dan1865 | Димитрија Рашљић

Црквенословенски (Јел.) Црквенословенски (Ост.) Црк-слв. (Парим. XII-XII в.) Српски (Атанацковић) Српски (Даничић 1865) Грчки (Ралфс) Латински (Tremellius) Латински (Vulgata Clem.) Латински (Nova Vulgata) Јеврејски (Мас.) Сирски (Пешита)

А Јаков отиде својим путем; и сретоше га анђели Божији;

А кад их угледа Јаков рече: ово је о̀ко̂ Божји. И прозва оно мјесто Маханаим.

И Јаков посла пред собом гласнике к Исаву брату својему у земљу Сир, крајину Едомску.

И заповједи им говорећи: овако кажите господару мојему Исаву: слуга твој Јаков овако каже: био сам дошљак код Лавана и бавио се до сад.

А имам волова и магараца, оваца и слуга и слушкиња, и послах да јавим теби господару својему, еда бих нашао милост пред тобом.

И вратише се гласници к Јакову и рекоше му: идосмо до брата твојега Исава, и ето он ти иде на сусрет с четири стотине момака.

А Јаков се уплаши јако и забрину се; па раздијели своје људе и овце и говеда и камиле у двије чете.

И рече: ако Исав удари на једну чету и разбије је, да ако друга утече.

И рече Јаков: Боже оца мојега Аврама и Боже оца мојега Исака, Господе, који си ми казао: врати се у земљу своју и у род свој, и ја ћу ти бити добротвор!

Нијесам вриједан толике милости и толике вјере што си учинио слузи својему; јер само са штапом својим пријеђох преко Јордана, а сада сам господар од двије чете.

Избави ме из руке брата мојега, из руке Исавове, јер се бојим да не дође и убије мене и матер с дјецом.

А ти си казао: заиста ја ћу ти бити добротвор, и учинићу сјеме твоје да га буде као пијеска морскога, који се не може избројити од множине.

И заноћи ондје ону ноћ, и узе што му дође до руке, да пошље на дар Исаву брату својему,

Двје ста коза с двадесет јараца, двје ста оваца с двадесет овнова,

Тридесет камила дојилица с камиладма, четрдесет крава с десеторо телади, двадесет магарица с десеторо магаради.

И предаде их слугама својим, свако стадо на по се, и рече слугама: идите напријед преда мном, остављајући доста мјеста између једнога стада и другога.

И заповједи првому говорећи: кад сретеш Исава брата мојега, па те запита: чији си и куда идеш? и чије је то што тјераш пред собом?

А ти реци: слуге твојега Јакова, а ово шаље на дар господару својему Исаву, а ето и сам иде за нама.

Тако заповједи и другому и трећему и свијема који иђаху за стадом, и рече: тако кажите Исаву кад наиђете на њ.

И још кажите: ето, Јаков слуга твој иде за нама. Јер говораше: ублажићу га даром који иде преда мном, па ћу му онда видјети лице, да ако ме лијепо прими.

Тако отиде дар напријед, а он преноћи ону ноћ код чете своје.

И по ноћи устаде, узе обје жене и двије робиње и једанаесторо дјеце своје; и преброди брод Јавок.

А по што њих узе и преведе преко потока, претури и остало што имаше.

А кад оста Јаков сам, тада се један човјек рваше с њим до зоре.

И кад видје да га не може свладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка кад се човјек рваше с њим.

Па онда рече: пусти ме, зора је. А Јаков му рече: не ћу те пустити докле ме не благословиш.

А човјек му рече: како ти је име? А он одговори: Јаков.

Тада му рече: од селе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људма, и одолио си.

А Јаков запита и рече: кажи ми како је теби име. А он рече: што питаш како ми је име? И благослови га ондје.

И Јаков надједе име оному мјесту Фануил; јер, вели, Бога видјех лицем к лицу, и душа се моја избави.

И сунце му се роди кад прође Фануил, и храмаше на стегно своје.

За то синови Ивзранљеви не једу крајева од мишића на зглавку у стегну до данашњега дана, што се Јакову повриједише крајеви од мишића на зглавку у стегну.

Иа́ковъ и҆де на сво́и пꙋть, възрѣвъ и҆ ви́дѣ полкы бж҃їѧ вополъчи́шасѧ, и҆ срѣто́ша а҆гг҃ли бж҃їи·

Рече же і҆а́ков̾ е҆гда и҆̀ видѣ плък̾ бж҃їи с҄и, и҆ прозва̀ и҆мѧ мѣстꙋ томꙋ по́лкы·

Посла́ же і҆а́ковъ послы̀ преⷣ собо́ю, къ і҆са́вꙋ бра́тꙋ свое̑мꙋ въ зе́млю си́ръ, въ село̀ е҆до́мъ,

и҆ заповѣ́да иⷨ гл҃ѧ· Тако рецѣте гдⷵнꙋ мое̑мꙋ і҆са́вꙋ, тако гл҃етъ ра́бъ твои і҆а́ковъ, оу҆ лава́на ѻ҆битахъ и҆ оу҆меⷣлѣхъ досе́лѣ.

