Јаков чу гдје синови Лаванови говоре: Јаков узе све што бјеше нашега оца, и од онога што бјеше нашега оца стече све ово благо.
И видје Јаков гдје лице Лаваново није према њему као прије.
И Господ рече Јакову: врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом.
И послав Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду својему.
И рече им: видим гдје лице оца вашега није према мени као прије; али је Бог оца мојега био са мном,
И ви знате да сам служио оцу вашему како сам год могао;
А отац ме је ваш варао и мијењао ми плаћу десет пута; али му Бог не даде да ме оштети;
Кад он рече: што буде шарено нека ти је плаћа, онда се младило све шарено; а кад рече: с биљегом што буде нека ти је плаћа, онда се младило све с биљегом.
Тако Бог узе стоку оцу вашему и даде је мени;
Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи своје и видјех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе бијаху шарени, с биљегама прутастим и коластим.
А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! А ја одговорих: ево ме.
А он рече: подигни сад очи своје и гледај, овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, с биљегама прутастим и коластим; јер видјех све што ти чини Лаван.
Ја сам Бог од Ветиља, гдје си прелио камен и учинио ми завјет; устани сада и иди из ове земље, и врати се на постојбину своју.
Тада одговори Рахиља и Лија, и рекоше му: еда ли још имамо какав дио и нашљедство у дому оца својега?
Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао па је још и наше новце једнако јео.
Јер све ово благо што узе Господ оцу нашему, наше је и наше дјеце. За то чини све што ти је Господ казао.
И подиже се Јаков, и метну дјецу своју и жене своје на камиле;
И одведе сву стоку своју и све благо што бјеше стекао, стоку коју бјеше стекао у Падан-Араму, и пође к Исаку оцу својему у земљу Хананску.
А Лаван бјеше отишао да стриже овце своје; и Рахиља украде идоле оцу својему.
И Јаков отиде крадом од Лавана Сирина не јавивши му да хоће да иде.
И побјеже са свијем благом својим, и подиже се те пријеђе преко воде, и упути се ка гори Галаду.
А трећи дан јавише Лавану да је побјегао Јаков.
И узе са собом браћу своју, и пође за њим у потјеру, и за седам дана стиже га на гори Галаду.
Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у сну, и рече му: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
И стиже Лаван Јакова; а Јаков бјеше разапео шатор свој на гори, па и Лаван такођер разапе свој с браћом својом на гори Галаду.
И Лаван рече Јакову: шта учини те крадом побјеже од мене и одведе кћери моје као на мач отете.
За што тајно побјеже и крадом отиде од мене? нити ми рече да те испратим с весељем и с пјесмама, с бубњима, и гуслама?
Нити ми даде да их љубим синове своје и кћери своје? лудо си радио.
Могао бих вам досадити; али Бог оца вашега ноћас ми рече говорећи: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
Иди дакле кад си се тако ужелио куће оца својега; али за што украде богове моје?
А Јаков одговори и рече: бојах се и мишљах: хоћеш силом отети кћери своје од мене.
А богове своје у кога нађеш, онај нека не живи више; пред нашом браћом тражи што је твоје у мене, па узми. Јер Јаков није знао да их је украла Рахиља.
И уђе Лаван у шатор Јаковљев и у шатор Лијин и у шатор двију робиња, и не нађе их; и изашав из шатора Лијина уђе у шатор Рахиљин.
А Рахиља узе идоле и сакри их под самар камиле своје и сједе озго; и Лаван пипаше по цијелом шатору, и не нађе.
А она рече оцу својему: немој се срдити, господару, што ти не могу устати, јер ми је што у жена бива. Тражив дакле не нађе идола својих.
И Јаков се расрди, и стаде корити Лавана, и говорећи рече му: шта сам учинио, шта сам скривио, те си ме тако жестоко тјерао?
Пипао си сав пртљаг мој, па шта си нашао из своје куће дај овамо пред моју и своју браћу, нека расуде између нас двојице.
Ево двадесет година бијах код тебе: овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твојега не једох.
Што би звијерје заклало нијесам ти доносио, сам сам подмиривао; од мене си искао што би ми било украдено дању или ноћу.
Дању ме убијаше врућина а ноћу мраз; и сан ми не падаше на очи.
Тако ми је било двадесет година у твојој кући; служио сам ти четрнаест година за двије кћери твоје и шест година за стоку твоју, и плаћу си ми мијењао десет пута.
Да није Бог оца мојега, Бог Аврамов, и страх Исаков био са мном, би ме за цијело отпустио празна. Али је Бог видио невољу моју и труд руку мојих, па те укори ноћас.
А Лаван одговори Јакову и рече: ове су кћери моје кћери, и ови су синови моји синови, и ова стока моја стока, и што год видиш све је моје; па шта бих учинио данас кћерима својим или синовима њиховијем које родише?
