30.1
30.2
30.3
30.4
30.5
30.6
30.7
30.8
30.9
30.10
30.11
30.12
30.13
30.14
30.15
30.16
30.17
30.18
30.19
30.20
30.21
30.22
30.23
30.24
30.25
30.26
30.27
30.28
30.29
30.30
30.31
30.32
30.33
30.34
30.35
30.36
30.37
30.38
30.39
30.40
30.41
30.42
30.43
А Рахиља видјевши гдје не рађа дјеце Јакову, позавидје сестри својој; и рече Јакову: дај ми дјеце, или ћу умријети.
А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: зар сам ја а не Бог који ти не да порода?
А она рече: ето робиње моје Вале, лези с њом, нека роди на мојим кољенима, па ћу и ја имати дјеце од ње.
И даде му Валу робињу своју за жену, и Јаков леже с њом.
И затрудње Вала, и роди Јакову сина.
А Рахиља рече: Господ ми је судио и чуо глас мој, те ми даде сина. За то му надједе име Дан.
И Вала робиња Рахиљина затрудње опет, и роди другога сина Јакову;
А Рахиља рече: борах се жестоко са сестром својом, али одољех. И надједе му име Нефталим.
А Лија видјевши гдје преста рађати узе Зелфу робињу своју и даде је Јакову за жену.
И роди Зелфа робиња Лијина Јакову сина;
И Лија рече: дође чета. И надједе му име Гад.
Опет роди Зелфа робиња Лијина другога сина Јакову;
И рече Лија: благо мени, јер ће ме блаженом звати жене. За то му надједе име Асир.
А Рувим изиде у вријеме жетве пшеничне и нађе мандрагору у пољу, и донесе је Лији матери својој. А Рахиља рече Лији: дај ми мандрагору сина својега.
А она јој рече: мало ли ти је што си ми узела мужа? хоћеш да ми узмеш и мандрагору сина мојега? А Рахиља јој рече: нека ноћас спава с тобом за мандрагору сина твојега.
И у вече кад се Јаков враћаше из поља, изиде му Лија на сусрет и рече: спаваћеш код мене, јер те купих за мандрагору сина својега. И спава код ње ону ноћ.
А Бог услиши Лију, те она затрудње, и роди Јакову петога сина.
И рече Лија: Господ ми даде плаћу моју што дадох робињу своју мужу својему. И надједе му име Исахар.
И затрудње Лија опет, и роди Јакову шестога сина;
И рече Лија: дарива ме Господ даром добријем; да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, јер му родих шест синова. За то му надједе име Завулон.
Најпослије роди кћер, и надједе јој име Дина.
Али се Господ опомену Рахиље; и услишив је отвори јој материцу;
И затрудње, и роди сина, и рече: узе Бог срамоту моју.
И надједе му име Јосиф, говорећи: нека ми дода Господ још једнога сина.
А кад Рахиља роди Јосифа, рече Јаков Лавану: пусти ме да идем у своје мјесто и у своју земљу.
Дај ми жене моје, за које сам ти служио, и дјецу моју, да идем, јер знаш како сам ти служио.
А Лаван му рече: немој, ако сам нашао милост пред тобом; видим да ме је благословио Господ тебе ради.
И још рече: ишти колико хоћеш плаће, и ја ћу ти дати.
А Јаков му одговори: ти знаш како сам ти служио и каква ти је стока постала код мене.
Јер је мало било што си имао докле ја не дођох; али се умножи веома, јер те Господ благослови кад ја дођох. Па кад ћу и ја тако себи кућу кућити?
И рече му Лаван: шта хоћеш да ти дам? А Јаков одговори: не треба ништа да ми даш; него ћу ти опет пасти стоку и чувати, ако ћеш ми учинити ово:
Да зађем данас по свој стоци твојој, и одлучим све што је шарено и с биљегом, и све што је црно између оваца, и што је с биљегом и шарено између коза, па што послије буде тако, оно да ми је плаћа.
Тако ће ми се послије посвједочити правда моја пред тобом кад дођеш да видиш заслугу моју: што год не буде шарено ни с биљегом ни црно између оваца и коза у мене, биће крадено.
А Лаван рече: ето, нека буде како си казао.
И одлучи Лаван исти дан јарце с биљегом и шарене и све козе с биљегом и шарене, и све на чем бијаше што бијело, и све црно између оваца, и предаде синовима својим.
И остави даљине три дана хода између себе и Јакова. И Јаков пасијаше осталу стоку Лаванову.
И узе Јаков зеленијех прутова тополовијех и љесковијех и кестеновијех, и нагули их до бјелине која бјеше на прутовима.
И меташе нагуљене прутове пред стоку у жљебове и корита кад долажаше стока да пије, да би се упаљивала кад дође да пије.
И упаљиваше се стока гледајући у прутове, и што се млађаше бијаше с биљегом, прутасто и шарено.
И Јаков одлучиваше млад, и обраћаше стадо Лаваново да гледа у шарене и у све црне; а своје стадо одвајаше и не обраћаше га према стаду Лаванову.
И кад се год упаљиваше стока рана, меташе Јаков прутове у корита пред очи стоци да би се упаљивала гледајући у прутове;
А кад се упаљиваше позна стока, не меташе; тако позне биваху Лаванове а ране Јаковљеве.
И тако се тај човјек обогати врло, те имаше много стоке и слуга и слушкиња и камила и магараца.
Ви́дѣвши же рахи́ль, ꙗ҆́кѡ не родѝ і҆а́кѡвꙋ, и҆ поревнова̀ рахи́ль сестрѣ̀ свое́й и҆ речѐ і҆а́кѡвꙋ: да́ждь мѝ ча̑да: а҆́ще же нѝ, ᲂу҆мрꙋ̀ а҆́зъ.
