31.1
31.2
31.3
31.4
31.5
31.6
31.7
31.8
31.9
31.10
31.11
31.12
31.13
31.14
31.15
31.16
31.17
31.18
31.19
31.20
31.21
31.22
31.23
31.24
31.25
31.26
31.27
31.28
31.29
31.30
31.31
31.32
31.33
31.34
31.35
31.36
31.37
31.38
31.39
31.40
31.41
31.42
31.43
31.44
31.45
31.46
31.47
31.48
31.49
31.50
31.51
31.52
31.53
31.54
31.55
Јаков чу гдје синови Лаванови говоре: Јаков узе све што бјеше нашега оца, и од онога што бјеше нашега оца стече све ово благо.
И видје Јаков гдје лице Лаваново није према њему као прије.
И Господ рече Јакову: врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом.
И послав Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду својему.
И рече им: видим гдје лице оца вашега није према мени као прије; али је Бог оца мојега био са мном,
И ви знате да сам служио оцу вашему како сам год могао;
А отац ме је ваш варао и мијењао ми плаћу десет пута; али му Бог не даде да ме оштети;
Кад он рече: што буде шарено нека ти је плаћа, онда се младило све шарено; а кад рече: с биљегом што буде нека ти је плаћа, онда се младило све с биљегом.
Тако Бог узе стоку оцу вашему и даде је мени;
Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи своје и видјех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе бијаху шарени, с биљегама прутастим и коластим.
А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! А ја одговорих: ево ме.
А он рече: подигни сад очи своје и гледај, овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, с биљегама прутастим и коластим; јер видјех све што ти чини Лаван.
Ја сам Бог од Ветиља, гдје си прелио камен и учинио ми завјет; устани сада и иди из ове земље, и врати се на постојбину своју.
Тада одговори Рахиља и Лија, и рекоше му: еда ли још имамо какав дио и нашљедство у дому оца својега?
Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао па је још и наше новце једнако јео.
Јер све ово благо што узе Господ оцу нашему, наше је и наше дјеце. За то чини све што ти је Господ казао.
И подиже се Јаков, и метну дјецу своју и жене своје на камиле;
И одведе сву стоку своју и све благо што бјеше стекао, стоку коју бјеше стекао у Падан-Араму, и пође к Исаку оцу својему у земљу Хананску.
А Лаван бјеше отишао да стриже овце своје; и Рахиља украде идоле оцу својему.
И Јаков отиде крадом од Лавана Сирина не јавивши му да хоће да иде.
И побјеже са свијем благом својим, и подиже се те пријеђе преко воде, и упути се ка гори Галаду.
А трећи дан јавише Лавану да је побјегао Јаков.
И узе са собом браћу своју, и пође за њим у потјеру, и за седам дана стиже га на гори Галаду.
Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у сну, и рече му: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
И стиже Лаван Јакова; а Јаков бјеше разапео шатор свој на гори, па и Лаван такођер разапе свој с браћом својом на гори Галаду.
И Лаван рече Јакову: шта учини те крадом побјеже од мене и одведе кћери моје као на мач отете.
За што тајно побјеже и крадом отиде од мене? нити ми рече да те испратим с весељем и с пјесмама, с бубњима, и гуслама?
Нити ми даде да их љубим синове своје и кћери своје? лудо си радио.
Могао бих вам досадити; али Бог оца вашега ноћас ми рече говорећи: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
Иди дакле кад си се тако ужелио куће оца својега; али за што украде богове моје?
А Јаков одговори и рече: бојах се и мишљах: хоћеш силом отети кћери своје од мене.
А богове своје у кога нађеш, онај нека не живи више; пред нашом браћом тражи што је твоје у мене, па узми. Јер Јаков није знао да их је украла Рахиља.
И уђе Лаван у шатор Јаковљев и у шатор Лијин и у шатор двију робиња, и не нађе их; и изашав из шатора Лијина уђе у шатор Рахиљин.
А Рахиља узе идоле и сакри их под самар камиле своје и сједе озго; и Лаван пипаше по цијелом шатору, и не нађе.
А она рече оцу својему: немој се срдити, господару, што ти не могу устати, јер ми је што у жена бива. Тражив дакле не нађе идола својих.
И Јаков се расрди, и стаде корити Лавана, и говорећи рече му: шта сам учинио, шта сам скривио, те си ме тако жестоко тјерао?
Пипао си сав пртљаг мој, па шта си нашао из своје куће дај овамо пред моју и своју браћу, нека расуде између нас двојице.
Ево двадесет година бијах код тебе: овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твојега не једох.
