31.1
31.2
31.3
31.4
31.5
31.6
31.7
31.8
31.9
31.10
31.11
31.12
31.13
31.14
31.15
31.16
31.17
31.18
31.19
31.20
31.21
31.22
31.23
31.24
31.25
31.26
31.27
31.28
31.29
31.30
31.31
31.32
31.33
31.34
31.35
31.36
31.37
31.38
31.39
31.40
31.41
31.42
31.43
31.44
31.45
31.46
31.47
31.48
31.49
31.50
31.51
31.52
31.53
31.54
31.55
Но Іаковъ чуе рѣчи сынова Лавановыхъ, кои говорише: узе Іаковъ сва, коя су отца нашега, и начини отъ свега, што є отца нашега, себи славу ову сву.
И примѣти Іаковъ на лицу Лавановомъ, да га не гледи, као юче и ономадне.
И рече Господъ Іакову: повратисе у землю отца твога и међу родъ твой, па ћу быти съ тобомъ.
Іаковъ пошлѣ и дозове Лію и Рахилю у полѣ, гдѣ стада бяху;
па имъ рече: я видимъ, да лице отца мене не гледи, као юче и ономадне; али Богъ отца мога бяше са мномъ.
А и саме знате, да самъ свомъ снагомъ служіо отцу вашем’;
ипакъ обиди ме отацъ вашъ, и промѣну награду мою за овце десетъ путій, али му не даде Богъ учинити ми зла.
Рече ли овако: шарене быће твоя награда, и овце се рађаше шарене; ако ли рече: бѣле ће быти твоя награда, и овце се рађаше бѣле.
Па отузме Богъ сва стада отца вашега, и даде ихъ мени.
Кад’ зачиняше овце у утроби примаюћи, а я видихъ у сну очима моима, и гле! ярцеви и овнови скакаше на овце и козе, бѣлчасте и шарене и пепелясте шарене.
Па ми Ангелъ Божій рече у сну. Іакове! а я рекохъ: што є?
И рече: погледай очима твоима, и види ярцеве и овнове скачуће на овце и козе бѣле и шарене и пепелясте шарене; єръ видихъ, шта ти Лаванъ чини.
Я самь Богъ, Кой самь ти се явіо на мѣсту Божіемъ, гдѣ си ми помазао тамо столпъ, и завѣтовао си ми тамо обѣтъ; устай дакле сад’, пакъ изиђи изъ ове землѣ, и иди у землю рођена твога, и быћу съ тобомъ.
А Рахиля и Ліа отговоре му и рекну: еда ли намъ іоште часть и наслѣдіе у дому отца нашега?
не сматра ли насъ као туђе? єрбо насъ продаде, и изєде єломъ сребро наше.
Све богатство и слава, кою отузе Богъ отъ отца нашега, нама ће быти и дѣцы нашой; ради дакле сад’, што ти рече Богъ.
А Іаковъ, уставши узме жене свое и дѣцу свою на камиле;
и скупи сва иманя своя, да отлази къ Ісааку отцу своме у землю Ханаанску.
Лаванъ отиде стрићи свое овце, а Рахиля украде ідоле отца свога.
Іаковъ затаи отъ Лавана Сиріна, не казати му, да ће да утече:
пакъ побѣгне самъ са свыма своима, пређе рѣку, и поннесе на гору Галаадъ.
А Лавану Сиріну явлѣно буде трећій данъ, да побѣже Іаковъ,
те узме сынове и браћу свою са собомъ, па за ньимъ путемъ седамъ дана’, и стигне га на гори Галаадъ.
И дође Богъ къ Лавану Сиріну ноћу у сну, па му рече: чувайсе, да не рекнешь кадгодъ Іакову зла.
И стигне Лаванъ Іакова; а Іаковъ постави колебу свою на гори Галаадъ.
И рече Лаванъ Іакову: шта си учиніо? зашто си умакао тайно‚ и покрао си ме, и отвео кћери мое као робкинѣ оружіемъ?
А да си ми казао, отпустіо бы съ веселѣмъ съ музікомъ, свиралама и гуслама,
те не имадохъ среће полюбити дѣцу мою и кћери мое; несмишлѣно си дакле учиніо.
И сад’ ти може рука моя зло учинити; али Богъ отца твога юче ми рече, говорећи: чувайсе‚ да не рекнешь кадгодъ Іакову зла.
Сад’ си дакле отишао, єръ жельомъ си зажеліо отићи у домъ отца твога; зашто си украо богове мое?
А Іаковъ отговори и рекне Лавану: будући самь се побояо мыслећи, да како не отмешь кћери твое отъ мене и сва моя.
И рече Іаковъ: ако кодъ кога нађешь богове твое, тай нека буде живъ предъ браћомъ нашомъ; познай што є твое у мене па узми; и не позна у нѣга ништа. А Іаковъ ніе знао, да є Рахизя жена нѣгова украла ихъ.
Кад’ уђе Лаванъ у колебу Ліину, потражи свуда ту и не нађе. Уђе у колебу Рахильину;
али є Рахиля узела была ідоле, и метне ихъ подъ седло камилино, па сѣдне на нѣи.
И рече отцу своме: нека ти не падне тежко, Господине‚ што не могу устати предъ тобомъ‚ єръ имамъ обычна женска. Лаванъ тражаше по свой колеби, и не нађе ідола’.