Него хајде да ухватимо вјеру, ја и ти, да буде свједочанетво између мене и тебе.
И Јаков узе камен и утврди га за спомен.
И рече Јаков браћи својој: накупите камења. И накупише камења и сложише на гомилу, и једоше на гомили.
И Лаван га назва Јегар-Сахадут, а Јаков га назва Галед.
И рече Лаван: ова гомила нека буде свједок између мене и тебе данас. За то се прозва Галед.
А прозва се и Миспа, јер рече Лаван: нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо видјети један другога.
Ако уцвијелиш кћери моје и ако узмеш жене преко мојих кћери, не ће човјек бити између нас него гле Бог свједок између мене и тебе.
И још рече Лаван Јакову: гледај ову гомилу и гледај овај споменик, који подигох између себе и тебе.
Свједок је ова гомила и свједок је овај споменик: да ни ја не ћу пријећи преко ове гомиле к теби ни ти к мени да не ћеш пријећи преко ове гомиле и споменика овога на зло.
Бог Аврамов и богови Нахорови, богови оца њихова, нека суде међу нама. А Јаков се закле страхом оца својега Исака.
И Јаков принесе жртву на гори, и сазва браћу своју на вечеру; и једоше па ноћише на гори.
А у јутру рано уста Лаван, и ижљуби своју унучад и кћери своје, и благослови их, па отиде, и врати се у своје мјесто.
Но Іаковъ чуе рѣчи сынова Лавановыхъ, кои говорише: узе Іаковъ сва, коя су отца нашега, и начини отъ свега, што є отца нашега, себи славу ову сву.
И примѣти Іаковъ на лицу Лавановомъ, да га не гледи, као юче и ономадне.
И рече Господъ Іакову: повратисе у землю отца твога и међу родъ твой, па ћу быти съ тобомъ.
Іаковъ пошлѣ и дозове Лію и Рахилю у полѣ, гдѣ стада бяху;
па имъ рече: я видимъ, да лице отца мене не гледи, као юче и ономадне; али Богъ отца мога бяше са мномъ.
А и саме знате, да самъ свомъ снагомъ служіо отцу вашем’;
ипакъ обиди ме отацъ вашъ, и промѣну награду мою за овце десетъ путій, али му не даде Богъ учинити ми зла.
Рече ли овако: шарене быће твоя награда, и овце се рађаше шарене; ако ли рече: бѣле ће быти твоя награда, и овце се рађаше бѣле.
Па отузме Богъ сва стада отца вашега, и даде ихъ мени.
Кад’ зачиняше овце у утроби примаюћи, а я видихъ у сну очима моима, и гле! ярцеви и овнови скакаше на овце и козе, бѣлчасте и шарене и пепелясте шарене.
Па ми Ангелъ Божій рече у сну. Іакове! а я рекохъ: што є?
И рече: погледай очима твоима, и види ярцеве и овнове скачуће на овце и козе бѣле и шарене и пепелясте шарене; єръ видихъ, шта ти Лаванъ чини.
Я самь Богъ, Кой самь ти се явіо на мѣсту Божіемъ, гдѣ си ми помазао тамо столпъ, и завѣтовао си ми тамо обѣтъ; устай дакле сад’, пакъ изиђи изъ ове землѣ, и иди у землю рођена твога, и быћу съ тобомъ.
А Рахиля и Ліа отговоре му и рекну: еда ли намъ іоште часть и наслѣдіе у дому отца нашега?
не сматра ли насъ као туђе? єрбо насъ продаде, и изєде єломъ сребро наше.
Све богатство и слава, кою отузе Богъ отъ отца нашега, нама ће быти и дѣцы нашой; ради дакле сад’, што ти рече Богъ.
А Іаковъ, уставши узме жене свое и дѣцу свою на камиле;
и скупи сва иманя своя, да отлази къ Ісааку отцу своме у землю Ханаанску.
Лаванъ отиде стрићи свое овце, а Рахиля украде ідоле отца свога.
Іаковъ затаи отъ Лавана Сиріна, не казати му, да ће да утече:
пакъ побѣгне самъ са свыма своима, пређе рѣку, и поннесе на гору Галаадъ.
А Лавану Сиріну явлѣно буде трећій данъ, да побѣже Іаковъ,
те узме сынове и браћу свою са собомъ, па за ньимъ путемъ седамъ дана’, и стигне га на гори Галаадъ.
И дође Богъ къ Лавану Сиріну ноћу у сну, па му рече: чувайсе, да не рекнешь кадгодъ Іакову зла.
И стигне Лаванъ Іакова; а Іаковъ постави колебу свою на гори Галаадъ.
И рече Лаванъ Іакову: шта си учиніо? зашто си умакао тайно‚ и покрао си ме, и отвео кћери мое као робкинѣ оружіемъ?