Што би звијерје заклало нијесам ти доносио, сам сам подмиривао; од мене си искао што би ми било украдено дању или ноћу.
Дању ме убијаше врућина а ноћу мраз; и сан ми не падаше на очи.
Тако ми је било двадесет година у твојој кући; служио сам ти четрнаест година за двије кћери твоје и шест година за стоку твоју, и плаћу си ми мијењао десет пута.
Да није Бог оца мојега, Бог Аврамов, и страх Исаков био са мном, би ме за цијело отпустио празна. Али је Бог видио невољу моју и труд руку мојих, па те укори ноћас.
А Лаван одговори Јакову и рече: ове су кћери моје кћери, и ови су синови моји синови, и ова стока моја стока, и што год видиш све је моје; па шта бих учинио данас кћерима својим или синовима њиховијем које родише?
Него хајде да ухватимо вјеру, ја и ти, да буде свједочанетво између мене и тебе.
И Јаков узе камен и утврди га за спомен.
И рече Јаков браћи својој: накупите камења. И накупише камења и сложише на гомилу, и једоше на гомили.
И Лаван га назва Јегар-Сахадут, а Јаков га назва Галед.
И рече Лаван: ова гомила нека буде свједок између мене и тебе данас. За то се прозва Галед.
А прозва се и Миспа, јер рече Лаван: нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо видјети један другога.
Ако уцвијелиш кћери моје и ако узмеш жене преко мојих кћери, не ће човјек бити између нас него гле Бог свједок између мене и тебе.
И још рече Лаван Јакову: гледај ову гомилу и гледај овај споменик, који подигох између себе и тебе.
Свједок је ова гомила и свједок је овај споменик: да ни ја не ћу пријећи преко ове гомиле к теби ни ти к мени да не ћеш пријећи преко ове гомиле и споменика овога на зло.
Бог Аврамов и богови Нахорови, богови оца њихова, нека суде међу нама. А Јаков се закле страхом оца својега Исака.
И Јаков принесе жртву на гори, и сазва браћу своју на вечеру; и једоше па ноћише на гори.
А у јутру рано уста Лаван, и ижљуби своју унучад и кћери своје, и благослови их, па отиде, и врати се у своје мјесто.
Слы́шав же і҆а́ковъ рѣ́чь сн҃въ лава́новъ гл҃ющихъ, вꙁ̑ѧ і҆а́ковъ вс҄е ѿц҃а нашего, и҆ ѿц҃емъ на́шиⷨ, сътворѝ себѣ вс҄ю сла́вꙋ свою̀·
И҆ оу҆зрѣ і҆а́ковъ лицѐ ла́ване, и҆ с҄е не бѧ́ше къ немꙋ̀, ꙗ҆ко вчера̀ и҆ тре́тїемъ дн҃и·
Рече́ же г҃ь къ і҆а́ковꙋ, възврати́сѧ въ зе́млю ѿц҃а твое̑го в роⷣ тво́и и҆ бꙋ́дꙋ с тобо́ю·
Посла́ же і҆а́ковъ и҆ възва̀ ли́ю и҆ рахи́ль на́ поле, и҆дѣже стада бѧ́хꙋ,
и҆ рече и҆́ма ви́ждꙋ а҆́зъ лицѐ ѿц҃а ва́шего, ꙗ҆́ко нⷵѣ къ мн҄ѣ, ꙗ҆́ко вчера̀ и҆ тре́тїемъ дн҃и· Се́ же б҃ъ ѿц҃а мое̑го съ мно́ю е҆сть,
и҆ в҄ы вѣсте ꙗ҆́ко все́ю си́лою рабо́тахъ ѿц҃ꙋ ва́шемꙋ.