А Іаковъ се разгнѣви, и стане претисе съ Лаваномъ; па отговораюћи Лавану рече Іаковъ: коя є моя неправда? и кой є грѣхъ мой? те си потерао за мномъ,
и претресао све судове дома мога? положи овдѣ предњ браћомъ твоіомъ и браћомъ моіомъ‚ нека разсуде међу обоицом нама.
Ето самь я двадесетъ година’ съ тобомъ; овце твое и козе твое не быше безъ плода; овнове оваца твоихъ не поєдохъ;
звѣромъ удавлѣно не донесохъ ти; отъ свога самь ти надокнађавао крађе прекоданъ и крађе преконоћь.
Даню ме є припека жегла, а нођу хладноћа, те бѣгаше санъ отъ очію моихъ.
Ево ми є двадесетъ година’ како самь у дому твомъ служіо самь ти четрнайсть година’ за двѣ кћери твое, и шестъ година’ за овце твое, па си мѣняо награду мою за овце десетъ путій.
Да ми ніе быо Богъ отца мога Авраама и страхъ Ісаака, отпустіо бы ме саде праздна; смѣрность мою и трудъ руку’ моихъ угледао є Богъ, а тебе обличи юче.
Лаванъ одговори и рекне Іакову: кћери су мое кћери, и сынови, и скотови мои скотови, и сва, коя ты видишь, моя су и кћерій моихъ; шта ћу да имъ учинимъ данасъ, или дѣцы ньиховой, кою изродише?
Него ходи, завѣтуймо завѣтъ сад’ я и ты, па да буде свѣдочбомъ међу мномъ и тобомъ. А Іаковъ му рече: гле! съ нама нема ништа; види, Богъ є Свѣдокъ међу мномъ и тобомъ.
И узме Іаковъ каменъ, метне га као стубъ;
па рече Іаковъ браћи своіои: скупите каменѣ; и скупише каменѣ, те начинише брежулякъ, и єдоше и пише ту на брежульку. И рече му Лаванъ: брежулякъ овай свѣдочи данас међу мномъ и тобомъ.
И назове га Лаванъ: брежулякъ свѣдочбе; а Іаковъ га назове: брежулякъ свѣдокъ.
И рече Лаванъ Іакову: ево брежулякъ овай и стубъ, поставлѣный међу мномъ и тобомъ, свѣдоче; свѣдочи брежудякъ овай, и свѣдочи стубъ овай, зато се назове име: брежулякъ свѣдочи,
и виђенѣ, кое рече да види Богъ међу мномъ и тобомъ, да ће мо отићи єданъ отъ другога.
Ако увредишь кћери мое, ако узмешь жене преко кћерій моихъ, гле! нитко ніе съ нама да насъ види; Богъ свѣдокъ међу мномъ и међу тобомъ.
И рече Лаванъ Іакову: ево є брежулякъ овай и стубъ овай свѣдокъ,
да нити ћу я прећи къ теби, нити ти до холма овога и стуба овога пређешь къ мени у злоби.
Богъ Авраамовъ и Богъ Нахоровъ нека суди међу нама; а Іаковъ закуне страхомъ отца свога Ісаака,
и принесе Іаковъ жертву на гори.
Лаванъ пакъ, уставши рано, излюби сынове и кћери свое; и благослови ихъ, па се врати Лаванъ, и отиде на свое мѣсто.
ܘܲܫܡܲܥ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܡܸܠܲܝܗܘܿܢ ܕܲܒ݂ܢܲܝ ܠܵܒ݂ܵܢ ܕܐܵܡܪܝܼܢ: ܢܣܲܒ݂ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܟܠ ܕܐܝܼܬܼ ܗ̄ܘܵܐ ܠܐܲܒ݂ܘܼܢ: ܘܡ̣ܢ ܕܐܲܒ݂ܘܼܢ ܩܢܵܐ ܗܵܢܵܐ ܩܸܢܝܵܢܵܐ ܟܠܹܗ.
ܘܲܚܙܵܐ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܐܲܦܘܵܗܝ ܕܠܵܒ݂ܵܢ: ܕܠܵܐ ܗܘܼ̈ܝ ܥܲܡܹܗ ܐܲܝܟ ܕܐܸܬܼܡܵܠܝ ܘܐܲܝܟ ܕܲܡܢܲܬܼܡܵܠܝ.
ܘܐܸܡܲܪ݂ ܡܵܪܝܵܐ ܠܝܲܥܩܘܿܒ݂: ܗܦܘܿܟ ܠܐܲܪܥܵܐ ܕܐܲܒ݂ܵܗܲܝܟ ܘܲܠܬܼܵܘܠܕ݂ܵܬܼܵܟ: ܘܐܸܗܘܸܐ ܥܲܡܵܟ.
ܘܫܲܕܲܪ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܩܪܵܐ ܠܪܵܚܹܝܠ ܘܠܠܲܝܵܐ ܠܚܲܩܠܵܐ: ܠܘܵܬܼ ܥܵܢܹܗ.
ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܗܹܝܢ: ܚܵܙܹܐ ܐ̄ܢܵܐ ܐܲܦܵܘܗܝ ܕܐܲܒ݂ܘܼܟܹܝܢ: ܕܠܵܐ ܗܘܼ̈ܝ ܠܘܵܬܼܝ ܐܲܝܟ ܕܐܸܬܼܡܵܠܝ ܘܐܲܝܟ ܕܲܡܢܲܬܼܡܵܠܝ: ܘܐܲܠܵܗܹܗ ܕܐܲܒ݂ܝ ܗܘܵܐ ܥܲܡܝ.