быша м҄и воло́ве и҆ ѻ҆слы̀. і҆ ѻ҆вца рабы̀ и҆ рабы́нѧ, и҆ послаⷯ повѣ́дати гдⷵнꙋ мое̑мꙋ і҆савꙋ, даб҄ы ѻ҆брѣ́лъ рабъ твои блгⷣть предъ тобо́ю·

И҆ въз̾врати́шасѧ послы̀ къ і҆а́ковꙋ гл҃ще, ходихомъ къ братꙋ твое̑мꙋ і҆савꙋ. и҆ самъ и҆детъ противꙋ тебѣ, и҆ у҃ мꙋжъ с нимъ·

Ѹ҆боѧ́ же сѧ і҆а́ковъ ѕѣло, и҆ въ недоѹ҆мїи бысть, и҆ разлꙋчѝ че́лѧдь свою говѧ́да ѻ҆вцы, и҆ вельблю́ды на дв҄а плъка·

И҆ рече і҆а́ковъ а҆ще прїидетъ і҆са́въ на е҆ді́н̾ по́лкъ, і҆ и҆съсѣчетъ и҆̀. бꙋ́детъ вторыи по́лкъ въ спⷵнїи҆̀·

Рече же і҆а́ковъ б҃ъ ѿц҃а мое̑го а҆враа́ма, и҆ б҃ъ ѿц҃а мое̑го і҆саа́ка и҆ г҃и бж҃е е҆же гл҃авыи мн҄ѣ, и҆дѝ въ зе́млю рожде́нїѧ твое̑го и҆ бл҃га т҄ѧ сътворю,

довлѣе̑тъ ми ѿ всеѧ́ правды̀, и҆ ѿ всеѧ̀ и҆стины, ю҆́же сътворѝ рабꙋ свое̑мꙋ. Съ жезлоⷨ бо симъ преи̑дохъ і҆ѻ҆рданъ сїй, нн҃ѣ же бѣхъ въ дв҄а по́лка,

и҆зба́ви мѧ ѿ рꙋкꙋ брата мое̑го і҆са́ва ꙗ҆́ко бою́сѧ е҆го, е҆гда пришедъ оу҆бие̑тъ м҄ѧ, и҆ мт҃ри с чады·

А҆ т҄ы рече до́брѣ бл҃га тѧ сътворю̀, и҆ поставлю сѣмѧ твоѐ ꙗ҆ко пѣсо́къ морскїи и҆же сѧ не и҆зо́чтетъ ѿ мно́жества.

И҆ спа т҄ꙋ тоѝ нощи, и҆ вꙁ̑ѧ даръ ѿ него́же и҆мый в рꙋцѣ сво́и, и҆ посла і҆савꙋ братꙋ свое̑мꙋ,

ко́зъ, с҃, и҆ ко́зловъ, к҃, ѻ҆ве́цъ, с҃, и҆ ѻ҆венъ, к҃,

вельблю́довъ дойныхъ со жребѧты и҆хъ, л҃, воло́въ, м҃. бы́къ, і҃ и҆ ѻ҆слицъ, к҃, жребе́цъ и҆хъ, і҃,

и҆ и҆ дасть и҆̀ в рꙋцѣ рабо́мъ свои̑мъ кое̑ждо стадо кромѣ· И҆ рече рабо́мъ свои̑мъ и҆дѣте предо мно́ю и҆ межда сътвори́те междꙋ̀ ста́домъ, и҆ стадомъ·

И҆ запо́вѣда старѣ́ишемꙋ гл҃ѧ, а҆ще ли т҄ѧ братъ мо́и срѧ́щетъ, и҆ а҆ще въпрошаеⷮ т҄ѧ гл҃ѧ. чи́и е҆си, и҆л҄и камо и́деши, и҆ чїѐ с҄е и҆же предъ тобо́ю и҆детъ,

рцы е҆мꙋ раба̀ твое̑го і҆акова да́ръ, посла̀ гдⷵнꙋ свое̑мꙋ і҆са́вꙋ, и҆ с҄е самъ за нами и҆детъ·