ѿц҃ъ же ва́шъ ѻ҆би́ди мѧ, и҆змѣни б҄о мъздꙋ̀ мою̀ де́сѧть а҆́гнеⷰ‍҇ н҄о не да́сть е҆мꙋ б҃ъ ѿц҃а мое̑го зл҄а сътвори́ти мнѣ·
А҆́ще оу҆бо тако речеⷮ пе́стрыѧ̀ да бꙋдеⷮ твоѧ̀ мзда̀ родѧⷮ всѧ ѻ҆вца̀ пе́стра· А҆́ще ли речетъ та́ко бѣ́лыѧ да бꙋ́деть т҄и мзда̀. родѧⷮ вс҄ѧ ѻ҆вца̀ бѣ́ло
ѿꙗ҆́ б҃ъ весь ско́т̾ ѿц҃а ва́шего, и҆ да́стъ мн҄ѣ е҆го·
И҆ быⷵ е҆гда̀ ѻ҆́вца зачина́ющи въ́ чревѣ, ви́дѣхъ въ снѣ ѻ҆чи́ма свои́ма с҄е ко́зли гонѧ́хꙋ ѻ҆вца̀ и҆ ко́зы бѣ́лы и҆ пе́стры и҆ разли́чны во́лны·
И҆ рече ми а҆́гг҃лъ бж҃їи въ снѣ, і҆а́кове а҆́з же рѣхъ чт҄о е҆сть·
И҆ рече въ́зри ѻ҆чима твои́ма и҆ ви́ждь. ко́злы гонѧща ѻ҆вца̀ и҆ коⷥлы бѣ́лыѧ и҆ пе́стрыѧ̀, и҆ вс҄ѣ разно́лич̾ны, ви́дѣхъ б҄о коли́ко ти лава́нъ сътворѝ·
А҆́зъ б҄о е҆смь б҃ъ тво́и ꙗ҆́ви́выисѧ тебѣ на мѣстѣ бж҃їи, е҆же пома́за ти м҄и тамо столпъ, и҆ моли́сѧ мн҄ѣ тамо мл҃твою̀· И҆ нн҃ѣ оу҆бо въста́ни. і҆ и҆зы́ди ѿ землѧ̀ се́ѧ, і҆ и҆дѝ в зе́млю рожде́нїа твое̑го, и҆ бꙋдꙋ с то́бою·
И҆ ѿвѣща́вши рахи́ль и҆ ли́ѧ реко́ста е҆мꙋ. нⷵѣ ли нама еще ча́сти ни прїа́тїѧ въ домꙋ̀ ѿц҃а нашего
ꙗ҆́ко чꙋж́ди быхомъ е҆мꙋ· Прода бо н҄ы и҆ ꙗ҆́де́нїемъ снѣ́сть цѣнꙋ нашꙋ.
вс҄е богаⷮство и҆ сла́вꙋ ю҆же ѿꙗ҆́тъ б҃ъ ѿ ѻ҆ц҃а на́шего на́ма бꙋ́детъ и҆ чадом̾ нашиⷨ, нн҃ѣ оу҆бо е҆ли́ко ти гл҃а б҃ъ твори́ ти·
Въста́в же і҆а́ковъ поѧ̀ жены свои и҆ дѣти своа всадѝ ѻ҆бѣ на веⷧ‍҇блю́ды, и҆ забра̀ вс҄е и҆мѣ́нїе сво́е,
и҆ вс҄ѧ и҆мѣ́нїа ꙗ҆же притѧжа̀ въ междорѣчїи, и҆ вс҄е своѐ ꙗ҆́коже ѿитѝ къ і҆саа́кꙋ ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ, въ зе́млю ханааⷩ‍҇скꙋю·
лава́нь же ѿи̑де стрещѝ ѻ҆ве́цъ своиⷯ, и҆ оу҆кра́де рахи́ль и҆долы ѿц҃а свое̑го,
і҆а́ков̾ же потаѝ лава́нꙋ сѷринꙋ, не повѣ́дати е҆мꙋ ꙗ҆́ко ѿхо́дитъ·
ѿи́де же і҆а́ковъ съ всѣмъ своиⷨ, и҆ пре́иде рѣкꙋ̀, и҆ възы́иде на горꙋ̀ галаа́дъ.
и҆ повѣ́даша лава́нꙋ сѷринꙋ. тре́тїи дн҃ь ꙗ҆́ко побѣже і҆а́ковъ,
и҆ поѧ вс҄ю бра́тїю свою̀ съ собо́ю. гна же въ слⷣѣ пꙋтѝ е҆го се́дмь дн҃їи. и҆ ѻбы́иде е҆го на горѣ галааⷣ·
Прїиде же а҆́гг҃лъ къ лава́нꙋ сѷринꙋ нощїю въ снѣ, и҆ рече е҆мꙋ сънабди́сѧ самъ, да не възгл҃еши е҆мꙋ зл҄ѣ·
И҆ пости́же лава́нъ і҆а́кова, і҆а́ковъ же потъкнꙋ̀ кꙋщꙋ свою въ горѣ. лава́н же раста́ви братїю свою̀ въ горѣ галаа́дъ·
Рече же лава́нъ къ і҆а̑ковꙋ. чт҄о сѐ сътворѝ, въскꙋ́ю ѡти́де и҆ ѻ҆кра́де мѧ и҆ ѿведѐ дще́ри моѧ̀ ꙗ҆́ко плѣ́нъниць ѻ҆рꙋ́жїемъ.
