32.1
32.2
32.3
32.4
32.5
32.6
32.7
32.8
32.9
32.10
32.11
32.12
32.13
32.14
32.15
32.16
32.17
32.18
32.19
32.20
32.21
32.22
32.23
32.24
32.25
32.26
32.27
32.28
32.29
32.30
32.31
32.32
Jacob quoque abiit itinere quo cœperat: fueruntque ei obviam angeli Dei.
Quos cum vidisset, ait: Castra Dei sunt hæc: et appellavit nomen loci illius Mahanaim, id est, Castra.
Misit autem et nuntios ante se ad Esau fratrem suum in terram Seir, in regionem Edom:
præcepitque eis, dicens: Sic loquimini domino meo Esau: Hæc dicit frater tuus Jacob: Apud Laban peregrinatus sum, et fui usque in præsentem diem.
Habeo boves, et asinos, et oves, et servos, et ancillas: mittoque nunc legationem ad dominum meum, ut inveniam gratiam in conspectu tuo.
Reversique sunt nuntii ad Jacob, dicentes: Venimus ad Esau fratrem tuum, et ecce properat tibi in occursum cum quadringentis viris.
Timuit Jacob valde: et perterritus divisit populum qui secum erat, greges quoque et oves, et boves, et camelos, in duas turmas,
dicens: Si venerit Esau ad unam turmam, et percusserit eam, alia turma, quæ relicta est, salvabitur.
Dixitque Jacob: Deus patris mei Abraham, et Deus patris mei Isaac: Domine qui dixisti mihi: Revertere in terram tuam, et in locum nativitatis tuæ, et benefaciam tibi:
minor sum cunctis miserationibus tuis, et veritate tua quam explevisti servo tuo. In baculo meo transivi Jordanem istum: et nunc cum duabus turmis regredior.
Erue me de manu fratris mei Esau, quia valde eum timeo: ne forte veniens percutiat matrem cum filiis.
Tu locutus es quod benefaceres mihi, et dilatares semen meum sicut arenam maris, quæ præ multitudine numerari non potest.
Cumque dormisset ibi nocte illa, separavit de his quæ habebat, munera Esau fratri suo,
capras ducentas, hircos viginti, oves ducentas, et arietes viginti,
camelos fœtas cum pullis suis triginta, vaccas quadraginta, et tauros viginti, asinas viginti et pullos earum decem.
Et misit per manus servorum suorum singulos seorsum greges, dixitque pueris suis: Antecedite me, et sit spatium inter gregem et gregem.
Et præcepit priori, dicens: Si obvium habueris fratrem meum Esau, et interrogaverit te: Cujus es? aut, Quo vadis? aut, Cujus sunt ista quæ sequeris?
respondebis: Servi tui Jacob, munera misit domino meo Esau, ipse quoque post nos venit.
Similiter dedit mandata secundo, et tertio, et cunctis qui sequebantur greges, dicens: Iisdem verbis loquimini ad Esau cum inveneritis eum.
Et addetis: Ipse quoque servus tuus Jacob iter nostrum insequitur. Dixit enim: Placabo illum muneribus quæ præcedunt, et postea videbo illum: forsitan propitiabitur mihi.
Præcesserunt itaque munera ante eum, ipse vero mansit nocte illa in castris.
Cumque mature surrexisset, tulit duas uxores suas, et totidem famulas cum undecim filiis, et transivit vadum Jaboc.
Traductisque omnibus quæ ad se pertinebant,
mansit solus: et ecce vir luctabatur cum eo usque mane.
Qui cum videret quod eum superare non posset, tetigit nervum femoris ejus, et statim emarcuit.
Dixitque ad eum: Dimitte me: jam enim ascendit aurora. Respondit: Non dimittam te, nisi benedixeris mihi.
Ait ergo: Quod nomen est tibi? Respondit: Jacob.
At ille: Nequaquam, inquit, Jacob appellabitur nomen tuum, sed Israël: quoniam si contra Deum fortis fuisti, quanto magis contra homines prævalebis?
