А Дина кћи Лијина, коју роди Јакову, изађе да гледа дјевојке у оном крају.
А угледа је Сихем, син Емора Евејина, кнеза од оне земље, и узе је и леже с њом и осрамоти је.
И приону срце његово за Дину кћер Јаковљеву, и дјевојка му омиље, и он јој се умиљаваше.
И рече Сихем Емору оцу својему говорећи: ожени ме овом дјевојком.
А Јаков чу да је осрамотио Дину кћер његову; а синови његови бијаху у пољу са стоком његовом, и Јаков оћутје докле они не дођу.
А Емор отац Сихемов изиде к Јакову да се разговори с њим.
А кад дођоше синови Јаковљеви из поља и чуше шта је било, жао би људима врло и разгњевише се веома, што учини срамоту Израиљу, облежав кћер Јаковљеву, како не би ваљало чинити.
Тада им рече Емор говорећи: син мој Сихем срцем приону за вашу кћер; подајте му је за жену.
И опријатељите се с нама; кћери своје удајите за нас и кћерима нашим жените се.
Па живите с нама, и земља ће вам бити отворена; настаните се и тргујте и држите баштине у њој.
И рече Сихем оцу дјевојчину и браћи јој: да нађем милост пред вама, и даћу што ми год кажете.
Иштите ми колико год хоћете уздарја и дара, ја ћу дати што год кажете; само ми дајте дјевојку за жену.
А синови Јаковљеви одговорише Сихему и Емору оцу његову пријеварно, јер осрамоти Дину сестру њихову,
И рекоше им: не можемо то учинити ни дати сестре своје за човјека необрезана, јер је то срамота нама.
Него ћемо вам учинити по вољи, ако ћете се изједначити с нама и обрезати све мушкиње између себе.
Онда ћемо удавати своје кћери за вас и женићемо се вашим кћерима, и постаћемо један народ.
Ако ли не пристанете да се обрежете, ми ћемо узети своју дјевојку и отићи ћемо.
И по вољи бише ријечи њихове Емору и Сихему сину Еморову.
И момак не оклијеваше учинити; јер му кћи Јаковљева омиље веома; и он бјеше највише поштован између свијех у кући оца својега.
И отиде Емор и син му Сихем на врата града својега, и рекоше грађанима говорећи:
Ови људи хоће мирно да живе с нама, да се настане у овој земљи и да, тргују по њој; а ево земља је широка и за њих; па ћемо се кћерима њиховијем женити и своје ћемо кћери удавати за њих.
Али ће тако пристати да живе с нама и да постанемо један народ, ако се све мушкиње међу нама обреже, као што су они обрезани.
Њихова стока и њихово благо и сва говеда њихова не ће ли бити наша? сложимо се само с њима, па ће остати код нас.
И који год излажаху на врата града његова, сви послушаше Емора и Сихема сина његова; и обреза се све мушкиње, сви који излажаху на врата града његова.
А трећи дан кад они бијаху у боловима, узеше два сина Јаковљева, Симеун и Левије, браћа Динина, сваки свој мач и уђоше слободно у град и побише све мушкиње.
Убише и Емора и сина му Сихема оштрим мачем, и узевши Дину из куће Сихемове отидоше.
Тада дођоше синови Јаковљеви на побијене, и оплијенише град, јер у њему би осрамоћена сестра њихова.
И узеше овце њихове и говеда њихова и магарце њихове, што год бјеше у граду и што год бјеше у пољу.
И све благо њихово, и сву дјецу и жене њихове похваташе и одведоше, и што год бјеше у којој кући.
А Јаков рече Симеуну и Левију: сметосте ме, и омразисте ме народу ове земље, Хананејима и Ферезејима; у мене има мало људи, па ако се скупе на ме, хоће ме убити, те ћу се истријебити ја и дом мој.
А они рекоше: зар са сестром нашом да раде као с курвом?
Рече́ же сѷхе́мъ ко є҆ммѡ́рꙋ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀, глаго́лѧ: поимѝ мнѣ̀ ѻ҆трокови́цꙋ сїю̀ въ женꙋ̀.
І҆а́кѡвъ же слы́ша, ꙗ҆́кѡ ѡ҆сквернѝ сы́нъ є҆ммѡ́ровъ ді́нꙋ дще́рь є҆гѡ̀: сы́нове же є҆гѡ̀ бѧ́хꙋ со скоты̑ є҆гѡ̀ на по́ли: премолча́ же і҆а́кѡвъ, до́ндеже прїитѝ и҆̀мъ.
И҆зы́де же є҆ммѡ́ръ ѻ҆те́цъ сѷхе́мль ко і҆а́кѡвꙋ глаго́лати къ немꙋ̀.
Сы́нове же і҆а̑кѡвли прїидо́ша съ по́лѧ: є҆гда́ же ᲂу҆слы́шаша, смꙋти́шасѧ мꙋ́жїе, и҆ жа́лостно и҆̀мъ бы́сть ѕѣлѡ̀, ꙗ҆́кѡ не лѣ́пѡ сотворѝ во і҆и҃ли, бы́въ со дще́рїю і҆а́кѡвлею: и҆ не бꙋ́детъ си́це.
человѣ́цы сі́и ми́рни сꙋ́ть, съ на́ми да населѧ́тсѧ на землѝ и҆ да кꙋ́плю дѣ́ютъ на не́й: землѧ́ же сѐ простра́нна пред̾ ни́ми: дщє́ри и҆́хъ да по́ймемъ себѣ̀ въ жєны̀, и҆ дщє́ри на́шѧ дади́мъ и҆̀мъ: