31.1
31.2
31.3
31.4
31.5
31.6
31.7
31.8
31.9
31.10
31.11
31.12
31.13
31.14
31.15
31.16
31.17
31.18
31.19
31.20
31.21
31.22
31.23
31.24
31.25
31.26
31.27
31.28
31.29
31.30
31.31
31.32
31.33
31.34
31.35
31.36
31.37
31.38
31.39
31.40
31.41
31.42
31.43
31.44
31.45
31.46
31.47
31.48
31.49
31.50
31.51
31.52
31.53
31.54
Postquam autem audivit verba filiorum Laban dicen tium: " Tulit Iacob omnia, quae fuerunt patris nostri, et de patris nostri facultate acquisivit has divitias ",
animadvertit quoque faciem Laban quod non esset erga se sicut heri et nudiustertius.
Et dixit Dominus ad Iacob: " Revertere in terram patrum tuorum et ad cognationem tuam, eroque tecum ".
Misit Iacob et vocavit Rachel et Liam in agrum, ubi pascebat greges,
dixitque eis: " Video faciem patris vestri quod non sit erga me sicut heri et nudiustertius; Deus autem patris mei fuit mecum,
et ipsae nostis quod totis viribus meis servierim patri vestro.
Sed pater vester circumvenit me et mutavit mercedem meam decem vicibus; et tamen non dimisit eum Deus, ut noceret mihi.
Si quando dixit: "Variae erunt mercedes tuae", pariebant omnes oves varios fetus. Quando vero e contrario ait: "Striata quaeque accipies pro mercede", omnes greges striata pepererunt.
Tulitque Deus substantiam patris vestri et dedit mihi.
Postquam enim conceptus gregis tempus advenerat, levavi oculos meos et vidi in somnis ascendentes mares super feminas, striatos et varios et respersos.
Dixitque angelus Dei ad me in somnis: "Iacob". Et ego respondi: Adsum.
Qui ait: "Leva oculos tuos et vide universos masculos ascendentes super feminas, striatos et varios atque respersos. Vidi enim omnia, quae fecit tibi Laban.
Ego sum Deus Bethel, ubi unxisti lapidem et votum vovisti mihi. Nunc ergo surge et egredere de terra hac revertens in terram nativitatis tuae".
Responderunt ei Rachel et Lia: " Numquid habemus adhuc partem et hereditatem in domo patris nostri?
Nonne quasi alienas reputavit nos et vendidit nos comeditque pretium nostrum?
Sed omnes opes, quas tulit Deus patri nostro, nobis abstulit ac filiis nostris; unde omnia, quae praecepit tibi Deus, fac ".
Surrexit itaque Iacob et imposuit liberos suos ac coniuges suas super camelos.
Tulitque omnes greges suos et omnem substantiam suam, quidquid in Paddanaram acquisierat, ut iret ad Isaac patrem suum in terram Chanaan.
Eo tempore Laban ierat ad tondendas oves, et Rachel furata est theraphim patris sui.
Iacob autem decepit cor Laban, non indicans ei quod fugeret.
Cumque fugisset cum omnibus, quae possidebat, et, amne transmisso, pergeret contra montem Galaad,
nuntiatum est Laban die tertio quod fugisset Iacob.
Qui, assumptis fratribus suis, persecutus est eum diebus septem et comprehendit eum in monte Galaad.
Venit autem Deus ad Laban Aramaeum per somnium noctis dixitque ei: Cave, ne quidquam loquaris contra Iacob!".
Iamque Iacob extenderat in monte tabernaculum, cum Laban, consecutus eum cum fratribus suis, in eodem monte Galaad fixit tentorium.
Et dixit ad Iacob: " Quare ita egisti et decepisti cor meum, abigens filias meas quasi captivas gladio?
Cur clam fugisti et decepisti me, non indicans mihi, ut prosequerer te cum gaudio et canticis et tympanis et citharis?
Non es passus, ut oscularer filios meos ac filias; stulte operatus es. Et nunc
valet quidem manus mea reddere tibi malum, sed Deus patris vestri heri dixit mihi: "Cave, ne loquaris contra Iacob quidquam!".
Esto, profectus es, quia desiderio tibi erat domus patris tui; cur furatus es deos meos? ".
Respondit Iacob: " Quia timui. Dixi enim, ne forte violenter auferres filias tuas a me.
Apud quemcumque inveneris deos tuos, non vivat! Coram fratribus nostris scrutare, quidquid tuorum apud me inveneris, et aufer ". Ignorabat enim Iacob quod Rachel furata esset theraphim.
Ingressus itaque Laban tabernacula Iacob et Liae et utriusque famulae, non invenit. Egressus de tentorio Liae, intravit tentorium Rachelis.
Illa autem absconderat theraphim in stramento cameli et sedit desuper. Scrutantique omne tentorium et nihil invenienti
ait: " Ne irascatur dominus meus, quod coram te assurgere nequeo, quia iuxta consuetudinem feminarum nunc accidit mihi ". Quaesivit ergo et non invenit theraphim.
Tumensque Iacob cum iurgio ait: " Quam ob culpam meam et ob quod peccatum meum sic persecutus es me,
quia scrutatus es omnem supellectilem meam? Quid invenisti de cuncta substantia domus tuae? Pone hic coram fratribus meis et fratribus tuis, et iudicent inter me et te.
Ecce, viginti annis fui tecum. Oves tuae et caprae non abortiverunt, arietes gregis tui non comedi;
nec dilaceratum a bestia ostendi tibi: ego damnum omne reddebam; quidquid die noctuque furto perierat, a me exigebas.
Die aestu consumebar et nocte gelu, fugiebatque somnus ab oculis meis.
Sic per viginti annos in domo tua servivi tibi: quattuordecim pro filiabus et sex pro gregibus tuis; immutasti quoque mercedem meam decem vicibus.
Nisi Deus patris mei, Deus Abraham et Timor Isaac, affuisset mihi, certemodo nudum me dimisisses; afflictionem meam et laborem manuum mearum respexit Deus et iudicavit heri ".
Respondit ei Laban: " Filiae filiae meae et filii filii mei et greges greges mei et omnia, quae cernis, mea sunt; et filiabus meis quid possum facere illis hodie et filiis earum, quos genuerunt?
Veni ergo, et ineamus foedus ego et tu, ut sit in testimonium inter me et te ".
Tulit itaque Iacob lapidem et erexit illum in titulum;
dixitque fratribus suis: " Afferte lapides ". Qui congregantes fecerunt tumulum comederuntque ibi super eum.
Quem vocavit Laban Iegarsahadutha (id est Tumulus testimonii), et Iacob Galed (uterque iuxta proprietatem linguae suae).
Dixitque Laban: " Tumulus iste testis erit inter me et te hodie "; et idcirco appellatum est nomen eius Galed (id est Tumulus testis)
et etiam Maspha (id est Specula), quia dixit: " Speculetur Dominus inter me et te, quando absconditi erimus ab invicem.
Si afflixeris filias meas et si introduxeris uxores alias super eas, cum nemo nobiscum sit, vide, Deus est testis inter me et te ".
Dixitque Laban ad Iacob: " En tumulus hic et lapis, quem erexi inter me et te.
Testis erit tumulus iste et lapis quod ego non transibo tumulum hunc pergens ad te, neque tu transibis tumulum hunc et lapidem hunc ad malum.
Deus Abraham et Deus Nachor iudicent inter nos ".Iuravit Iacob per Timorem patris sui Isaac;
immolatisque victimis in monte, vocavit fratres suos, ut ederent panem. Qui cum comedissent, pernoctaverunt in monte.
Јаков чу гдје синови Лаванови говоре: Јаков узе све што бјеше нашега оца, и од онога што бјеше нашега оца стече све ово благо.
И видје Јаков гдје лице Лаваново није према њему као прије.
И Господ рече Јакову: врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом.
И послав Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду својему.
И рече им: видим гдје лице оца вашега није према мени као прије; али је Бог оца мојега био са мном,
И ви знате да сам служио оцу вашему како сам год могао;
А отац ме је ваш варао и мијењао ми плаћу десет пута; али му Бог не даде да ме оштети;
Кад он рече: што буде шарено нека ти је плаћа, онда се младило све шарено; а кад рече: с биљегом што буде нека ти је плаћа, онда се младило све с биљегом.
Тако Бог узе стоку оцу вашему и даде је мени;
Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи своје и видјех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе бијаху шарени, с биљегама прутастим и коластим.
А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! А ја одговорих: ево ме.
А он рече: подигни сад очи своје и гледај, овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, с биљегама прутастим и коластим; јер видјех све што ти чини Лаван.
Ја сам Бог од Ветиља, гдје си прелио камен и учинио ми завјет; устани сада и иди из ове земље, и врати се на постојбину своју.
Тада одговори Рахиља и Лија, и рекоше му: еда ли још имамо какав дио и нашљедство у дому оца својега?
Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао па је још и наше новце једнако јео.
Јер све ово благо што узе Господ оцу нашему, наше је и наше дјеце. За то чини све што ти је Господ казао.
И подиже се Јаков, и метну дјецу своју и жене своје на камиле;
И одведе сву стоку своју и све благо што бјеше стекао, стоку коју бјеше стекао у Падан-Араму, и пође к Исаку оцу својему у земљу Хананску.
А Лаван бјеше отишао да стриже овце своје; и Рахиља украде идоле оцу својему.
И Јаков отиде крадом од Лавана Сирина не јавивши му да хоће да иде.
И побјеже са свијем благом својим, и подиже се те пријеђе преко воде, и упути се ка гори Галаду.
А трећи дан јавише Лавану да је побјегао Јаков.
И узе са собом браћу своју, и пође за њим у потјеру, и за седам дана стиже га на гори Галаду.
Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у сну, и рече му: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
И стиже Лаван Јакова; а Јаков бјеше разапео шатор свој на гори, па и Лаван такођер разапе свој с браћом својом на гори Галаду.
И Лаван рече Јакову: шта учини те крадом побјеже од мене и одведе кћери моје као на мач отете.
За што тајно побјеже и крадом отиде од мене? нити ми рече да те испратим с весељем и с пјесмама, с бубњима, и гуслама?
Нити ми даде да их љубим синове своје и кћери своје? лудо си радио.
Могао бих вам досадити; али Бог оца вашега ноћас ми рече говорећи: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
Иди дакле кад си се тако ужелио куће оца својега; али за што украде богове моје?
А Јаков одговори и рече: бојах се и мишљах: хоћеш силом отети кћери своје од мене.
А богове своје у кога нађеш, онај нека не живи више; пред нашом браћом тражи што је твоје у мене, па узми. Јер Јаков није знао да их је украла Рахиља.
И уђе Лаван у шатор Јаковљев и у шатор Лијин и у шатор двију робиња, и не нађе их; и изашав из шатора Лијина уђе у шатор Рахиљин.
А Рахиља узе идоле и сакри их под самар камиле своје и сједе озго; и Лаван пипаше по цијелом шатору, и не нађе.
А она рече оцу својему: немој се срдити, господару, што ти не могу устати, јер ми је што у жена бива. Тражив дакле не нађе идола својих.
И Јаков се расрди, и стаде корити Лавана, и говорећи рече му: шта сам учинио, шта сам скривио, те си ме тако жестоко тјерао?
Пипао си сав пртљаг мој, па шта си нашао из своје куће дај овамо пред моју и своју браћу, нека расуде између нас двојице.
Ево двадесет година бијах код тебе: овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твојега не једох.
Што би звијерје заклало нијесам ти доносио, сам сам подмиривао; од мене си искао што би ми било украдено дању или ноћу.
Дању ме убијаше врућина а ноћу мраз; и сан ми не падаше на очи.
Тако ми је било двадесет година у твојој кући; служио сам ти четрнаест година за двије кћери твоје и шест година за стоку твоју, и плаћу си ми мијењао десет пута.
Да није Бог оца мојега, Бог Аврамов, и страх Исаков био са мном, би ме за цијело отпустио празна. Али је Бог видио невољу моју и труд руку мојих, па те укори ноћас.