И҆ заповѣ́да пр́ъвомꙋ второ́мꙋ и҆ тре́тїемꙋ и҆ всѣмъ пред̾и̑дꙋщимъ и҆ заднимъ. И҆ рече по семꙋ̀ словесѝ гл҃ете і҆савꙋ, е҆гда дости́жеⷮ в҄ы

гл҃ите, се̑ рабъ твои і҆а́ковъ и҆детъ за на́ми, вѣща оу҆бо оу҆крощꙋ̀ лице е҆го, да́ромъ мои̑мъ, преⷣидꙋщиⷨ ̑ е҆го и҆ по сеⷨ оу҆зрю лице е҆го и҆ да прїиметъ лице моѐ лице е҆го·

И҆ преⷣи̑дѧ́ше даръ преⷣ ни́мъ са́м же лежа тоѝ нощи въ полцѣ·

Въста́в же то́ѝ нощи поѧ̀ ѻ҆б҄ѣ женѣ своѝ. и҆ ѻ҆б҄ѣ рабы́ни. и҆ ѻ҆ а҃і, сн҃въ свои̑хъ, и҆ преи́де бро́дъ ѧ҆во́ѳъ,

и҆ пои́мъ ѧ҆̀ минꙋ̀ водоте́чь, и҆ преведѐ вс҄е своѐ·

ѻ҆ста же і҆а́ковъ е҆ді́нъ, и҆ борѧ́шесѧ с ниⷨ мꙋжъ до оу҆трїѧ·

Ви́дѣв же ꙗ҆́ко не мо́жетъ противꙋ е҆мꙋ, и҆ принѧ́сѧ въ стъгна е҆го. и҆ оу҆те́рпе пресѣча стъгна і҆а́ковлѧ̀, е҆гда̀ борѧ́шесѧ с нимъ·

Рече же е҆мꙋ пꙋстѝ м҄ѧ възы́де б҄о свѣтъ, се́й же рече не пꙋщꙋ̀ тебе, а҆́ще не блⷵви́ши мене.

и҆ рече е҆мꙋ ка́ко ти и҆́мѧ е҆сть, се́й же рече і҆аковъ·

Рече же е҆мꙋ николи́же не прозове́тсѧ и҆́мѧ твоѐ і҆а́ковъ, н҄о і҆ил҃ь бꙋ́детъ и҆́мѧ твоѐ, понеже оу҆крѣпи́сѧ съ бг҃омъ, и҆ съ чл҃кы же си́ленъ бꙋ́деши·

Въпроша́ше же і҆а́ковъ и҆ рече, повѣ́ждь ми и҆́мѧ твоѐ, и҆ реⷱ‍҇ въскꙋ́ю въпраша́еши и҆́мени мое̑го. чю́дно б҄о е҆сть· И҆ блⷵви е҆го т҄ꙋ,

и҆ прозва і҆а́ковъ и҆́мѧ мѣстꙋ томꙋ̀ ѻ҆бразъ бж҃їи· Ви́дѣхъ б҄о б҃а лицеⷨ къ лицꙋ̀, и҆ сп҃се́ ми сѧ дш҃а моа̀.

и҆ възы́иде сл҃нце е҆гда̀ ѿиде ѻ҆́браⷥ бж҃їи· Се́й же похрама стъгномъ свои̑мъ

сего̀ ради не и҆́мꙋть ꙗ҆сти сн҃ве і҆и҃левы жилы, ꙗ҆́коже оу҆тръпѣ въ пресѣченїи҆̀ стъгна е҆го и҆ до дн҃ешнего дн҃и, того̀ ради и҆же пресѣче́ны жилы стегна е҆го, и҆ оу҆терпѣ·

И҆ і҆а́кѡвъ и҆́де въ пꙋ́ть сво́й. И҆ воззрѣ́въ ви́дѣ по́лкъ бж҃їй воѡполчи́вшїйсѧ: и҆ срѣто́ша є҆го̀ а҆́гг҃ли бж҃їи.

Рече́ же і҆а́кѡвъ, є҆гда̀ ви́дѣ и҆̀хъ: по́лкъ бж҃їй се́й. И҆ прозва̀ и҆́мѧ мѣ́стꙋ томꙋ̀ полкѝ.

