А Дина кћи Лијина, коју роди Јакову, изађе да гледа дјевојке у оном крају.
А угледа је Сихем, син Емора Евејина, кнеза од оне земље, и узе је и леже с њом и осрамоти је.
И приону срце његово за Дину кћер Јаковљеву, и дјевојка му омиље, и он јој се умиљаваше.
И рече Сихем Емору оцу својему говорећи: ожени ме овом дјевојком.
А Јаков чу да је осрамотио Дину кћер његову; а синови његови бијаху у пољу са стоком његовом, и Јаков оћутје докле они не дођу.
А Емор отац Сихемов изиде к Јакову да се разговори с њим.
А кад дођоше синови Јаковљеви из поља и чуше шта је било, жао би људима врло и разгњевише се веома, што учини срамоту Израиљу, облежав кћер Јаковљеву, како не би ваљало чинити.
Тада им рече Емор говорећи: син мој Сихем срцем приону за вашу кћер; подајте му је за жену.
И опријатељите се с нама; кћери своје удајите за нас и кћерима нашим жените се.
Па живите с нама, и земља ће вам бити отворена; настаните се и тргујте и држите баштине у њој.
И рече Сихем оцу дјевојчину и браћи јој: да нађем милост пред вама, и даћу што ми год кажете.
Иштите ми колико год хоћете уздарја и дара, ја ћу дати што год кажете; само ми дајте дјевојку за жену.
А синови Јаковљеви одговорише Сихему и Емору оцу његову пријеварно, јер осрамоти Дину сестру њихову,
И рекоше им: не можемо то учинити ни дати сестре своје за човјека необрезана, јер је то срамота нама.
Него ћемо вам учинити по вољи, ако ћете се изједначити с нама и обрезати све мушкиње између себе.
Онда ћемо удавати своје кћери за вас и женићемо се вашим кћерима, и постаћемо један народ.
Ако ли не пристанете да се обрежете, ми ћемо узети своју дјевојку и отићи ћемо.
И по вољи бише ријечи њихове Емору и Сихему сину Еморову.
И момак не оклијеваше учинити; јер му кћи Јаковљева омиље веома; и он бјеше највише поштован између свијех у кући оца својега.
И отиде Емор и син му Сихем на врата града својега, и рекоше грађанима говорећи:
Ови људи хоће мирно да живе с нама, да се настане у овој земљи и да, тргују по њој; а ево земља је широка и за њих; па ћемо се кћерима њиховијем женити и своје ћемо кћери удавати за њих.
Али ће тако пристати да живе с нама и да постанемо један народ, ако се све мушкиње међу нама обреже, као што су они обрезани.
Њихова стока и њихово благо и сва говеда њихова не ће ли бити наша? сложимо се само с њима, па ће остати код нас.
И који год излажаху на врата града његова, сви послушаше Емора и Сихема сина његова; и обреза се све мушкиње, сви који излажаху на врата града његова.
А трећи дан кад они бијаху у боловима, узеше два сина Јаковљева, Симеун и Левије, браћа Динина, сваки свој мач и уђоше слободно у град и побише све мушкиње.
Убише и Емора и сина му Сихема оштрим мачем, и узевши Дину из куће Сихемове отидоше.
Тада дођоше синови Јаковљеви на побијене, и оплијенише град, јер у њему би осрамоћена сестра њихова.
И узеше овце њихове и говеда њихова и магарце њихове, што год бјеше у граду и што год бјеше у пољу.
И све благо њихово, и сву дјецу и жене њихове похваташе и одведоше, и што год бјеше у којој кући.
А Јаков рече Симеуну и Левију: сметосте ме, и омразисте ме народу ове земље, Хананејима и Ферезејима; у мене има мало људи, па ако се скупе на ме, хоће ме убити, те ћу се истријебити ја и дом мој.
А они рекоше: зар са сестром нашом да раде као с курвом?
и҆ не премеⷣли ю҆́ноша, сътвори́ти словесѝ сего, люблѧ́ше б҄о дще́ръ і҆а́ковлю̀. се́й же бѧше сла́в̾нѣе всѣхъ, и҆же в домꙋ̀ ѿц҃а е҆го·
Прїидоста же е҆м̾мо́ръ и҆ сихе́мъ сн҃ъ е҆го, преⷣ врата града и҆хъ, и҆ гл҃аста къ мꙋжеⷨ гра́да свое̑го рекꙋщѝ·
Чл҃ци с҄и ми́рни сꙋть, съ на́ми да сѧ оу҆селѧтъ на землѝ, и҆ да въстѧжаⷮ на неи, землѧ же простра́нна преⷣ ними· И҆ дще́рї ихъ да по́ймемъ. дщери же наша дади́мъ и҆мъ.