А да си ми казао, отпустіо бы съ веселѣмъ съ музікомъ, свиралама и гуслама,
те не имадохъ среће полюбити дѣцу мою и кћери мое; несмишлѣно си дакле учиніо.
И сад’ ти може рука моя зло учинити; али Богъ отца твога юче ми рече, говорећи: чувайсе‚ да не рекнешь кадгодъ Іакову зла.
Сад’ си дакле отишао, єръ жельомъ си зажеліо отићи у домъ отца твога; зашто си украо богове мое?
А Іаковъ отговори и рекне Лавану: будући самь се побояо мыслећи, да како не отмешь кћери твое отъ мене и сва моя.
И рече Іаковъ: ако кодъ кога нађешь богове твое, тай нека буде живъ предъ браћомъ нашомъ; познай што є твое у мене па узми; и не позна у нѣга ништа. А Іаковъ ніе знао, да є Рахизя жена нѣгова украла ихъ.
Кад’ уђе Лаванъ у колебу Ліину, потражи свуда ту и не нађе. Уђе у колебу Рахильину;
али є Рахиля узела была ідоле, и метне ихъ подъ седло камилино, па сѣдне на нѣи.
И рече отцу своме: нека ти не падне тежко, Господине‚ што не могу устати предъ тобомъ‚ єръ имамъ обычна женска. Лаванъ тражаше по свой колеби, и не нађе ідола’.
А Іаковъ се разгнѣви, и стане претисе съ Лаваномъ; па отговораюћи Лавану рече Іаковъ: коя є моя неправда? и кой є грѣхъ мой? те си потерао за мномъ,
и претресао све судове дома мога? положи овдѣ предњ браћомъ твоіомъ и браћомъ моіомъ‚ нека разсуде међу обоицом нама.
Ето самь я двадесетъ година’ съ тобомъ; овце твое и козе твое не быше безъ плода; овнове оваца твоихъ не поєдохъ;
звѣромъ удавлѣно не донесохъ ти; отъ свога самь ти надокнађавао крађе прекоданъ и крађе преконоћь.
Даню ме є припека жегла, а нођу хладноћа, те бѣгаше санъ отъ очію моихъ.
Ево ми є двадесетъ година’ како самь у дому твомъ служіо самь ти четрнайсть година’ за двѣ кћери твое, и шестъ година’ за овце твое, па си мѣняо награду мою за овце десетъ путій.
Да ми ніе быо Богъ отца мога Авраама и страхъ Ісаака, отпустіо бы ме саде праздна; смѣрность мою и трудъ руку’ моихъ угледао є Богъ, а тебе обличи юче.
Лаванъ одговори и рекне Іакову: кћери су мое кћери, и сынови, и скотови мои скотови, и сва, коя ты видишь, моя су и кћерій моихъ; шта ћу да имъ учинимъ данасъ, или дѣцы ньиховой, кою изродише?
Него ходи, завѣтуймо завѣтъ сад’ я и ты, па да буде свѣдочбомъ међу мномъ и тобомъ. А Іаковъ му рече: гле! съ нама нема ништа; види, Богъ є Свѣдокъ међу мномъ и тобомъ.
И узме Іаковъ каменъ, метне га као стубъ;
па рече Іаковъ браћи своіои: скупите каменѣ; и скупише каменѣ, те начинише брежулякъ, и єдоше и пише ту на брежульку. И рече му Лаванъ: брежулякъ овай свѣдочи данас међу мномъ и тобомъ.
И назове га Лаванъ: брежулякъ свѣдочбе; а Іаковъ га назове: брежулякъ свѣдокъ.
И рече Лаванъ Іакову: ево брежулякъ овай и стубъ, поставлѣный међу мномъ и тобомъ, свѣдоче; свѣдочи брежудякъ овай, и свѣдочи стубъ овай, зато се назове име: брежулякъ свѣдочи,
и виђенѣ, кое рече да види Богъ међу мномъ и тобомъ, да ће мо отићи єданъ отъ другога.
Ако увредишь кћери мое, ако узмешь жене преко кћерій моихъ, гле! нитко ніе съ нама да насъ види; Богъ свѣдокъ међу мномъ и међу тобомъ.
И рече Лаванъ Іакову: ево є брежулякъ овай и стубъ овай свѣдокъ,
да нити ћу я прећи къ теби, нити ти до холма овога и стуба овога пређешь къ мени у злоби.
Богъ Авраамовъ и Богъ Нахоровъ нека суди међу нама; а Іаковъ закуне страхомъ отца свога Ісаака,
и принесе Іаковъ жертву на гори.
Лаванъ пакъ, уставши рано, излюби сынове и кћери свое; и благослови ихъ, па се врати Лаванъ, и отиде на свое мѣсто.