Interrogavit eum Jacob: Dic mihi, quo appellaris nomine? Respondit: Cur quæris nomen meum? Et benedixit ei in eodem loco.
Vocavitque Jacob nomen loci illius Phanuel, dicens: Vidi Deum facie ad faciem, et salva facta est anima mea.
Ortusque est ei statim sol, postquam transgressus est Phanuel: ipse vero claudicabat pede.
Quam ob causam non comedunt nervum filii Israël, qui emarcuit in femore Jacob, usque in præsentem diem: eo quod tetigerit nervum femoris ejus, et obstupuerit.
Идући Іаковъ споимъ путемъ, и погледавши види войску Божію ополчену; и срѣтну га Ангели Божіи.
Іаковъ, кад’ ихъ види, рече: ова войска є Божіа; па назове мѣсто то: Войске.
Предъ собомъ пошлѣ Іаковъ посланике къ Исаву брату своме у землю Сіиръ, у предѣлъ Єдомъ;
па имъ заповѣди говорећи: тако реците Господину моме Исаву: овако говори слуга твой Іаковъ: кодъ Лавана пребывахъ и задржахсе све досад’;
па прибавихъ волове, и магарадь, и овце, и слуге, и служкинѣ; пакъ послахъ казати Господину моме Исаву, да бы наклоность твою нашао слуга твой.
Посланицы се врате, и кажу іакову: идемо къ брату твоме Исаву, и ено га самъ иде теби насусрѣтъ и четыри стотине момака съ ньимъ.
А Іаковъ се врло уплаши, не знаюћи шта да ради, па раздѣли люде свое, и камиле, и овце на два полка.
И рече Іаковъ: ако удари Исавъ на єданъ полкъ, и изсѣче га; другій ће быти за избаву.
И рече Іаковъ: Богъ отца мога Авраама и Богъ отца мога Ісаака, Господе Боже! Ты си ми рекао: иди у землю рођеня твога, па ћу ти добро учинити;
доста ми є отъ све правде и отъ све истине, кою си учиніо слуги Твоме; єръ съ овомъ палицомъ прешао самь Іорданъ овай; а сад’ постадохъ у два полка.
Избави ме отъ руке брата мога‚ отъ руке Исава, єръ я га се боимъ, да ће кадгодъ доћи убити мене и матерь съ дѣцомъ.
А Ты си рекао: добро ћу ти учинити, и метнућу сѣме твое као песакъ морскй, кой се отъ множства изброяти неће.
И ту ноћ преспава тамо, и узме поклоне, кое имађаше, пакъ пошлѣ Исаву брату своме:
двѣста коза’, яраца двадесетъ, оваца двѣста, овнова двадесетъ,
камила’ доилица’ и ждребади ньихове тридесеть, волова четрдесетъ, юнаца десеть, магараца двадесетъ, и жребади десетъ.
И даде ихъ слугама своима, свакоме особито стадо, па рече слугама своима: идите предамномъ, и нека буде мѣста између стада и стада.
И заповѣди првоме говорећи: ако срѣтне Исавъ братъ мой, и упыта те говорећи: чій си, и куд’ идешь, и чія су та, коя иду предъ тобомъ?
рећићешь: слуге твога Іакова; поклоне посла Господину моме Исаву; а ено и самъ иде за нама.
И заповѣди првом’, и другом’, и трећем’, и свыма предидућима за стадама тыма, говорећи: по той рѣчи говорите Исаву, кад’ га нађете вы;
и рецыте: ето и слуга твой Іаковъ иде за нама; єрбо рече: ублажићу лице нѣгово поклоны, кои предъ ньимъ иду, па послѣ ћу я видити лице нѣгово; можда ће ме пустити предасе?
И идоше поклони предъ лицемъ нѣговымъ, а онъ преспава ту ноћь у полку.