А Лаван одговори Јакову и рече: ове су кћери моје кћери, и ови су синови моји синови, и ова стока моја стока, и што год видиш све је моје; па шта бих учинио данас кћерима својим или синовима њиховијем које родише?
Него хајде да ухватимо вјеру, ја и ти, да буде свједочанетво између мене и тебе.
И Јаков узе камен и утврди га за спомен.
И рече Јаков браћи својој: накупите камења. И накупише камења и сложише на гомилу, и једоше на гомили.
И Лаван га назва Јегар-Сахадут, а Јаков га назва Галед.
И рече Лаван: ова гомила нека буде свједок између мене и тебе данас. За то се прозва Галед.
А прозва се и Миспа, јер рече Лаван: нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо видјети један другога.
Ако уцвијелиш кћери моје и ако узмеш жене преко мојих кћери, не ће човјек бити између нас него гле Бог свједок између мене и тебе.
И још рече Лаван Јакову: гледај ову гомилу и гледај овај споменик, који подигох између себе и тебе.
Свједок је ова гомила и свједок је овај споменик: да ни ја не ћу пријећи преко ове гомиле к теби ни ти к мени да не ћеш пријећи преко ове гомиле и споменика овога на зло.
Бог Аврамов и богови Нахорови, богови оца њихова, нека суде међу нама. А Јаков се закле страхом оца својега Исака.
И Јаков принесе жртву на гори, и сазва браћу своју на вечеру; и једоше па ноћише на гори.
А у јутру рано уста Лаван, и ижљуби своју унучад и кћери своје, и благослови их, па отиде, и врати се у своје мјесто.
Слы́ша же і҆а́кѡвъ словеса̀ сынѡ́въ лава́новыхъ, глаго́лющихъ: взѧ̀ і҆а́кѡвъ всѧ̑ ꙗ҆̀же ѻ҆тца̀ на́шегѡ, и҆ ѿ сꙋ́щихъ ѻ҆тца̀ на́шегѡ сотворѝ всю̀ сла́вꙋ сїю̀.
И҆ ви́дѣ і҆а́кѡвъ лицѐ лава́не, и҆ сѐ не бѧ́ше къ немꙋ̀, ꙗ҆́кѡ вчера̀ и҆ тре́тїѧгѡ днѐ.
Рече́ же гдⷭ҇ь ко і҆а́кѡвꙋ: возврати́сѧ въ зе́млю ѻ҆тца̀ твоегѡ̀ и҆ въ ро́дъ тво́й, и҆ бꙋ́дꙋ съ тобо́ю.
Посла́въ же і҆а́кѡвъ, призва̀ лі́ю и҆ рахи́ль на по́ле, и҆дѣ́же бѧ́хꙋ стада̀,
и҆ речѐ и҆̀мъ: ви́ждꙋ а҆́зъ лицѐ ѻ҆тца̀ ва́шегѡ, ꙗ҆́кѡ нѣ́сть ко мнѣ̀, ꙗ҆́коже вчера̀ и҆ тре́тїѧгѡ днѐ: бг҃ъ же ѻ҆тца̀ моегѡ̀ бѣ̀ со мно́ю:
и҆ вы̀ са́ми вѣ́сте, ꙗ҆́кѡ все́ю си́лою мое́ю рабо́тахъ ѻ҆тцꙋ̀ ва́шемꙋ:
ѻ҆те́цъ же ва́шъ ѡ҆би́дѣ мѧ̀ и҆ и҆змѣнѝ мздꙋ̀ мою̀ десѧтѝ а҆́гнцєвъ, но не дадѐ є҆мꙋ̀ бг҃ъ ѕла̀ сотвори́ти мнѣ̀.
А҆́ще си́це рече́тъ: пє́стрыѧ, бꙋ́детъ твоѧ̀ мзда̀: и҆ родѧ́тсѧ всѧ̑ ѻ҆́вцы пє́стрыѧ. А҆́ще же рече́тъ: бѣ̑лыѧ, бꙋ́детъ твоѧ̀ мзда̀: и҆ родѧ́тсѧ всѧ̑ ѻ҆́вцы бѣ̑лыѧ.
И҆ ѿѧ̀ бг҃ъ всѧ̑ скоты̀ ѻ҆тца̀ ва́шегѡ и҆ дадѐ ѧ҆̀ мнѣ̀.
И҆ бы́сть є҆гда̀ зачина́хꙋ ѻ҆́вцы во чре́вѣ прїе́млющѧ, и҆ ви́дѣхъ ѻ҆чи́ма мои́ма во снѣ̀: и҆ сѐ, козлы̀ и҆ ѻ҆вны̀ восходѧ́ще бѧ́хꙋ на ѻ҆́вцы и҆ ко́зы, бѣлова̑тыѧ и҆ пє́стрыѧ и҆ пепелови̑дныѧ пє́стрыѧ.
И҆ рече́ ми а҆́гг҃лъ бж҃їй во снѣ̀: і҆а́кѡве. А҆́зъ же рѣ́хъ: что́ є҆сть;
И҆ речѐ: воззрѝ ѻ҆чи́ма твои́ма и҆ ви́ждь козлы̀ и҆ ѻ҆вны̀ восходѧ́щыѧ на ѻ҆́вцы и҆ ко́зы, бѣ̑лыѧ и҆ пє́стрыѧ и҆ пепелови̑дныѧ пє́стрыѧ: ви́дѣхъ бо, є҆ли̑ка тебѣ̀ лава́нъ твори́тъ:
а҆́зъ є҆́смь бг҃ъ ꙗ҆ви́выйсѧ тебѣ̀ на мѣ́стѣ бж҃їи, и҆дѣ́же пома́залъ мѝ є҆сѝ та́мѡ сто́лпъ, и҆ ѡ҆бѣтова́лъ мѝ є҆сѝ та́мѡ ѡ҆бѣ́тъ: нн҃ѣ ᲂу҆̀бо воста́ни и҆ и҆зы́ди ѿ землѝ сеѧ̀, и҆ и҆дѝ въ зе́млю рожде́нїѧ твоегѡ̀, и҆ бꙋ́дꙋ съ тобо́ю.
И҆ ѿвѣща̑вши рахи́ль и҆ лі́а, реко́стѣ є҆мꙋ̀: є҆да̀ є҆́сть на́мъ є҆щѐ ча́сть и҆лѝ наслѣ́дїе въ домꙋ̀ ѻ҆тца̀ на́шегѡ;
не ꙗ҆́кѡ ли чꙋжы́ѧ вмѣни́хомсѧ є҆мꙋ̀; продаде́ бо на́съ и҆ снѣдѐ снѣ́дїю сребро̀ на́ше:
всѐ бога́тство и҆ сла́ва, ю҆́же ѿѧ̀ бг҃ъ ѿ ѻ҆тца̀ на́шегѡ, на́мъ бꙋ́детъ и҆ ча́дѡмъ на́шымъ: нн҃ѣ ᲂу҆̀бо, є҆ли̑ка тебѣ̀ речѐ бг҃ъ, творѝ.
Воста́въ же і҆а́кѡвъ, взѧ̀ жєны̀ своѧ̑ и҆ дѣ́ти своѧ̑ на вельблю́ды,
и҆ забра̀ всѧ̑ и҆мѣ̑нїѧ своѧ̑ и҆ всѧ̑ стѧжа̑нїѧ, ꙗ҆̀же притѧжа̀ въ месопота́мїи, и҆ всѧ̑ своѧ̑, є҆́же ѿитѝ ко і҆саа́кꙋ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀ въ зе́млю ханаа́нскꙋю.
Лава́нъ же ѿи́де ѡ҆стрищѝ ѻ҆́вцы своѧ̑: ᲂу҆кра́де же рахи́ль і҆́дѡлы ѻ҆тца̀ своегѡ̀.
Оу҆таи́ же і҆а́кѡвъ ѿ лава́на сѵ́рїна, не повѣ́дати є҆мꙋ̀, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆хо́дитъ,
и҆ ѿбѣжѐ са́мъ, и҆ всѧ̑ ꙗ҆̀же є҆гѡ̀, и҆ пре́йде рѣкꙋ̀, и҆ взы́де на горꙋ̀ галаа́дъ.
Повѣ́дасѧ же лава́нꙋ сѵ́рїнꙋ въ тре́тїй де́нь, ꙗ҆́кѡ бѣжа̀ і҆а́кѡвъ:
и҆ пои́мъ сы́ны и҆ бра́тїю свою̀ съ собо́ю, гна̀ в̾слѣ́дъ є҆гѡ̀ пꙋте́мъ се́дмь дні́й: и҆ дости́же є҆го̀ на горѣ̀ галаа́дъ.
Прїи́де же бг҃ъ къ лава́нꙋ сѵ́рїнꙋ но́щїю во снѣ̀ и҆ речѐ є҆мꙋ̀: блюдѝ себѐ, да не когда̀ возглаго́леши ко і҆а́кѡвꙋ ѕла̑.
И҆ пости́же лава́нъ і҆а́кѡва: і҆а́кѡвъ же поста́ви кꙋ́щꙋ свою̀ на горѣ̀: лава́нъ же разста́ви бра́тїю свою̀ на горѣ̀ галаа́дъ.
Рече́ же лава́нъ і҆а́кѡвꙋ: что̀ сотвори́лъ є҆сѝ; вскꙋ́ю та́йнѡ ᲂу҆ше́лъ є҆сѝ и҆ ѡ҆кра́лъ є҆сѝ мѧ̀, и҆ ѿве́лъ дщє́ри моѧ̑, ꙗ҆́кѡ плѣ̑нницы ѻ҆рꙋ́жїемъ;
и҆ а҆́ще бы мѝ повѣ́далъ є҆сѝ, ѿпꙋсти́лъ бы́хъ тѧ̀ съ весе́лїемъ и҆ съ мꙋсїкі́ею, и҆ тѷмпа̑ны и҆ гꙋ́сльми:
и҆ не сподо́бихсѧ цѣлова́ти дѣте́й мои́хъ и҆ дще́рей мои́хъ: нн҃ѣ же несмы́сленнѡ сотвори́лъ є҆сѝ:
и҆ нн҃ѣ рꙋка̀ моѧ̀ мо́жетъ ѡ҆ѕло́бити тѧ̀. Но бг҃ъ ѻ҆тца̀ твоегѡ̀ вчера̀ речѐ ко мнѣ̀, гл҃ѧ: блюдѝ себѐ, да не когда̀ возглаго́леши ко і҆а́кѡвꙋ ѕла̑.
Нн҃ѣ ᲂу҆̀бо ѿше́лъ є҆сѝ: жела́нїемъ бо возжела́лъ є҆сѝ ѿитѝ въ до́мъ ѻ҆тца̀ твоегѡ̀: вскꙋ́ю ᲂу҆кра́лъ є҆сѝ бо́ги моѧ̑;
Ѿвѣща́въ же і҆а́кѡвъ речѐ къ лава́нꙋ: поне́же ᲂу҆боѧ́хсѧ: рѣ́хъ бо, да не ка́кѡ ѿи́меши дщє́ри твоѧ̑ ѿ менє̀, и҆ всѧ̑ моѧ̑.
И҆ речѐ і҆а́кѡвъ: ᲂу҆ негѡ́же а҆́ще ѡ҆брѧ́щеши бо́ги твоѧ̑, да не бꙋ́детъ жи́въ пред̾ бра́тїею на́шею: ᲂу҆знава́й, что̀ є҆́сть твоегѡ̀ ᲂу҆ менє̀, и҆ возмѝ. И҆ не позна̀ ᲂу҆ негѡ̀ ничто́же: не вѣ́дѧше же і҆а́кѡвъ, ꙗ҆́кѡ рахи́ль жена̀ є҆гѡ̀ ᲂу҆кра́де ѧ҆̀.
