Јаков чу гдје синови Лаванови говоре: Јаков узе све што бјеше нашега оца, и од онога што бјеше нашега оца стече све ово благо.
И видје Јаков гдје лице Лаваново није према њему као прије.
И Господ рече Јакову: врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом.
И послав Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду својему.
И рече им: видим гдје лице оца вашега није према мени као прије; али је Бог оца мојега био са мном,
И ви знате да сам служио оцу вашему како сам год могао;
А отац ме је ваш варао и мијењао ми плаћу десет пута; али му Бог не даде да ме оштети;
Кад он рече: што буде шарено нека ти је плаћа, онда се младило све шарено; а кад рече: с биљегом што буде нека ти је плаћа, онда се младило све с биљегом.
Тако Бог узе стоку оцу вашему и даде је мени;
Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи своје и видјех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе бијаху шарени, с биљегама прутастим и коластим.
А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! А ја одговорих: ево ме.
А он рече: подигни сад очи своје и гледај, овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, с биљегама прутастим и коластим; јер видјех све што ти чини Лаван.
Ја сам Бог од Ветиља, гдје си прелио камен и учинио ми завјет; устани сада и иди из ове земље, и врати се на постојбину своју.
Тада одговори Рахиља и Лија, и рекоше му: еда ли још имамо какав дио и нашљедство у дому оца својега?
Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао па је још и наше новце једнако јео.
Јер све ово благо што узе Господ оцу нашему, наше је и наше дјеце. За то чини све што ти је Господ казао.
И подиже се Јаков, и метну дјецу своју и жене своје на камиле;
И одведе сву стоку своју и све благо што бјеше стекао, стоку коју бјеше стекао у Падан-Араму, и пође к Исаку оцу својему у земљу Хананску.
А Лаван бјеше отишао да стриже овце своје; и Рахиља украде идоле оцу својему.
И Јаков отиде крадом од Лавана Сирина не јавивши му да хоће да иде.
И побјеже са свијем благом својим, и подиже се те пријеђе преко воде, и упути се ка гори Галаду.
А трећи дан јавише Лавану да је побјегао Јаков.
И узе са собом браћу своју, и пође за њим у потјеру, и за седам дана стиже га на гори Галаду.
Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у сну, и рече му: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
И стиже Лаван Јакова; а Јаков бјеше разапео шатор свој на гори, па и Лаван такођер разапе свој с браћом својом на гори Галаду.
И Лаван рече Јакову: шта учини те крадом побјеже од мене и одведе кћери моје као на мач отете.
За што тајно побјеже и крадом отиде од мене? нити ми рече да те испратим с весељем и с пјесмама, с бубњима, и гуслама?
Нити ми даде да их љубим синове своје и кћери своје? лудо си радио.
Могао бих вам досадити; али Бог оца вашега ноћас ми рече говорећи: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.
Иди дакле кад си се тако ужелио куће оца својега; али за што украде богове моје?
А Јаков одговори и рече: бојах се и мишљах: хоћеш силом отети кћери своје од мене.
А богове своје у кога нађеш, онај нека не живи више; пред нашом браћом тражи што је твоје у мене, па узми. Јер Јаков није знао да их је украла Рахиља.
И уђе Лаван у шатор Јаковљев и у шатор Лијин и у шатор двију робиња, и не нађе их; и изашав из шатора Лијина уђе у шатор Рахиљин.
А Рахиља узе идоле и сакри их под самар камиле своје и сједе озго; и Лаван пипаше по цијелом шатору, и не нађе.
А она рече оцу својему: немој се срдити, господару, што ти не могу устати, јер ми је што у жена бива. Тражив дакле не нађе идола својих.
И Јаков се расрди, и стаде корити Лавана, и говорећи рече му: шта сам учинио, шта сам скривио, те си ме тако жестоко тјерао?
Пипао си сав пртљаг мој, па шта си нашао из своје куће дај овамо пред моју и своју браћу, нека расуде између нас двојице.
Ево двадесет година бијах код тебе: овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твојега не једох.
Што би звијерје заклало нијесам ти доносио, сам сам подмиривао; од мене си искао што би ми било украдено дању или ноћу.
Дању ме убијаше врућина а ноћу мраз; и сан ми не падаше на очи.
Тако ми је било двадесет година у твојој кући; служио сам ти четрнаест година за двије кћери твоје и шест година за стоку твоју, и плаћу си ми мијењао десет пута.