ܘܐܲܢ̄ܬܹܿܝܢ ܝܵܕ݂ܥܵܢ ܐ̄ܢ̄ܬܹܿܝܢ: ܕܲܒ݂ܟ݂ܠܹܗ ܚܲܝܠܝ ܦܸܠܚܹܬܼ ܠܐܲܒ݂ܘܼܟܹܝܢ.
ܘܐܲܒ݂ܘܼܟܹܝܢ ܕܲܓܸܿܠ ܒܝܼ: ܘܚܲܠܸܦ ܐܲܓܼܪܝ ܥܣܲܪ ܙܲܒ݂ܢܝܼܢ: ܘܠܵܐ ܫܲܒ݂ܩܹܗ ܐܲܠܵܗܵܐ ܕܢܲܒ݂ܐܸܫ ܠܝܼ.
ܐܸܢ ܗܵܟܲܢܵܐ ܢܹܐܡܲܪ ܕܲܩܪܵܚܹܐ ܢܸܗܘܸܐ ܐܲܓܼܪܵܟ: ܝܵܠܕܵܢ ܟܠܗܹܝܢ ܥܵܢܵܐ ܩܪܵܚܹܐ: ܘܐܸܢ ܢܹܐܡܲܪ ܕܦܲܝܣܟ݂ܵܝܹܐ ܢܸܗܘܸܐ ܐܲܓܼܪܵܟ: ܝܵܠܕܵܢ ܟܠܗܹܝܢ ܥܵܢܵܐ ܦܲܝܣܟ݂ܵܝܹܐ.
ܘܲܦܪܲܫ ܐܲܠܵܗܵܐ ܡ̣ܢ ܩܸܢܝܵܢܵܐ ܕܐܲܒ݂ܘܼܟܹܝܢ: ܘܝܲܗ̄ܒ݂ ܠܝܼ.
ܘܲܒ݂ܙܲܒ݂ܢܵܐ ܕܚܵܡܵܐ ܥܵܢܵܐ: ܐܵܪܝܼܡܹܬܼ ܥܲܝܢܲܝ ܘܲܚܙܹܝܬܼ ܒܚܸܠܡܵܐ: ܘܗܵܐ ܬܲܝܫܹ̈ܐ ܣܵܠܩܝܼܢ ܥܲܠ ܥܵܢܵܐ: ܩܪܵܚܹܐ: ܘܦܲܝܣܟ݂ܵܝܹܐ: ܘܒ݂ܵܪܕܹܐ.
ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܝܼ ܡܲܠܲܐܟܹܗ ܕܐܲܠܵܗܵܐ ܒܚܸܠܡܵܐ: ܝܲܥܩܘܿܒ݂: ܘܐܸܡܪܹܬܼ ܗܵܐ ܐܸܢܵܐ.
ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܝܼ: ܐܲܪܝܼܡ ܥܲܝܢܲܝܟ ܘܲܚܙܝܼ ܟܠ ܬܲܝܫܹ̈ܐ ܕܣܵܠܩܝܼܢ ܥܲܠ ܥܵܢܵܐ: ܩܪܵܚܹܐ: ܘܦܲܝܣܟ݂ܵܝܹܐ: ܘܒ݂ܵܪܕܹܐ: ܡܸܛܠ ܕܲܚܙܹܝܬܼ ܟܠ ܕܲܥ̣ܒܲܕ݂ ܠܵܟ݂ ܠܵܒ݂ܵܢ.
ܐܸܢܵܐ ܐ̄ܢܵܐ ܐܲܠܵܗܵܐ ܕܒܹܝܬܼ ܐܹܝܠ: ܕܲܡܫܲܚܬܿ ܠܝܼ ܬܲܡܵܢ ܩܵܝܹܡܬܼܵܐ: ܘܲܢܕܲܪܬܿ ܠܝܼ ܬܲܡܵܢ ܢܸܕ݂ܪܵܐ: ܗܵܫܵܐ ܩܘܼܡ ܦܘܿܩ ܡ̣ܢ ܐܲܪܥܵܐ ܗܵܕܹܐ: ܘܲܗܦܘܿܟ ܠܐܲܪܥܵܐ ܕܬܼܵܘܠܕ݂ܵܬܼܵܟ.
ܘܲܥܢܲܝ ܪܵܚܹܝܠ ܘܠܲܝܵܐ ܘܐܵܡܪܵܢ ܠܹܗ: ܬܘܼܒ݂ ܠܝܲܬܿܠܲܢ ܡܢܵܬܼܵܐ ܘܝܵܪܬܿܘܼܬܼܵܐ ܒܹܝܬܼ ܐܲܒ݂ܘܼܢ.
ܗܵܐ ܐܲܝܟ ܢܘܼܟ݂ܪܵܝܵܬܼܵܐ ܚܫܝܼܒ݂ܵܢ ܚ̄ܢܲܢ ܠܹܗ: ܡܸܛܠ ܕܙܲܒܿܢܲܢ ܘܐܵܦ ܐܸܟܲܠ ܟܸܣܦܲܢ.
ܡܸܛܠ ܕܟ݂ܠܹܗ ܥܘܼܬܼܪܵܐ ܕܲܦܪܲܫ ܐܲܠܵܗܵܐ ܡ̣ܢ ܕܐܲܒ݂ܘܼܢ: ܕܝܼܠܲܢ ܗ̄ܘܼ ܘܕܲܒ݂ܢܲܝܢ: ܘܗܵܫܵܐ ܟܠ ܕܐܵܡܲܪ ܠܵܟ݂ ܡܵܪܝܵܐ ܥܒܸܕ݂.
ܘܩܵܡ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܘܲܫܩܲܠ ܠܲܒ݂ܢܵܘܗܝ: ܘܲܠܢܸܫܵܘܗܝ ܥܲܠ ܓܲܡܠܹ̈ܐ.
ܘܲܕ݂ܒܲܪ ܟܠܵܗܿ ܒܥܝܼܪܹܗ ܘܟ݂ܠܹܗܿ ܩܸܢܝܵܢܹܗ ܕܲܩܢܵܐ ܒܦܵܕܵܢ ܕܐܵܪܵܡ: ܠܡܹܐܬܼܵܐ ܠܘܵܬܼ ܐܝܼܣܚܵܩ ܐܲܒ݂ܘܼܗܝ: ܠܐܲܪܥܵܐ ܕܲܟ݂ܢܲܥܢ.
ܘܠܵܒ݂ܵܢ ܐܸܙܲܠ ܠܡܸܓܲܙ ܥܵܢܹܗ: ܘܓܸܢܒܲܬܼ ܪܵܚܹܝܠ ܨܲܠܡܹ̈ܐ ܕܐܲܒ݂ܘܼܗܿ.
ܘܲܓܼܢܲܒ݂ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܠܸܒܹܿܗ ܕܠܵܒ݂ܵܢ ܐܵܪܵܡܵܝܵܐ: ܡܸܛܠ ܕܠܵܐ ܚܵܘܝܹܗ ܕܐܵܙܹܠ.
ܘܲܥܪܲܩ ܗܘܼ ܘܟ݂ܠ ܕܐܝܼܬܼ ܠܹܗ: ܘܩܵܡ ܘܲܥܒܲܪ ܢܲܗܪܵܐ: ܘܣܵܡ ܐܲܦܵܘܗܝ ܠܛܘܼܪ ܓܸܠܥܵܕ݂.
ܘܐܸܬܼܐܡܲܪ ܠܠܵܒ݂ܵܢ ܒܝܵܘܡܵܐ ܕܲܬܼܠܵܬܼܵܐ: ܕܲܥܪܲܩ ܠܹܗ ܝܲܥܩܘܿܒ݂.
ܘܲܕ݂ܒܲܪ ܠܐܲܚܵܘܗܝ ܥܲܡܹܗ: ܘܲܪܕܲܦ ܒܵܬܼܪܹܗ ܡܲܪܕܸܐ ܫܲܒ݂ܥܵܐ ܝܵܘܡܝܼܢ: ܘܐܲܕ݂ܪܟܹܗ ܒܛܘܼܪܵܐ ܕܓܸܠܥܵܕ݂.
ܘܐܸܬܼܵܐ ܐܲܠܵܗܵܐ ܥܲܠ ܠܵܒ݂ܵܢ ܐܵܪܵܡܵܝܵܐ ܒܚܸܠܡܵܐ ܕܠܸܠܝܵܐ: ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܹܗ: ܐܸܙܕܲܗܲܪ ܠܵܟ݂ ܕܲܠܡܵܐ ܬܡܲܠܸܠ ܥܲܡ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܡ̣ܢ ܛܵܒ݂ܬܼܵܐ ܘܲܥܕܲܡܵܐ ܠܒ݂ܝܼܫܬܵܐ.
ܘܐܲܕ݂ܪܸܟ ܠܵܒ݂ܵܢ ܠܝܵܥܩܘܿܒ݂: ܘܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܢܩܲܫ ܡܲܫܟܿܢܹܗ ܒܛܘܼܪܵܐ: ܘܠܵܒ݂ܵܢ ܐܲܫܪܝܼ ܐܲܚܵܘܗܝ ܒܛܘܼܪܵܐ ܕܓܸܠܥܵܕ݂.
ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܵܒ݂ܵܢ ܠܝܲܥܩܘܿܒ݂: ܡܵܢܵܐ ܥܸܒ݂ܕܹܿܬܼ ܠܵܟ݂ ܕܲܓܼܢܲܒ݂ܬܿ ܠܲܒ݂ܢܲܝ: ܘܲܕ݂ܒܲܪܬܿ ܠܲܒ݂ܢܵܬܼܝ ܐܲܝܟ ܫܒ݂ܝܼܬܼܵܐ ܕܚܲܪܒܵܐ.
ܠܡܵܢܵܐ ܐܸܬܿܛܲܫܝܼܬܿ ܠܡܸܥܪܲܩ: ܘܐܸܬܼܓܿܢܸܒ݂ܬܿ ܡܹܢܝ ܘܠܵܐ ܚܵܘܝܼܬܵܢܝ: ܫܲܕܲܪܬܵܟ݂ ܕܹܝܢ ܒܚܲܕ݂ܘܼܬܼܵܐ: ܘܒܲܙܡܵܪܵܐ: ܘܲܒ݂ܟܸܢܵܪܹ̈ܐ: ܘܒܲܦܠܲܓܹ̈ܐ.
ܘܠܵܐ ܫܒܲܩܬܵܢܝ ܠܲܡܢܲܫܵܩܘܼ ܠܲܒ݂ܢܲܝ ܘܠܲܒ݂ܢܵܬܼܝ: ܗܵܫܵܐ ܐܲܣܟܸܿܠܬܿ ܒܡܸܕܸܡ ܕܲܥܒܲܕܿܬܿ.
ܡܵܛܹܐ ܗ̄ܘܵܐ ܒܐܝܼܕܲܝ ܕܐܸܥܒܸܿܕ ܠܟ݂ܘܿܢ ܒܝܼܫܬܵܐ: ܘܐܲܠܵܗܵܐ ܕܐܲܒ݂ܘܼܟ݂ܘܿܢ ܒܪܲܡܫܵܐ ܐܸܡܲܪ ܠܝܼ: ܐܸܙܕܲܗܲܪ ܠܵܟ݂ ܕܲܠܡܵܐ ܬܡܲܠܸܠ ܥܲܡ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܡ̣ܢ ܛܵܒ݂ܬܼܵܐ ܘܲܥܕܲܡܵܐ ܠܒ݂ܝܼܫܬܵܐ.
ܘܗܵܫܵܐ ܡܹܐܙܲܠ ܐܵܙܹܠ ܐܲܢ̄ܬܿ: ܡܸܛܠ ܕܡܸܬܼܪܲܓܼܪܵܓܼܘܼ ܐܸܬܼܪܲܓܼܪܲܓܼܬܿ ܠܒܹܝܬܼ ܐܲܒ݂ܘܼܟ: ܠܡܵܢܵܐ ܓܢܲܒ݂ܬ ܐܲܠܵܗܲܝ̈.
ܘܲܥܢܵܐ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܠܵܒ݂ܵܢ: ܡܸܛܠ ܕܕܸܚܠܹܬܼ ܘܐܸܡܲܪ݂ܬܿ ܕܕܲܠܡܵܐ ܬܸܕܸܒܲܪ ܒܢܵܬܼܵܟ݂ ܡܹܢܝ.
ܠܘܵܬܼ ܡܿܢ ܕܢܸܫܬܲܟ݂ܚܘܼܢ ܐܲܠܵܗܲܝܟ ܠܵܐ ܢܸܚܸܐ: ܩܕ݂ܵܡ ܐܲܚܲܝܢ ܐܸܫܬܵܘܕܲܥ ܕܝܼܠܵܟ: ܡܵܢܵܐ ܐܝܼܬܼ ܠܘܵܬܼܝ ܘܣܲܒ݂ ܠܵܟ: ܘܠܵܐ ܝܼܕܲܥ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܕܪܵܚܹܝܠ ܓܸܢܒܲܬ̤ ܐܸܢܹܝܢ.
ܘܥܲܠ ܠܵܒ݂ܵܢ ܠܡܲܫܟܿܢܵܐ ܕܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܘܲܠܡܲܫܟܿܢܵܐ ܕܠܲܝܵܐ ܘܲܠܡܲܫܟܿܢܵܐ ܕܬܲܪܬܹܿܝܢ ܐܲܡܗܵܬܼܵܐ: ܘܠܵܐ ܐܸܫܟܲܚ: ܘܲܢܦܲܩ ܡ̣ܢ ܡܲܫܟܿܢܵܐ ܕܠܲܝܵܐ ܘܥܲܠ ܠܡܲܫܟܿܢܵܐ ܕܪܵܚܹܝܠ.
ܘܪܵܚܹܝܠ ܢܸܣܒܲܬܼ ܨܲܠܡܹ̈ܐ: ܘܣܵܡܲܬܼ ܐܸܢܘܿܢ ܒܲܥܒ݂ܝܼܛܵܐ ܕܓܲܡܠܵܐ: ܘܝܸܬܼܒܲܬܼ ܥܠܲܝܗܘܿܢ: ܘܡܵܫ ܠܵܒ݂ܵܢ ܟܠܹܗ ܡܲܫܟܿܢܵܐ ܘܠܵܐ ܐܸܫܟܲܚ.
ܘܐܸܡܪܲܬܼ ܪܵܚܹܝܠ ܠܐܲܒ݂ܘܼܗܝ: ܠܵܐ ܢܸܬܼܒܿܐܸܫ ܒܥܲܝܢܲܝ ܡܵܪܝ ܡܸܛܠ ܕܠܵܐ ܡܸܫܟܿܚܵܐ ܐ̄ܢܵܐ ܠܲܡܩܵܡ ܡ̣ܢ ܩܕ݂ܵܡܲܝܟ: ܡܸܛܠ ܕܐܘܼܪܚܵܐ ܠܝܼ ܕܢܸܫܹ̈ܐ: ܘܲܒ݂ܨܵܐ ܘܠܵܐ ܐܸܫܟܲܚ ܨܲܠܡܹ̈ܐ.
ܘܐܸܬܼܒܿܐܸܫ ܠܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܘܲܢܨܵܐ ܥܲܡ ܠܵܒ݂ܵܢ: ܘܲܥܢܵܐ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܠܵܒ݂ܵܢ: ܡܵܢܵܐ ܗ̄ܝܼ ܣܲܟ݂ܠܘܼܬܼܝ ܘܡܵܢܵܘ ܣܘܼܪܚܵܢܝ ܕܲܪܕܲܦܬܿ ܒܵܬܲܪܝ.
ܗܵܐ ܡܵܫܬܿ ܟܠܗܘܿܢ ܡܵܢܲܝ: ܡܵܢܵܐ ܐܸܫܟܲܚܬܿ ܡ̣ܢ ܟܠܗܘܿܢ ܡܵܐܢܲܝ ܒܲܝܬܵܟ: ܣܝܼܡ ܗܵܪܟܵܐ ܩܕ݂ܵܡ ܐܲܚܲܝ ܘܐܲܚܲܝܟ: ܘܢܲܟܿܣܘܼܢ ܒܹܝܬܼ ܬܪܲܝܢ.
ܗܵܐ ܥܸܣܪܝܼܢ ܫܢ̈ܝܼܢ ܥܲܡܵܟ݂ ܐ̄ܢܵܐ: ܢܩܵܘܵܬܼܵܟ݂ ܘܥܸܙܲܝܟ ܠܵܐ ܓܲܝܸܙ: ܘܕܸܟ݂ܪܹ̈ܐ ܕܥܵܢܵܟ݂ ܠܵܐ ܐܸܟ݂ܠܹܬܼ.
ܘܕܲܬܼܒ݂ܝܼܪܵܐ ܠܵܐ ܐܲܝܬܿܝܼܬܼ ܠܵܟ: ܐܸܢܵܐ ܡܢܲܛܲܪ ܗ̄ܘܹܝܬܼ ܠܵܗܿ ܕܡ̣ܢ ܐܝܼܕܲܝ ܬܵܒܲܥ ܗ̄ܘܲܝܬܿ ܠܵܗ: ܕܡܸܬܼܓܿܢܸܒ݂ ܒܐܝܼܡܵܡܵܐ ܘܲܕ݂ܡܸܬܼܓܿܢܸܒ݂ ܒܠܸܠܝܵܐ.
ܗܘܹܝܬܼ ܒܐܝܼܡܵܡܵܐ ܐܲܟ݂ܠܲܢܝ ܫܵܘܒܵܐ: ܘܲܓܼܠܝܼܕ݂ܵܐ ܒܠܸܠܝܵܐ: ܦܸܪܕܲܬܼ ܫܸܢܲܬܼܝ ܡ̣ܢ ܥܲܝܢܲܝ.
ܗܵܐ ܥܸܣܪܝܼܢ ܠܝܼ ܫܢ̈ܝܼܢ ܒܒܲܝܬܵܟ: ܦܸܠܚܹܬܼ ܠܵܟ݂ ܐܲܒܲܪܥܸܣܪܹܐ ܫܢ̈ܝܼܢ ܒܬܲܪܬܹܝܢ ܒ̈ܢܵܬܼܵܟ: ܘܫܸܬܼ ܫܢܝܼܢ ܒܥܵܢܵܟ: ܘܚܲܠܸܦܬܿ ܐܲܓܼܪܝ ܥܣܲܪ ܙܲܒ݂ܢܝܼܢ.
ܘܐܸܠܘܼܠܵܐ ܐܲܠܵܗܹܗ ܕܐܲܒ݂ܝ: ܐܲܠܵܗܹܗ ܕܐܲܒ݂ܪܵܗܵܡ: ܘܕܸܚܠܬܹܗ ܕܐܝܼܣܚܵܩ ܩܵܡ ܠܝܼ: ܗܵܫܵܐ ܣܪܝܼܩܵܐܝܼܬܼ ܡܫܲܕܲܪ ܗ̄ܘܲܝܬܿ ܠܝܼ: ܥܲܡܠܝ ܘܠܹܐܘܬܼܵܐ ܕܐܝܼܕܲܝ ܚܙܵܐ ܐܲܠܵܗܵܐ: ܘܐܲܟܿܣܵܟ݂ ܒܪܲܡܫܵܐ.
ܘܲܥܢܵܐ ܠܵܒ݂ܵܢ ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܝܲܥܩܘܿܒ݂: ܒܢܵܬܼܵܐ ܒܢܵܬܼܝ: ܘܲܒ݂ܢܲܝܵܐ ܒܢܲܝ: ܘܥܵܢܵܐ ܥܵܢ̈ܝ: ܘܟ݂ܠ ܕܚܵܙܹܐ ܐܲܢ̄ܬܿ ܕܝܼܠܝ ܗ̄ܘܼ: ܘܠܲܒ݂ܢܵܬܼܝ ܗܵܠܹܝܢ: ܡܵܢܵܐ ܐܸܥܒܸܿܕ ܠܗܹܝܢ ܝܵܘܡܵܢܵܐ ܐܵܘ ܠܲܒ݂ܢܲܝܗܹܝܢ ܕܝܼܠܸܕ݂.
ܘܗܵܫܵܐ ܗܵܐ ܢܩܝܼܡ ܩܝܵܡܵܐ ܐܸܢܵܐ ܘܐܲܢ̄ܬܿ: ܘܢܸܗܘܸܐ ܣܵܗܕܵܐ ܒܲܝܢܲܝ ܘܠܵܟ.
ܘܲܢܣܲܒ݂ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܟܹܐܦܵܐ: ܘܐܲܪܝܼܡܹܗ ܩܵܝܹܡܬܼܵܐ.
ܘܐܸܡܲܪ݂ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܠܐܲܚܵܘܗܝ: ܠܲܩܸܛܘ ܟܹܐܦܹ̈ܐ: ܘܲܢܣܲܒ݂ܘ ܟܹܐܦܹ̈ܐ ܘܲܥܒܲܕ݂ܘ ܝܲܓܼܪܵܐ: ܘܐܸܟܲܠܘ ܬܲܡܵܢ ܥܲܠ ܝܲܓܼܪܵܐ.
ܘܲܩܪܵܝܗܝ ܠܵܒ݂ܵܢ ܝܲܓܼܪܵܐ ܕܣܵܗܕܘܼܬܼܵܐ: ܘܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܩܪܵܝܗܝ ܓܸܠܥܵܕ݂.
ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܵܒ݂ܵܢ: ܝܲܓܼܪܵܐ ܗܵܢܵܐ ܣܵܗܹܕ݂ ܒܲܝܢܲܝ ܘܠܵܟ݂ ܝܵܘܡܵܢܵܐ: ܡܸܛܠ ܗܵܢܵܐ ܩܪܵܐ ܫܡܹܗ ܓܸܠܥܵܕ݂.
ܘܕ݂ܵܘܩܵܐ: ܕܐܸܡܲܪ ܢܸܚܙܸܐ ܡܵܪܝܵܐ ܒܲܝܢܲܝ ܘܠܵܟ: ܡܸܛܠ ܕܦܲܪܫܝܼܢܲܢ ܓܒܲܪ ܡ̣ܢ ܐܲܚܘܼܗܝ.
ܐܸܢ ܬܨܲܥܲܪ ܠܲܒ݂ܢܵܬܼܝ: ܘܐܸܢ ܬܸܣܲܒ݂ ܢܸܫܹ̈ܐ ܥܲܠ ܒܢܵܬܼܝ: ܠܲܝܬܿ ܐ̄ܢܵܫ ܥܲܡܲܢ: ܚܙܝܼ ܕܐܲܠܵܗܵܐ ܣܵܗܹܕ݂ ܒܲܝܢܲܝ ܘܠܵܟ.
ܘܐܸܡܲܪ݂ ܠܵܒ݂ܵܢ ܠܝܲܥܩܘܿܒ݂: ܗܵܐ ܝܲܓܼܪܵܐ ܗܵܢܵܐ: ܘܗܵܐ ܩܵܝܹܡܬܼܵܐ ܗܵܕܹܐ ܕܐܲܩܝܼܡܹܬܼ ܒܲܝܢܲܝ ܘܠܵܟ.
ܣܵܗܸܕ݂ ܝܲܓܼܪܵܐ ܗܵܢܵܐ: ܘܣܵܗܕܵܐ ܩܵܝܹܡܬܼܵܐ ܗܵܕܹܐ: ܕܐܸܢܵܐ ܠܵܐ ܐܸܥܒܲܪ ܥܠܲܝܟ ܝܲܓܼܪܵܐ ܗܵܢܵܐ: ܘܐܵܦ ܐܲܢ̄ܬܿ ܠܵܐ ܬܸܥܒܲܪ ܥܠܲܝ ܝܲܓܼܪܵܐ ܗܵܢܵܐ: ܘܩܵܝܹܡܬܼܵܐ ܠܒ݂ܝܼܫܬܵܐ.
ܐܲܠܵܗܹܗ ܕܐܲܒ݂ܪܵܗܵܡ: ܐܲܠܵܗܹܗ ܕܢܵܚܘܿܪ ܢܕ݂ܘܼܢ ܒܲܝܢܵܬܲܢ: ܐܲܠܵܗܵܐ ܕܐܲܒ݂ܵܗܵܬܲܢ: ܘܝܼܡܵܐ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܒܕܸܚܠܬܼܵܐ ܕܐܲܒ݂ܘܼܗܝ ܐܝܼܣܚܵܩ.
ܘܕܲܒܲܚ ܝܲܥܩܘܿܒ݂ ܕܸܒ݂ܚܬܼܵܐ ܒܛܘܼܪܵܐ: ܘܲܩܪܵܐ ܠܐܲܚܵܘܗܝ ܠܡܹܐܟܲܠ ܠܲܚܡܵܐ: ܘܐܸܟܲܠܘ ܠܲܚܡܵܐ ܘܒ݂ܵܬܼܘ ܒܛܘܼܪܵܐ.
ܘܩܲܕܸܿܡ ܠܵܒ݂ܵܢ ܒܫܲܦܪܵܐ: ܘܢܲܫܸܩ ܠܲܒ݂ܢܵܘܗܝ ܘܠܲܒ݂ܢܵܬܹܗ: ܘܒܲܪܸܟ ܐܸܢܘܿܢ: ܘܲܗܦܲܟ ܠܵܒ݂ܵܢ ܘܐܸܙܲܠ ܠܐܲܬܼܪܹܗ.
Postquam autem audivit verba filiorum Laban dicentium: Tulit Jacob omnia quæ fuerunt patris nostri, et de illius facultate ditatus, factus est inclytus:
animadvertit quoque faciem Laban, quod non esset erga se sicut heri et nudiustertius,
maxime dicente sibi Domino: Revertere in terram patrum tuorum, et ad generationem tuam, eroque tecum.
Misit, et vocavit Rachel et Liam in agrum, ubi pascebat greges,
dixitque eis: Video faciem patris vestri quod non sit erga me sicut heri et nudiustertius: Deus autem patris mei fuit mecum.
Et ipsæ nostis quod totis viribus meis servierim patri vestro.
Sed et pater vester circumvenit me et mutavit mercedem meam decem vicibus: et tamen non dimisit eum Deus ut noceret mihi.
Si quando dixit: Variæ erunt mercedes tuæ: pariebant omnes oves varios fœtus ; quando vero e contrario, ait: Alba quæque accipies pro mercede: omnes greges alba pepererunt.
Tulitque Deus substantiam patris vestri, et dedit mihi.
Postquam enim conceptus ovium tempus advenerat, levavi oculos meos, et vidi in somnis ascendentes mares super feminas, varios et maculosos, et diversorum colorum.
Dixitque angelus Dei ad me in somnis: Jacob? Et ego respondi: Adsum.
Qui ait: Leva oculos tuos, et vide universos masculos ascendentes super feminas, varios, maculosos, atque respersos. Vidi enim omnia quæ fecit tibi Laban.
Ego sum Deus Bethel, ubi unxisti lapidem, et votum vovisti mihi. Nunc ergo surge, et egredere de terra hac, revertens in terram nativitatis tuæ.
Responderuntque Rachel et Lia: Numquid habemus residui quidquam in facultatibus et hæreditate domus patris nostri?
nonne quasi alienas reputavit nos, et vendidit, comeditque pretium nostrum?
Sed Deus tulit opes patris nostri, et eas tradidit nobis, ac filiis nostris: unde omnia quæ præcepit tibi Deus, fac.
Surrexit itaque Jacob, et impositis liberis ac conjugibus suis super camelos, abiit.
Tulitque omnem substantiam suam, et greges, et quidquid in Mesopotamia acquisierat, pergens ad Isaac patrem suum in terram Chanaan.
Eo tempore ierat Laban ad tondendas oves, et Rachel furata est idola patris sui.
Noluitque Jacob confiteri socero suo quod fugeret.
Cumque abiisset tam ipse quam omnia quæ juris sui erant, et amne transmisso pergeret contra montem Galaad,
nuntiatum est Laban die tertio quod fugeret Jacob.
Qui, assumptis fratribus suis, persecutus est eum diebus septem: et comprehendit eum in monte Galaad.
Viditque in somnis dicentem sibi Deum: Cave ne quidquam aspere loquaris contra Jacob.
Jamque Jacob extenderat in monte tabernaculum: cumque ille consecutus fuisset eum cum fratribus suis, in eodem monte Galaad fixit tentorium.
Et dixit ad Jacob: Quare ita egisti, ut clam me abigeres filias meas quasi captivas gladio?
cur ignorante me fugere voluisti, nec indicare mihi, ut prosequerer te cum gaudio, et canticis, et tympanis, et citharis?
Non es passus ut oscularer filios meos et filias: stulte operatus es: et nunc quidem
valet manus mea reddere tibi malum: sed Deus patris vestri heri dixit mihi: Cave ne loquaris contra Jacob quidquam durius.
Esto, ad tuos ire cupiebas, et desiderio erat tibi domus patris tui: cur furatus es deos meos?
Respondit Jacob: Quod inscio te profectus sum, timui ne violenter auferres filias tuas.
Quod autem furti me arguis: apud quemcumque inveneris deos tuos, necetur coram fratribus nostris: scrutare, quidquid tuorum apud me inveneris, et aufer. Hæc dicens, ignorabat quod Rachel furata esset idola.
Ingressus itaque Laban tabernaculum Jacob, et Liæ, et utriusque famulæ, non invenit. Cumque intrasset tentorium Rachelis,
illa festinans abscondit idola subter stramenta cameli, et sedit desuper: scrutantique omne tentorium, et nihil invenienti,
ait: Ne irascatur dominus meus quod coram te assurgere nequeo: quia juxta consuetudinem feminarum nunc accidit mihi: sic delusa sollicitudo quærentis est.
Tumensque Jacob, cum jurgio ait: Quam ob culpam meam, et ob quod peccatum meum sic exarsisti post me,
et scrutatus es omnem supellectilem meam? quid invenisti de cuncta substantia domus tuæ? pone hic coram fratribus meis, et fratribus tuis, et judicent inter me et te.
Idcirco viginti annis fui tecum? oves tuæ et capræ steriles non fuerunt, arietes gregis tui non comedi:
nec captum a bestia ostendi tibi, ego damnum omne reddebam: quidquid furto peribat, a me exigebas:
die noctuque æstu urebar, et gelu, fugiebatque somnus ab oculis meis.
Sicque per viginti annos in domo tua servivi tibi, quatuordecim pro filiabus, et sex pro gregibus tuis: immutasti quoque mercedem meam decem vicibus.
Nisi Deus patris mei Abraham, et timor Isaac affuisset mihi, forsitan modo nudum me demisisses: afflictionem meam et laborem manuum mearum respexit Deus, et arguit te heri.
Respondit ei Laban: Filiæ meæ et filii, et greges tui, et omnia quæ cernis, mea sunt: quid possum facere filiis et nepotibus meis?
Veni ergo, et ineamus fœdus, ut sit in testimonium inter me et te.
Tulit itaque Jacob lapidem, et erexit illum in titulum:
dixitque fratribus suis: Afferte lapides. Qui congregantes fecerunt tumulum, comederuntque super eum:
quem vocavit Laban Tumulum testis: et Jacob, Acervum testimonii, uterque juxta proprietatem linguæ suæ.
Dixitque Laban: Tumulus iste erit testis inter me et te hodie, et idcirco appellatum est nomen ejus Galaad, id est, Tumulus testis.
Intueatur et judicet Dominus inter nos quando recesserimus a nobis,
si afflixeris filias meas, et si introduxeris alias uxores super eas: nullus sermonis nostri testis est absque Deo, qui præsens respicit.
Dixitque rursus ad Jacob: En tumulus hic, et lapis quem erexi inter me et te,
testis erit: tumulus, inquam, iste et lapis sint in testimonium, si aut ego transiero illum pergens ad te, aut tu præterieris, malum mihi cogitans.
Deus Abraham, et Deus Nachor, judicet inter nos, Deus patris eorum. Juravit ergo Jacob per timorem patris sui Isaac:
immolatisque victimis in monte, vocavit fratres suos ut ederent panem. Qui cum comedissent, manserunt ibi:
Laban vero de nocte consurgens, osculatus est filios, et filias suas, et benedixit illis: reversusque est in locum suum.
Претходна глава
Следећа глава