И уставши те ноћи, узме обѣ жене свое, и обѣ служкинъ, и єданайсть сынова своихъ, па преброди Іаковъ.
И узме ихъ, пакъ пређе потокъ, и преведе сва своя.
А Іаковъ остане самъ; и рвасе съ ньимъ човѣкъ до самога ютра.
И видећи, да га не може надячати, додирнесе ширине стегна нѣговога, те утрне ширина стегна Іаковлѣва у рваню съ ньимъ;
па му рече: пусти ме, єръ зора є; а онъ рече: не пуштамъ те, докъ ме не благословишь.
И онъ му рече: како ти име? а онъ рече: Іаковъ.
И рече му: нећесе отсад’ звати име твое Іаковъ, но Ісраиль быће име твое; єрбо си се укрѣпіо съ Богомъ, па ћешь и съ людма силанъ быти.
А Іаковъ га упыта, и рече: кажи ми твое име; и рече: што то ты пыташь за име име, кое є чудно; и благослови га тамо.
И назове Іаковъ име мѣсту томе Видъ Божій: єръ видихъ Бога лицемъ къ лицу, и спасесе душа моя.
И засія му сунце, кад’ дође видъ Божій; а онъ рамляше стегномъ своимъ:
стога не єду сынови Ісраилѣви жилу, коя се осуши, коя є у ширини стегна, све до овога дана; єрбо се додирну стегна Іаковлѣве жиле, коя се осуши.
И҆ і҆а́кѡвъ и҆́де въ пꙋ́ть сво́й. И҆ воззрѣ́въ ви́дѣ по́лкъ бж҃їй воѡполчи́вшїйсѧ: и҆ срѣто́ша є҆го̀ а҆́гг҃ли бж҃їи.
Рече́ же і҆а́кѡвъ, є҆гда̀ ви́дѣ и҆̀хъ: по́лкъ бж҃їй се́й. И҆ прозва̀ и҆́мѧ мѣ́стꙋ томꙋ̀ полкѝ.
Посла́ же і҆а́кѡвъ послы̀ пред̾ собо́ю ко и҆са́ѵꙋ бра́тꙋ своемꙋ̀ въ зе́млю сиі́ръ, въ странꙋ̀ є҆дѡ́мъ,
и҆ заповѣ́да и҆̀мъ глаго́лѧ: та́кѡ рцы́те господи́нꙋ моемꙋ̀ и҆са́ѵꙋ: та́кѡ глаго́летъ ра́бъ тво́й і҆а́кѡвъ: ᲂу҆ лава́на ѡ҆бита́хъ и҆ ᲂу҆ме́длихъ да́же до нн҃ѣ:
и҆ бы́ша мѝ воло́ве и҆ ѻ҆слы̀ и҆ ѻ҆́вцы, и҆ рабѝ и҆ рабы̑ни: и҆ посла́хъ повѣ́дати господи́нꙋ моемꙋ̀ и҆са́ѵꙋ, дабы̀ ѡ҆брѣ́лъ ра́бъ тво́й благода́ть пред̾ тобо́ю.
И҆ возврати́шасѧ послы̀ ко і҆а́кѡвꙋ, глаго́люще: ходи́хомъ ко бра́тꙋ твоемꙋ̀ и҆са́ѵꙋ, и҆ сѐ, са́мъ и҆́детъ во срѣ́тенїе тебѣ̀, и҆ четы́риста мꙋже́й съ ни́мъ.
Оу҆боѧ́сѧ же і҆а́кѡвъ ѕѣлѡ̀ и҆ въ недоꙋмѣ́нїи бѣ̀: и҆ раздѣлѝ лю́ди сꙋ́щыѧ съ собо́ю, и҆ волы̀ и҆ вельблю́ды и҆ ѻ҆́вцы на два̀ полка̑,
и҆ речѐ і҆а́кѡвъ: а҆́ще прїи́детъ и҆са́ѵъ на є҆ди́нъ по́лкъ и҆ и҆зсѣче́тъ и҆̀, бꙋ́детъ вторы́й по́лкъ во спасе́нїи.