Да није Бог оца мојега, Бог Аврамов, и страх Исаков био са мном, би ме за цијело отпустио празна. Али је Бог видио невољу моју и труд руку мојих, па те укори ноћас.
А Лаван одговори Јакову и рече: ове су кћери моје кћери, и ови су синови моји синови, и ова стока моја стока, и што год видиш све је моје; па шта бих учинио данас кћерима својим или синовима њиховијем које родише?
Него хајде да ухватимо вјеру, ја и ти, да буде свједочанетво између мене и тебе.
И Јаков узе камен и утврди га за спомен.
И рече Јаков браћи својој: накупите камења. И накупише камења и сложише на гомилу, и једоше на гомили.
И Лаван га назва Јегар-Сахадут, а Јаков га назва Галед.
И рече Лаван: ова гомила нека буде свједок између мене и тебе данас. За то се прозва Галед.
А прозва се и Миспа, јер рече Лаван: нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо видјети један другога.
Ако уцвијелиш кћери моје и ако узмеш жене преко мојих кћери, не ће човјек бити између нас него гле Бог свједок између мене и тебе.
И још рече Лаван Јакову: гледај ову гомилу и гледај овај споменик, који подигох између себе и тебе.
Свједок је ова гомила и свједок је овај споменик: да ни ја не ћу пријећи преко ове гомиле к теби ни ти к мени да не ћеш пријећи преко ове гомиле и споменика овога на зло.
Бог Аврамов и богови Нахорови, богови оца њихова, нека суде међу нама. А Јаков се закле страхом оца својега Исака.
И Јаков принесе жртву на гори, и сазва браћу своју на вечеру; и једоше па ноћише на гори.
А у јутру рано уста Лаван, и ижљуби своју унучад и кћери своје, и благослови их, па отиде, и врати се у своје мјесто.
Postquam autem audivit verba filiorum Laban dicentium: Tulit Jacob omnia quæ fuerunt patris nostri, et de illius facultate ditatus, factus est inclytus:
animadvertit quoque faciem Laban, quod non esset erga se sicut heri et nudiustertius,
maxime dicente sibi Domino: Revertere in terram patrum tuorum, et ad generationem tuam, eroque tecum.
Misit, et vocavit Rachel et Liam in agrum, ubi pascebat greges,
dixitque eis: Video faciem patris vestri quod non sit erga me sicut heri et nudiustertius: Deus autem patris mei fuit mecum.
Et ipsæ nostis quod totis viribus meis servierim patri vestro.
Sed et pater vester circumvenit me et mutavit mercedem meam decem vicibus: et tamen non dimisit eum Deus ut noceret mihi.
Si quando dixit: Variæ erunt mercedes tuæ: pariebant omnes oves varios fœtus ; quando vero e contrario, ait: Alba quæque accipies pro mercede: omnes greges alba pepererunt.
Tulitque Deus substantiam patris vestri, et dedit mihi.
Postquam enim conceptus ovium tempus advenerat, levavi oculos meos, et vidi in somnis ascendentes mares super feminas, varios et maculosos, et diversorum colorum.
Dixitque angelus Dei ad me in somnis: Jacob? Et ego respondi: Adsum.
Qui ait: Leva oculos tuos, et vide universos masculos ascendentes super feminas, varios, maculosos, atque respersos. Vidi enim omnia quæ fecit tibi Laban.
Ego sum Deus Bethel, ubi unxisti lapidem, et votum vovisti mihi. Nunc ergo surge, et egredere de terra hac, revertens in terram nativitatis tuæ.
Responderuntque Rachel et Lia: Numquid habemus residui quidquam in facultatibus et hæreditate domus patris nostri?
nonne quasi alienas reputavit nos, et vendidit, comeditque pretium nostrum?
Sed Deus tulit opes patris nostri, et eas tradidit nobis, ac filiis nostris: unde omnia quæ præcepit tibi Deus, fac.
Surrexit itaque Jacob, et impositis liberis ac conjugibus suis super camelos, abiit.
Tulitque omnem substantiam suam, et greges, et quidquid in Mesopotamia acquisierat, pergens ad Isaac patrem suum in terram Chanaan.
Eo tempore ierat Laban ad tondendas oves, et Rachel furata est idola patris sui.
Noluitque Jacob confiteri socero suo quod fugeret.
Cumque abiisset tam ipse quam omnia quæ juris sui erant, et amne transmisso pergeret contra montem Galaad,
nuntiatum est Laban die tertio quod fugeret Jacob.
Qui, assumptis fratribus suis, persecutus est eum diebus septem: et comprehendit eum in monte Galaad.
Viditque in somnis dicentem sibi Deum: Cave ne quidquam aspere loquaris contra Jacob.
Jamque Jacob extenderat in monte tabernaculum: cumque ille consecutus fuisset eum cum fratribus suis, in eodem monte Galaad fixit tentorium.
Et dixit ad Jacob: Quare ita egisti, ut clam me abigeres filias meas quasi captivas gladio?
cur ignorante me fugere voluisti, nec indicare mihi, ut prosequerer te cum gaudio, et canticis, et tympanis, et citharis?
Non es passus ut oscularer filios meos et filias: stulte operatus es: et nunc quidem
valet manus mea reddere tibi malum: sed Deus patris vestri heri dixit mihi: Cave ne loquaris contra Jacob quidquam durius.
Esto, ad tuos ire cupiebas, et desiderio erat tibi domus patris tui: cur furatus es deos meos?
Respondit Jacob: Quod inscio te profectus sum, timui ne violenter auferres filias tuas.
Quod autem furti me arguis: apud quemcumque inveneris deos tuos, necetur coram fratribus nostris: scrutare, quidquid tuorum apud me inveneris, et aufer. Hæc dicens, ignorabat quod Rachel furata esset idola.
Ingressus itaque Laban tabernaculum Jacob, et Liæ, et utriusque famulæ, non invenit. Cumque intrasset tentorium Rachelis,
illa festinans abscondit idola subter stramenta cameli, et sedit desuper: scrutantique omne tentorium, et nihil invenienti,
ait: Ne irascatur dominus meus quod coram te assurgere nequeo: quia juxta consuetudinem feminarum nunc accidit mihi: sic delusa sollicitudo quærentis est.
Tumensque Jacob, cum jurgio ait: Quam ob culpam meam, et ob quod peccatum meum sic exarsisti post me,
et scrutatus es omnem supellectilem meam? quid invenisti de cuncta substantia domus tuæ? pone hic coram fratribus meis, et fratribus tuis, et judicent inter me et te.
Idcirco viginti annis fui tecum? oves tuæ et capræ steriles non fuerunt, arietes gregis tui non comedi:
nec captum a bestia ostendi tibi, ego damnum omne reddebam: quidquid furto peribat, a me exigebas:
die noctuque æstu urebar, et gelu, fugiebatque somnus ab oculis meis.
Sicque per viginti annos in domo tua servivi tibi, quatuordecim pro filiabus, et sex pro gregibus tuis: immutasti quoque mercedem meam decem vicibus.
Nisi Deus patris mei Abraham, et timor Isaac affuisset mihi, forsitan modo nudum me demisisses: afflictionem meam et laborem manuum mearum respexit Deus, et arguit te heri.
Respondit ei Laban: Filiæ meæ et filii, et greges tui, et omnia quæ cernis, mea sunt: quid possum facere filiis et nepotibus meis?
Veni ergo, et ineamus fœdus, ut sit in testimonium inter me et te.
Tulit itaque Jacob lapidem, et erexit illum in titulum:
dixitque fratribus suis: Afferte lapides. Qui congregantes fecerunt tumulum, comederuntque super eum:
quem vocavit Laban Tumulum testis: et Jacob, Acervum testimonii, uterque juxta proprietatem linguæ suæ.
Dixitque Laban: Tumulus iste erit testis inter me et te hodie, et idcirco appellatum est nomen ejus Galaad, id est, Tumulus testis.
Intueatur et judicet Dominus inter nos quando recesserimus a nobis,
si afflixeris filias meas, et si introduxeris alias uxores super eas: nullus sermonis nostri testis est absque Deo, qui præsens respicit.
Dixitque rursus ad Jacob: En tumulus hic, et lapis quem erexi inter me et te,
testis erit: tumulus, inquam, iste et lapis sint in testimonium, si aut ego transiero illum pergens ad te, aut tu præterieris, malum mihi cogitans.
Deus Abraham, et Deus Nachor, judicet inter nos, Deus patris eorum. Juravit ergo Jacob per timorem patris sui Isaac:
immolatisque victimis in monte, vocavit fratres suos ut ederent panem. Qui cum comedissent, manserunt ibi:
Laban vero de nocte consurgens, osculatus est filios, et filias suas, et benedixit illis: reversusque est in locum suum.