н҄о а҆́ще бы ми повѣдаⷧ‍҇ ѿпꙋсти́лъ т҄ѧ быхъ съ весе́лїе̑мъ, съ тимпаны и҆ гꙋ́сльми.
не бы́хъ лї а подо́бенъ цѣлова́ти дѣти, н҄и дще́рїю моею̀· Нн҃ѣ же несмы́сльнѣ сътворѝ,
нн҃ѣ б҄о рꙋка моѧ̀ мо́жетъ вреди́ти т҄ѧ. н҄о б҃ъ ѿц҃а твое̑го вчера̀ рече къ мн҄ѣ гл҃ѧ съхрани́сѧ самъ, е҆гда́ възгл҃еши къ і҆а́ковꙋ зл҄ѣ·
Нн҃ѣ оу҆бо и҆дѝ, помышле́нїемъ б҄о помы́сли ѿи̑ти́ въ до́м̾ ѿц҃а твое̑го, въскꙋ́ю же оу҆кра́де бо́гы моѧ̀.
ѿвѣщаⷡ‍҇ же і҆а́ковъ рече къ лава́нꙋ, рⷯѣ б҄о да не ѿи̑меши дще́ри своѧ̀ ѿ менѐ, и҆ вс҄ѧ моѧ̀·
И҆ рече і҆а́ковъ оу҆ негоже а҆́ще ѻ҆брѧ́щеши бо́ги твоѧ̀, да не бꙋ́детъ т҄и живъ преⷣ бра́тїею на́шею̀. сеже моѐ вс҄е и҆щѝ и҆ познава́и, и҆ чт҄о е҆сть твое̑го оу҆ менѐ възмѝ. и҆ не позна оу҆ него ничто́же, не вѣ́дѣ бо і҆а́ковъ ꙗ҆ко рахи́ль жена е҆го оу҆краде ѧ҆̀·
Вни́де же лава́нъ въ кꙋщ́ꙋ лі́инꙋ и҆зыска̀ и҆мѣнїе еѧ̀, и҆ не ѻ҆брѣте. и҆зъше́дъ же ѿ кꙋщи ли́ины, и҆зыска̀ кꙋщꙋ і҆а́ковлю. и҆ кꙋщ́ꙋ ѻ҆бою̀ рабы́ню и҆ не ѻ҆брѣте· Прїиде же въ кꙋщ́ꙋ рахи́линꙋ,
рахи́ль же възе́мши и҆́долы, и҆ поⷣложї ѐ поⷣ сѣдло вельбꙋ́же, и҆ сѣ́де връхꙋ иⷯ·
Рече ѿц҃ꙋ свое̑мꙋ не и҆мѣ́и с҄и тѧ́жка гдⷵне не могꙋ̀ б҄о въста́ти преⷣ тобо́ю ꙗ҆́ко ве́щъ же́ньска ми е҆сть. и҆ска же лава́нъ въ все́и кꙋщи и҆ не ѻ҆брѣте и҆́долъ·
Разгнѣва же сѧ і҆а́коⷡ‍҇. и҆ сварѝ лава́нꙋ· И҆ ѿвѣща́в же і҆а́ковъ рече лава́нꙋ, чт҄о ли пра́вда моѧ, чт҄о ли грⷯѣ моѝ, ꙗ҆ко жене́ши въ слⷣѣ менѐ,
и҆ ꙗ҆́ко и҆зыска̀ вс҄ѧ съсꙋ́ды моѧ̀. чт҄о ѻ҆брѣте ѿ всего̀ съсꙋда до́мꙋ твое̑го· Положѝ здѣ преⷣ бра́тїею̀ твоею̀, и҆ бра́тїею моею̀, и҆ да разъсꙋ́дѧтъ междꙋ ѻ҆бѣма нама
с҄е, к҃, лѣтъ а҆зъ е҆смь с тобо́ю ѻ҆вца твоѧ̀ и҆ ко́зы твоа̀ не бы́ша бес плода̀. ѻ҆ве́нъ твоиⷯ ста́дъ нѣсмь и҆зъѧ́лъ,
звѣроꙗ҆́дины не принесохъ к тебѣ· А҆́зъ напоⷧ‍҇нихъ т҄и татьбины́ дн҃ьныѧ̀ и҆ нощъныѧ,
быхъ дн҃ью̀ жего́мъ зно́емъ, а҆ стꙋденїю в нощѝ, и҆ ѿхожа́ше соⷩ‍҇ ѿ ѻ҆чїю моею̀·
Си мн҄ѣ, к҃. лѣтъ, а҆́зъ бѣхъ въ домꙋ твое̑мъ рабо́таⷯ т҄и, д҃і, лѣтъ, двою̀ ради дще́рїю твоею. и҆ ѕ҃, лѣтъ за ѻ҆вца твоѝ, и҆ преѻ҆бѝдѣ мздꙋ̀ мою, і҃, а҆́гнецъ.