Рече́ же і҆а́кѡвъ: бг҃ъ ѻ҆тца̀ моегѡ̀ а҆враа́ма и҆ бг҃ъ ѻ҆тца̀ моегѡ̀ і҆саа́ка, гдⷭ҇и бж҃е, ты̀ рекі́й мѝ: и҆дѝ въ зе́млю рожде́нїѧ твоегѡ̀, и҆ бла́го тебѣ̀ сотворю̀:
довлѣ́етъ мѝ ѿ всеѧ̀ пра́вды и҆ ѿ всеѧ̀ и҆́стины, ю҆́же сотвори́лъ є҆сѝ рабꙋ̀ твоемꙋ̀: съ жезло́мъ бо си́мъ преидо́хъ і҆ѻрда́нъ се́й, нн҃ѣ же бѣ́хъ въ два̀ полка̑:
и҆зми́ мѧ ѿ рꙋкѝ бра́та моегѡ̀, ѿ рꙋкѝ и҆са́ѵа: ꙗ҆́кѡ бою́сѧ а҆́зъ є҆гѡ̀, да не когда̀ прише́дъ ᲂу҆бїе́тъ мѧ̀ и҆ ма́терь съ ча́ды:
ты́ же ре́клъ є҆сѝ: бла́го тебѣ̀ сотворю̀ и҆ положꙋ̀ сѣ́мѧ твоѐ ꙗ҆́кѡ песо́къ морскі́й, и҆́же не и҆зочте́тсѧ ѿ мно́жества.
И҆ спа̀ та́мѡ но́щи тоѧ̀, и҆ взѧ̀, ꙗ҆̀же и҆мѧ́ше да́ры, и҆ посла̀ и҆са́ѵꙋ бра́тꙋ своемꙋ̀:
ко́зъ двѣ́сти, козлѡ́въ два́десѧть, ѻ҆ве́цъ двѣ́сти, ѻ҆внѡ́въ два́десѧть,
вельблю́дѡвъ дойны́хъ, и҆ жребѧ́тъ и҆́хъ три́десѧть, волѡ́въ четы́редесѧть, ю҆нцѡ́въ де́сѧть, ѻ҆слѡ́въ два́десѧть и҆ жребѧ́тъ де́сѧть:
и҆ дадѐ и҆̀хъ рабѡ́мъ свои̑мъ, (ко́еждо) ста́до ѡ҆со́бѡ, и҆ речѐ рабѡ́мъ свои̑мъ: и҆ди́те предо мно́ю, и҆ разстоѧ́нїе твори́те междꙋ̀ ста́домъ и҆ ста́домъ.
И҆ заповѣ́да пе́рвомꙋ глаго́лѧ: а҆́ще тѧ̀ срѧ́щетъ и҆са́ѵъ бра́тъ мо́й и҆ вопро́ситъ тѧ̀ глаго́лѧ: чі́й є҆сѝ, и҆ ка́мѡ и҆́деши, и҆ чїѧ̑ сїѧ̑, ꙗ҆̀же пред̾ тобо́ю и҆́дꙋтъ;
рече́ши: раба̀ твоегѡ̀ і҆а́кѡва: да́ры посла̀ господи́нꙋ моемꙋ̀ и҆са́ѵꙋ: и҆ сѐ, са́мъ за на́ми (и҆́детъ).
И҆ заповѣ́да пе́рвомꙋ, и҆ второ́мꙋ, и҆ тре́тїемꙋ, и҆ всѣ̑мъ пред̾идꙋ́щымъ в̾слѣ́дъ ста́дъ си́хъ глаго́лѧ: по словесѝ семꙋ̀ глаго́лите и҆са́ѵꙋ, є҆гда̀ ѡ҆брѧ́щете є҆го̀ вы̀,
и҆ рцы́те: сѐ, ра́бъ тво́й і҆а́кѡвъ и҆́детъ за на́ми: рече́ бо: ᲂу҆крощꙋ̀ лицѐ є҆гѡ̀ дара́ми пред̾идꙋ́щими є҆го̀, и҆ посе́мъ ᲂу҆зрю̀ лицѐ є҆гѡ̀: не́гли бо прїи́метъ лицѐ моѐ;
И҆ пред̾идѧ́хꙋ да́ры пред̾ лице́мъ є҆гѡ̀, са́мъ же преспа̀ тоѧ̀ но́щи въ полцѣ̀.
Воста́въ же тоѧ̀ но́щи, поѧ̀ ѻ҆́бѣ жєны̀ (своѧ̑) и҆ ѻ҆́бѣ рабы̑ни и҆ є҆динона́десѧть сынѡ́въ свои́хъ, и҆ пре́йде бро́дъ і҆авѡ́къ:
и҆ взѧ̀ и҆̀хъ, и҆ пре́йде пото́къ, и҆ преведѐ всѧ̑ своѧ̑.
Ѡ҆ста́сѧ же і҆а́кѡвъ є҆ди́нъ. И҆ борѧ́шесѧ съ ни́мъ чл҃вѣ́къ да́же до ᲂу҆́тра.
Ви́дѣ же, ꙗ҆́кѡ не мо́жетъ проти́вꙋ є҆мꙋ̀: и҆ прикоснꙋ́сѧ широтѣ̀ стегна̀ є҆гѡ̀: и҆ ѡ҆терпѐ широта̀ стегна̀ і҆а́кѡвлѧ, є҆гда̀ борѧ́шесѧ съ ни́мъ.
И҆ речѐ є҆мꙋ̀: пꙋсти́ мѧ: взы́де бо зарѧ̀. Ѻ҆́нъ же речѐ: не пꙋщꙋ̀ тебѐ, а҆́ще не блгⷭ҇ви́ши менѐ.
Рече́ же є҆мꙋ̀: что́ ти и҆́мѧ є҆́сть; Ѻ҆́нъ же речѐ: і҆а́кѡвъ.
И҆ речѐ є҆мꙋ̀: не прозове́тсѧ ктомꙋ̀ и҆́мѧ твоѐ і҆а́кѡвъ, но і҆сра́иль бꙋ́детъ и҆́мѧ твоѐ: поне́же ᲂу҆крѣпи́лсѧ є҆сѝ съ бг҃омъ и҆ съ человѣ̑ки си́ленъ бꙋ́деши.
Вопроси́ же і҆а́кѡвъ и҆ речѐ: повѣ́ждь мѝ и҆́мѧ твоѐ. И҆ речѐ: вскꙋ́ю сїѐ вопроша́еши ты̀ и҆́мене моегѡ̀; є҆́же чꙋ́дно є҆́сть. И҆ блгⷭ҇вѝ є҆го̀ та́мѡ.
И҆ прозва̀ і҆а́кѡвъ и҆́мѧ мѣ́стꙋ томꙋ̀ ви́дъ бж҃їй: ви́дѣхъ бо бг҃а лице́мъ къ лицꙋ̀, и҆ сп҃се́сѧ дꙋша̀ моѧ̀.
Возсїѧ́ же є҆мꙋ̀ со́лнце, є҆гда̀ пре́йде ви́дъ бж҃їй: ѻ҆́нъ же хрома́ше стегно́мъ свои́мъ.
Сегѡ̀ ра́ди не ꙗ҆дѧ́тъ сы́нове і҆и҃лєвы жи́лы, ꙗ҆́же ѡ҆терпѐ, ꙗ҆́же є҆́сть въ широтѣ̀ стегна̀, да́же до днѐ сегѡ̀: поне́же прикоснꙋ́сѧ широтѣ̀ стегна̀ і҆а́кѡвли жи́лы, ꙗ҆́же ѡ҆терпѐ.
Претходна глава
Следећа глава