дину из куће Сихемове отидоше.
Тада дођоше синови Јаковљеви на побијене, и оплијенише град, јер у њему би осрамоћена сестра њихова.
И узеше овце њихове и говеда њихова и магарце њихове, што год бјеше у граду и што год бјеше у пољу.
И све благо њихово, и сву дјецу и жене њихове похваташе и одведоше, и што год бјеше у којој кући.
А Јаков рече Симеуну и Левију: сметосте ме, и омразисте ме народу ове земље, Хананејима и Ферезејима; у мене има мало људи, па ако се скупе на ме, хоће ме убити, те ћу се истријебити ја и дом мој.
А они рекоше: зар са сестром нашом да раде као с курвом?
Рече́ же сѷхе́мъ ко є҆ммѡ́рꙋ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀, глаго́лѧ: поимѝ мнѣ̀ ѻ҆трокови́цꙋ сїю̀ въ женꙋ̀.
І҆а́кѡвъ же слы́ша, ꙗ҆́кѡ ѡ҆сквернѝ сы́нъ є҆ммѡ́ровъ ді́нꙋ дще́рь є҆гѡ̀: сы́нове же є҆гѡ̀ бѧ́хꙋ со скоты̑ є҆гѡ̀ на по́ли: премолча́ же і҆а́кѡвъ, до́ндеже прїитѝ и҆̀мъ.
И҆зы́де же є҆ммѡ́ръ ѻ҆те́цъ сѷхе́мль ко і҆а́кѡвꙋ глаго́лати къ немꙋ̀.
Сы́нове же і҆а̑кѡвли прїидо́ша съ по́лѧ: є҆гда́ же ᲂу҆слы́шаша, смꙋти́шасѧ мꙋ́жїе, и҆ жа́лостно и҆̀мъ бы́сть ѕѣлѡ̀, ꙗ҆́кѡ не лѣ́пѡ сотворѝ во і҆и҃ли, бы́въ со дще́рїю і҆а́кѡвлею: и҆ не бꙋ́детъ си́це.
человѣ́цы сі́и ми́рни сꙋ́ть, съ на́ми да населѧ́тсѧ на землѝ и҆ да кꙋ́плю дѣ́ютъ на не́й: землѧ́ же сѐ простра́нна пред̾ ни́ми: дщє́ри и҆́хъ да по́ймемъ себѣ̀ въ жєны̀, и҆ дщє́ри на́шѧ дади́мъ и҆̀мъ:
Egressa est autem Dina filia Liæ ut videret mulieres regionis illius.
Quam cum vidisset Sichem filius Hemor Hevæi, princeps terræ illius, adamavit eam: et rapuit, et dormivit cum illa, vi opprimens virginem.
Et conglutinata est anima ejus cum ea, tristemque delinivit blanditiis.
Et pergens ad Hemor patrem suum: Accipe, inquit, mihi puellam hanc conjugem.
Quod cum audisset Jacob absentibus filiis, et in pastu pecorum occupatis, siluit donec redirent.
Egresso autem Hemor patre Sichem ut loqueretur ad Jacob,
ecce filii ejus veniebant de agro: auditoque quod acciderat, irati sunt valde, eo quod fœdam rem operatus esset in Israël et, violata filia Jacob, rem illicitam perpetrasset.
Locutus est itaque Hemor ad eos: Sichem filii mei adhæsit anima filiæ vestræ: date eam illi uxorem:
et jungamus vicissim connubia: filias vestras tradite nobis, et filias nostras accipite,
et habitate nobiscum: terra in potestate vestra est: exercete, negotiamini, et possidete eam.
Sed et Sichem ad patrem et ad fratres ejus ait: Inveniam gratiam coram vobis: et quæcumque statueritis, dabo:
augete dotem, et munera postulate, et libenter tribuam quod petieritis: tantum date mihi puellam hanc uxorem.
Responderunt filii Jacob Sichem et patri ejus in dolo, sævientes ob stuprum sororis:
Non possumus facere quod petitis, nec dare sororem nostram homini incircumciso: quod illicitum et nefarium est apud nos.
Sed in hoc valebimus fœderari, si volueritis esse similes nostri, et circumcidatur in vobis omne masculini sexus ;
tunc dabimus et accipiemus mutuo filias vestras ac nostras: et habitabimus vobiscum, erimusque unus populus.
Si autem circumcidi nolueritis, tollemus filiam nostram, et recedemus.
Placuit oblatio eorum Hemor, et Sichem filio ejus,
nec distulit adolescens quin statim quod petebatur expleret: amabat enim puellam valde, et ipse erat inclytus in omni domo patris sui.
Ingressique portam urbis, locuti sunt ad populum:
Viri isti pacifici sunt, et volunt habitare nobiscum: negotientur in terra, et exerceant eam, quæ spatiosa et lata cultoribus indiget: filias eorum accipiemus uxores, et nostras illis dabimus.
Unum est quo differtur tantum bonum: si circumcidamus masculos nostros, ritum gentis imitantes.
Et substantia eorum, et pecora, et cuncta quæ possident, nostra erunt: tantum in hoc acquiescamus, et habitantes simul, unum efficiemus populum.
Assensique sunt omnes, circumcisis cunctis maribus.
Et ecce, die tertio, quando gravissimus vulnerum dolor est: arreptis duo filii Jacob, Simeon et Levi fratres Dinæ, gladiis, ingressi sunt urbem confidenter: interfectisque omnibus masculis,
Hemor et Sichem pariter necaverunt, tollentes Dinam de domo Sichem sororem suam.
Quibus egressis, irruerunt super occisos ceteri filii Jacob: et depopulati sunt urbem in ultionem stupri.
Oves eorum, et armenta, et asinos, cunctaque vastantes quæ in domibus et in agris erant,
parvulos quoque eorum et uxores duxerunt captivas.
Quibus patratis audacter, Jacob dixit ad Simeon et Levi: Turbastis me, et odiosum fecistis me Chananæis, et Pherezæis habitatoribus terræ hujus: nos pauci sumus ; illi congregati percutient me, et delebor ego, et domus mea.
Responderunt: Numquid ut scorto abuti debuere sorore nostra?