а҆́ще не бы̀ б҃ъ ѿц҃а мое̑го а҆враа́ма и҆ страхъ і҆саа́ковъ не бысть мн҄ѣ, нн҃ѣ оу҆бо тща бы м҄ѧ ѿпꙋсти́лъ, на смире́нїе мое и҆ трꙋдъ рꙋ́кꙋ моею̀ оу҆ви́дѣвъ б҃ъ, и҆ наказа м҄ѧ вчера̀·
ѿвѣща́в же лава́нъ рече къ і҆а́ковꙋ, дщери дще́ри моѝ, и҆ сн҃ове. сн҃ове моѝ, скотъ, скотъ мои, и҆ вс҄е е҆ли́ко ви́диши моѐ е҆сть, и҆ дщерїю моиⷯ чт҄о сътворю̀ и҆́ма днⷵь и҆ чадомъ еа̀, ꙗ҆́же роди́ста·
Нн҃ѣ оу҆бо ходѝ, и҆ завѣща́и завѣтъ а҆зъ и҆ т҄ы. и҆ бꙋ́деⷮ в̾ послꙋша́нїе междꙋ мно́ю и҆ тобо́ю· И҆ рече е҆мꙋ с҄е нѣсть с нами никого́же, ви́дѣ б҃ъ и҆ по́слꙋхъ е҆сть междꙋ мно́ю и҆ тобо́ю·
И҆ възе́м же камень і҆а́ковъ поствї и҆̀ въ стол́пъ,
рече же і҆а́ков̾ бра́тїи свое́и, събери́те ка́менїе, и҆ събра́ша каменїе и҆ сътвори́ша моги́лꙋ, и҆ ꙗ҆до́ша же т҄ꙋ оу҆ моги́лы· Реⷱ‍҇ же е҆мꙋ лаваⷩ‍҇ моги́ла с҄и послⷯꙋ междꙋ мно́ю и҆ тобо́ю днⷵь,
и҆ прозва̀ лаваⷩ‍҇ моги́ла послꙋш́наѧ̀, і҆а́коⷡ‍҇ же прозва могила послⷯꙋ·
Рече же лава́нъ къ і҆а́ковꙋ, моги́ла с҄и и҆ стол́пъ, и҆же поста́вилъ е҆си междѝ мною и҆ тобо́ю, по́слꙋхъ е҆сть моги́ла с҄и, и҆ по́слꙋх, и҆ сто́лпъ с҄и по́слꙋхъ· Сего ради прозва̀ моги́ла послꙋшнаѧ,
и҆ видѣ́нїе е҆же рече да ви́дѣ б҃ъ межди мно́ю и҆ тобо́ю· А҆́ще ѿвр́ъжевѣсѧ дрꙋгъ ѿ д́рꙋга,
и҆ а́ще съменшѝ дще́ри моѝ, и҆ пои́меши жоны̀ надъ дще́ри мои, ви́ждь нѣсть никогоже с нама, ви́ди б҃ъ и҆ по́слꙋхъ е҆сть междꙋ мно́ю и҆ тобо́ю·
И҆ рече лава́нъ і҆а́ковꙋ с҄е моги́ла по́слꙋхъ и҆ сто́лпъ с҄и,
а҆́ще оу҆бо а҆́зъ не минꙋ к тебѣ, т҄о и҆ ты̀ не минѝ къ мн҄ѣ могилы сеѧ̀, и҆ стлъпа̀ съ зло́бою,
б҃ъ а҆враа́мль б҃ъ нахо́ров̾ сꙋдѝ междꙋ на́ма, и҆ клѧ́сѧ і҆аковъ по боѧ́зни ѿц҃а свое̑го і҆саа́ка·
И҆ сътворѝ требꙋ і҆а́ковъ на горѣ. и възва бра́тїю свою ꙗ҆до́ша же и҆ пиша. и҆ спа́ша на горѣ·
Въста́в же лаваⷩ‍҇ заѹ҆тра, цѣлова̀ сн҃ы своѧ̀ и҆ дще́ри своѧ̀ и҆ блⷵвї ѧ, и҆ възвратисѧ лава́н̾ ѿи́де на мѣсто свое·
Претходна глава
Следећа глава