Вше́дъ же лава́нъ, ѡ҆б̾иска̀ въ кꙋ́щи лі́инѣ, и҆ не ѡ҆брѣ́те. И҆ и҆зы́де и҆з̾ кꙋ́щи лі́ины, и҆ ѡ҆б̾иска̀ кꙋ́щꙋ і҆а́кѡвлю и҆ въ кꙋ́щи двои́хъ рабы́нь, и҆ не ѡ҆брѣ́те. Вни́де же и҆ въ кꙋ́щꙋ рахи́линꙋ.
Рахи́ль же взѧ̀ і҆́дѡлы и҆ положѝ ѡ҆́ныѧ под̾ сѣдло̀ вельблю́же и҆ сѣ́де на ни́хъ,
и҆ речѐ ѻ҆тцꙋ̀ своемꙋ̀: не и҆мѣ́й себѣ̀ тѧ́жкѡ, господи́не: не могꙋ̀ воста́ти пред̾ тобо́ю, ꙗ҆́кѡ ѡ҆бы̑чнаѧ жє́нскаѧ мѝ сꙋ́ть. И҆ска́ же лава́нъ по все́й кꙋ́щи, и҆ не ѡ҆брѣ́те і҆́дѡлѡвъ.
Разгнѣ́васѧ же і҆а́кѡвъ и҆ прѧ́шесѧ съ лава́номъ. Ѿвѣща́въ же і҆а́кѡвъ речѐ лава́нꙋ: ка́ѧ непра́вда моѧ̀; и҆ кі́й грѣ́хъ мо́й, ꙗ҆́кѡ погна́лъ є҆сѝ в̾слѣ́дъ менє̀,
и҆ ꙗ҆́кѡ ѡ҆б̾иска́лъ є҆сѝ всѧ̑ сосꙋ́ды до́мꙋ моегѡ̀; что̀ ѡ҆брѣ́лъ є҆сѝ ѿ всѣ́хъ сосꙋ́дѡвъ до́мꙋ твоегѡ̀; положѝ здѣ̀ пред̾ бра́тїею твое́ю и҆ бра́тїею мое́ю, и҆ да разсꙋ́дѧтъ междꙋ̀ ѻ҆бѣ́ма на́ма:
сѐ, два́десѧть лѣ́тъ а҆́зъ є҆́смь съ тобо́ю: ѻ҆́вцы твоѧ̑ и҆ ко́зы твоѧ̑ не бы́ша без̾ плода̀: ѻ҆внѡ́въ ѻ҆ве́цъ твои́хъ не поѧдо́хъ:
ѕвѣроѧ́дины не принесо́хъ къ тебѣ̀: а҆́зъ воздаѧ́хъ тебѣ̀ ѿ менє̀ сама́гѡ татбины̑ дєнны́ѧ и҆ татбины̑ нѡщны́ѧ:
бы́хъ во днѝ жего́мь зно́емъ, и҆ стꙋ́денїю въ нощѝ, и҆ ѿхожда́ше со́нъ ѿ ѻ҆́чїю моє́ю:
сѐ, мнѣ̀ два́десѧть лѣ́тъ а҆́зъ є҆́смь въ домꙋ̀ твое́мъ, рабо́тахъ тебѣ̀ четырена́десѧть лѣ́тъ двꙋ́хъ ра́ди дще́рей твои́хъ и҆ ше́сть лѣ́тъ за ѻ҆́вцы твоѧ̑, и҆ преѡби́дѣлъ є҆сѝ мздꙋ̀ мою̀ десѧтїю̀ а҆́гницами:
а҆́ще не бы̀ бг҃ъ ѻ҆тца̀ моегѡ̀ а҆враа́ма, и҆ стра́хъ і҆саа́ка бы́лъ мнѣ̀, нн҃ѣ тща̀ ѿпꙋсти́лъ бы мѧ̀ є҆сѝ: смире́нїе моѐ и҆ трꙋ́дъ рꙋкꙋ̀ моє́ю ᲂу҆ви́дѣ бг҃ъ, и҆ ѡ҆бличи́ тѧ вчера̀.