Посла́ же і҆а́кѡвъ послы̀ пред̾ собо́ю ко и҆са́ѵꙋ бра́тꙋ своемꙋ̀ въ зе́млю сиі́ръ, въ странꙋ̀ є҆дѡ́мъ,

и҆ заповѣ́да и҆̀мъ глаго́лѧ: та́кѡ рцы́те господи́нꙋ моемꙋ̀ и҆са́ѵꙋ: та́кѡ глаго́летъ ра́бъ тво́й і҆а́кѡвъ: ᲂу҆ лава́на ѡ҆бита́хъ и҆ ᲂу҆ме́длихъ да́же до нн҃ѣ:

и҆ бы́ша мѝ воло́ве и҆ ѻ҆слы̀ и҆ ѻ҆́вцы, и҆ рабѝ и҆ рабы̑ни: и҆ посла́хъ повѣ́дати господи́нꙋ моемꙋ̀ и҆са́ѵꙋ, дабы̀ ѡ҆брѣ́лъ ра́бъ тво́й благода́ть пред̾ тобо́ю.

И҆ возврати́шасѧ послы̀ ко і҆а́кѡвꙋ, глаго́люще: ходи́хомъ ко бра́тꙋ твоемꙋ̀ и҆са́ѵꙋ, и҆ сѐ, са́мъ и҆́детъ во срѣ́тенїе тебѣ̀, и҆ четы́риста мꙋже́й съ ни́мъ.

Оу҆боѧ́сѧ же і҆а́кѡвъ ѕѣлѡ̀ и҆ въ недоꙋмѣ́нїи бѣ̀: и҆ раздѣлѝ лю́ди сꙋ́щыѧ съ собо́ю, и҆ волы̀ и҆ вельблю́ды и҆ ѻ҆́вцы на два̀ полка̑,

и҆ речѐ і҆а́кѡвъ: а҆́ще прїи́детъ и҆са́ѵъ на є҆ди́нъ по́лкъ и҆ и҆зсѣче́тъ и҆̀, бꙋ́детъ вторы́й по́лкъ во спасе́нїи.

Рече́ же і҆а́кѡвъ: бг҃ъ ѻ҆тца̀ моегѡ̀ а҆враа́ма и҆ бг҃ъ ѻ҆тца̀ моегѡ̀ і҆саа́ка, гдⷭ҇и бж҃е, ты̀ рекі́й мѝ: и҆дѝ въ зе́млю рожде́нїѧ твоегѡ̀, и҆ бла́го тебѣ̀ сотворю̀:

довлѣ́етъ мѝ ѿ всеѧ̀ пра́вды и҆ ѿ всеѧ̀ и҆́стины, ю҆́же сотвори́лъ є҆сѝ рабꙋ̀ твоемꙋ̀: съ жезло́мъ бо си́мъ преидо́хъ і҆ѻрда́нъ се́й, нн҃ѣ же бѣ́хъ въ два̀ полка̑:

и҆зми́ мѧ ѿ рꙋкѝ бра́та моегѡ̀, ѿ рꙋкѝ и҆са́ѵа: ꙗ҆́кѡ бою́сѧ а҆́зъ є҆гѡ̀, да не когда̀ прише́дъ ᲂу҆бїе́тъ мѧ̀ и҆ ма́терь съ ча́ды:

ты́ же ре́клъ є҆сѝ: бла́го тебѣ̀ сотворю̀ и҆ положꙋ̀ сѣ́мѧ твоѐ ꙗ҆́кѡ песо́къ морскі́й, и҆́же не и҆зочте́тсѧ ѿ мно́жества.

И҆ спа̀ та́мѡ но́щи тоѧ̀, и҆ взѧ̀, ꙗ҆̀же и҆мѧ́ше да́ры, и҆ посла̀ и҆са́ѵꙋ бра́тꙋ своемꙋ̀:

ко́зъ двѣ́сти, козлѡ́въ два́десѧть, ѻ҆ве́цъ двѣ́сти, ѻ҆внѡ́въ два́десѧть,

вельблю́дѡвъ дойны́хъ, и҆ жребѧ́тъ и҆́хъ три́десѧть, волѡ́въ четы́редесѧть, ю҆нцѡ́въ де́сѧть, ѻ҆слѡ́въ два́десѧть и҆ жребѧ́тъ де́сѧть:

и҆ дадѐ и҆̀хъ рабѡ́мъ свои̑мъ, (ко́еждо) ста́до ѡ҆со́бѡ, и҆ речѐ рабѡ́мъ свои̑мъ: и҆ди́те предо мно́ю, и҆ разстоѧ́нїе твори́те междꙋ̀ ста́домъ и҆ ста́домъ.

И҆ заповѣ́да пе́рвомꙋ глаго́лѧ: а҆́ще тѧ̀ срѧ́щетъ и҆са́ѵъ бра́тъ мо́й и҆ вопро́ситъ тѧ̀ глаго́лѧ: чі́й є҆сѝ, и҆ ка́мѡ и҆́деши, и҆ чїѧ̑ сїѧ̑, ꙗ҆̀же пред̾ тобо́ю и҆́дꙋтъ;

рече́ши: раба̀ твоегѡ̀ і҆а́кѡва: да́ры посла̀ господи́нꙋ моемꙋ̀ и҆са́ѵꙋ: и҆ сѐ, са́мъ за на́ми (и҆́детъ).

И҆ заповѣ́да пе́рвомꙋ, и҆ второ́мꙋ, и҆ тре́тїемꙋ, и҆ всѣ̑мъ пред̾идꙋ́щымъ в̾слѣ́дъ ста́дъ си́хъ глаго́лѧ: по словесѝ семꙋ̀ глаго́лите и҆са́ѵꙋ, є҆гда̀ ѡ҆брѧ́щете є҆го̀ вы̀,

и҆ рцы́те: сѐ, ра́бъ тво́й і҆а́кѡвъ и҆́детъ за на́ми: рече́ бо: ᲂу҆крощꙋ̀ лицѐ є҆гѡ̀ дара́ми пред̾идꙋ́щими є҆го̀, и҆ посе́мъ ᲂу҆зрю̀ лицѐ є҆гѡ̀: не́гли бо прїи́метъ лицѐ моѐ;

И҆ пред̾идѧ́хꙋ да́ры пред̾ лице́мъ є҆гѡ̀, са́мъ же преспа̀ тоѧ̀ но́щи въ полцѣ̀.

Воста́въ же тоѧ̀ но́щи, поѧ̀ ѻ҆́бѣ жєны̀ (своѧ̑) и҆ ѻ҆́бѣ рабы̑ни и҆ є҆динона́десѧть сынѡ́въ свои́хъ, и҆ пре́йде бро́дъ і҆авѡ́къ:

и҆ взѧ̀ и҆̀хъ, и҆ пре́йде пото́къ, и҆ преведѐ всѧ̑ своѧ̑.

Ѡ҆ста́сѧ же і҆а́кѡвъ є҆ди́нъ. И҆ борѧ́шесѧ съ ни́мъ чл҃вѣ́къ да́же до ᲂу҆́тра.

Ви́дѣ же, ꙗ҆́кѡ не мо́жетъ проти́вꙋ є҆мꙋ̀: и҆ прикоснꙋ́сѧ широтѣ̀ стегна̀ є҆гѡ̀: и҆ ѡ҆терпѐ широта̀ стегна̀ і҆а́кѡвлѧ, є҆гда̀ борѧ́шесѧ съ ни́мъ.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀: пꙋсти́ мѧ: взы́де бо зарѧ̀. Ѻ҆́нъ же речѐ: не пꙋщꙋ̀ тебѐ, а҆́ще не блгⷭ҇ви́ши менѐ.

Рече́ же є҆мꙋ̀: что́ ти и҆́мѧ є҆́сть; Ѻ҆́нъ же речѐ: і҆а́кѡвъ.

И҆ речѐ є҆мꙋ̀: не прозове́тсѧ ктомꙋ̀ и҆́мѧ твоѐ і҆а́кѡвъ, но і҆сра́иль бꙋ́детъ и҆́мѧ твоѐ: поне́же ᲂу҆крѣпи́лсѧ є҆сѝ съ бг҃омъ и҆ съ человѣ̑ки си́ленъ бꙋ́деши.

Вопроси́ же і҆а́кѡвъ и҆ речѐ: повѣ́ждь мѝ и҆́мѧ твоѐ. И҆ речѐ: вскꙋ́ю сїѐ вопроша́еши ты̀ и҆́мене моегѡ̀; є҆́же чꙋ́дно є҆́сть. И҆ блгⷭ҇вѝ є҆го̀ та́мѡ.

И҆ прозва̀ і҆а́кѡвъ и҆́мѧ мѣ́стꙋ томꙋ̀ ви́дъ бж҃їй: ви́дѣхъ бо бг҃а лице́мъ къ лицꙋ̀, и҆ сп҃се́сѧ дꙋша̀ моѧ̀.

Возсїѧ́ же є҆мꙋ̀ со́лнце, є҆гда̀ пре́йде ви́дъ бж҃їй: ѻ҆́нъ же хрома́ше стегно́мъ свои́мъ.

Сегѡ̀ ра́ди не ꙗ҆дѧ́тъ сы́нове і҆и҃лєвы жи́лы, ꙗ҆́же ѡ҆терпѐ, ꙗ҆́же є҆́сть въ широтѣ̀ стегна̀, да́же до днѐ сегѡ̀: поне́же прикоснꙋ́сѧ широтѣ̀ стегна̀ і҆а́кѡвли жи́лы, ꙗ҆́же ѡ҆терпѐ.