Ѿвѣща́въ же лава́нъ, речѐ ко і҆а́кѡвꙋ: дщє́ри дщє́ри моѧ̑ и҆ сы́нове сы́нове моѝ, и҆ ско́ти ско́ти моѝ, и҆ всѧ̑ є҆ли̑ка ты̀ ви́диши моѧ̑ сꙋ́ть и҆ дще́рей мои́хъ: что̀ сотворю̀ и҆̀мъ дне́сь, и҆лѝ ча́дѡмъ и҆́хъ, ꙗ҆̀же роди́ста;
нн҃ѣ ᲂу҆́бѡ грѧдѝ, завѣща́имъ завѣ́тъ а҆́зъ и҆ ты̀: и҆ бꙋ́детъ во свидѣ́тельство междꙋ̀ мно́ю и҆ тобо́ю. Рече́ же є҆мꙋ̀ і҆а́кѡвъ: сѐ, никто́же съ на́ми є҆́сть: ви́ждь, бг҃ъ свидѣ́тель междꙋ̀ мно́ю и҆ тобо́ю.
И҆ взе́мъ і҆а́кѡвъ ка́мень, поста́ви є҆го̀ въ сто́лпъ.
Рече́ же і҆а́кѡвъ бра́тїи свое́й: собери́те ка́менїе. И҆ собра́ша ка́менїе и҆ сотвори́ша хо́лмъ: и҆ ꙗ҆до́ша, и҆ пи́ша та́мѡ на холмѣ̀. Рече́ же є҆мꙋ̀ лава́нъ: хо́лмъ се́й свидѣ́тельствꙋетъ междꙋ̀ мно́ю и҆ тобо́ю дне́сь.
И҆ прозва̀ є҆го̀ лава́нъ хо́лмъ свидѣ́тельства: і҆а́кѡвъ же прозва̀ хо́лмъ свидѣ́тель.
Рече́ же лава́нъ ко і҆а́кѡвꙋ: сѐ, хо́лмъ се́й и҆ сто́лпъ, є҆го́же поста́вихъ междꙋ̀ мно́ю и҆ тобо́ю, свидѣ́тельствꙋетъ хо́лмъ се́й и҆ свидѣ́тельствꙋетъ сто́лпъ се́й: сегѡ̀ ра́ди прозва́сѧ и҆́мѧ хо́лмъ свидѣ́тельствꙋетъ,
и҆ видѣ́нїе, є҆́же речѐ: да ви́дитъ бг҃ъ междꙋ̀ мно́ю и҆ тобо́ю, ꙗ҆́кѡ ѿи́демъ дрꙋ́гъ ѿ дрꙋ́га:
а҆́ще смири́ши дщє́ри моѧ̑, а҆́ще по́ймеши жєны̀ над̾ дщє́ри моѧ̑, ви́ждь, никто́же съ на́ми є҆́сть ви́дѧй: бг҃ъ свидѣ́тель междꙋ̀ мно́ю и҆ междꙋ̀ тобо́ю.
И҆ речѐ лава́нъ і҆а́кѡвꙋ: сѐ, хо́лмъ се́й свидѣ́тель и҆ сто́лпъ се́й:
а҆́ще бо а҆́зъ не прейдꙋ̀ къ тебѣ̀, нижѐ ты̀ да пре́йдеши ко мнѣ̀ холма̀ сегѡ̀ и҆ столпа̀ сегѡ̀ со ѕло́бою:
бг҃ъ а҆враа́мль и҆ бг҃ъ нахѡ́ровъ да сꙋ́дитъ междꙋ̀ на́ма. И҆ клѧ́сѧ і҆а́кѡвъ стра́хомъ ѻ҆тца̀ своегѡ̀ і҆саа́ка,
и҆ пожрѐ і҆а́кѡвъ же́ртвꙋ на горѣ̀ и҆ воззва̀ бра́тїю свою̀: ꙗ҆до́ша же и҆ пи́ша и҆ спа́ша на горѣ̀.
Воста́въ же лава́нъ заꙋ́тра, лобыза̀ сы́ны и҆ дщє́ри своѧ̑ и҆ благословѝ ѧ҆̀: и҆ возврати́всѧ лава́нъ, ѿи́де на мѣ́сто своѐ.
Претходна глава
Следећа глава