Разгнѣ́вавсѧ же і҆а́кѡвъ на рахи́ль, речѐ є҆́й: є҆да̀ вмѣ́стѡ бг҃а а҆́зъ є҆́смь, и҆́же лиши́ тѧ плода̀ ᲂу҆тро́бнагѡ;
Рече́ же рахи́ль і҆а́кѡвꙋ: сѐ, раба̀ моѧ̀ ва́лла: вни́ди къ не́й, и҆ да роди́тъ на колѣ́нахъ мои́хъ, и҆ ча́до сотворю̀ и҆ а҆́зъ ѿ неѧ̀.
И҆ дадѐ є҆мꙋ̀ ва́ллꙋ рабꙋ̀ свою̀ є҆мꙋ̀ въ женꙋ̀: и҆ вни́де къ не́й і҆а́кѡвъ.
И҆ зача̀ ва́лла раба̀ рахи́лина и҆ родѝ і҆а́кѡвꙋ сы́на.
И҆ речѐ рахи́ль: сꙋди́ ми бг҃ъ и҆ послꙋ́ша гла́са моегѡ̀, и҆ даде́ ми сы́на. Сегѡ̀ ра́ди прозва̀ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ да́нъ.
И҆ зача́тъ є҆щѐ ва́лла раба̀ рахи́лина и҆ родѝ сы́на втора́го і҆а́кѡвꙋ.
И҆ речѐ рахи́ль: под̾ѧ́ мѧ бг҃ъ, и҆ сравни́хсѧ съ сестро́ю мое́ю, и҆ возмого́хъ. И҆ прозва̀ и҆́мѧ є҆гѡ̀ нефѳалі́мъ.
Ви́дѣ же лі́а, ꙗ҆́кѡ преста̀ ражда́ти, и҆ взѧ̀ зе́лфꙋ рабꙋ̀ свою̀ и҆ дадѐ ю҆̀ і҆а́кѡвꙋ въ женꙋ̀: и҆ вни́де къ не́й.
И҆ зача́тъ зе́лфа раба̀ лі́ина и҆ родѝ і҆а́кѡвꙋ сы́на.
И҆ речѐ лі́а: бла́го мнѣ̀ слꙋчи́сѧ. И҆ наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ га́дъ.
И҆ зача́тъ є҆щѐ зе́лфа раба̀ лі́ина и҆ родѝ і҆а́кѡвꙋ сы́на втора́го.
И҆ речѐ лі́а: блаже́на а҆́зъ, ꙗ҆́кѡ ᲂу҆блажа́тъ мѧ̀ жєны̀. И҆ прозва̀ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ а҆си́ръ.
И҆́де же рꙋви́мъ въ де́нь жа́твы пшени́цы и҆ ѡ҆брѣ́те ꙗ҆́блѡка мандраго́рѡва на по́ли, и҆ принесѐ ѧ҆̀ къ лі́и ма́тери свое́й. Рече́ же рахи́ль къ лі́и сестрѣ̀ свое́й: да́ждь мѝ ѿ мандраго́рѡвъ сы́на твоегѡ̀.
Рече́ же лі́а: не дово́льно ли тебѣ̀, ꙗ҆́кѡ взѧла̀ є҆сѝ мꙋ́жа моего̀; є҆да̀ и҆ мандраго́ры сы́на моегѡ̀ во́змеши; Рече́ же рахи́ль: не та́кѡ: да бꙋ́детъ сеѧ̀ но́щи съ тобо́ю за мандраго́ры сы́на твоегѡ̀.
Прїи́де же і҆а́кѡвъ съ по́лѧ въ ве́черъ, и҆ и҆зы́де лі́а во срѣ́тенїе є҆мꙋ̀ и҆ речѐ: ко мнѣ̀ вни́деши дне́сь: наѧ́ла бо тѧ̀ є҆́смь за мандраго́ры сы́на моегѡ̀. И҆ бы́сть съ не́ю тоѧ̀ но́щи.
И҆ послꙋ́ша бг҃ъ лі́ю, и҆ заче́нши родѝ і҆а́кѡвꙋ сы́на пѧ́таго.
И҆ речѐ лі́а: даде́ ми бг҃ъ мздꙋ̀ мою̀, занѐ да́хъ рабꙋ̀ мою̀ мꙋ́жꙋ моемꙋ̀. И҆ прозва̀ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ і҆ссаха́ръ, є҆́же є҆́сть мзда̀.
И҆ зача́тъ є҆щѐ лі́а и҆ родѝ сы́на шеста́го і҆а́кѡвꙋ.
И҆ речѐ лі́а: дарова́ ми бг҃ъ да́ръ до́бръ въ нн҃ѣшнее вре́мѧ: возлю́битъ мѧ̀ мꙋ́жъ мо́й: роди́хъ бо є҆мꙋ̀ ше́сть сынѡ́въ. И҆ прозва̀ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ завꙋлѡ́нъ.
И҆ посе́мъ родѝ дще́рь, и҆ прозва̀ и҆́мѧ є҆́й ді́на.
Помѧнꙋ́ же бг҃ъ рахи́ль, и҆ ᲂу҆слы́ша ю҆̀ бг҃ъ, и҆ ѿве́рзе ᲂу҆тро́бꙋ є҆ѧ̀:
и҆ заче́нши, родѝ і҆а́кѡвꙋ сы́на. И҆ речѐ рахи́ль: ѿѧ̀ бг҃ъ ᲂу҆кори́знꙋ мою̀.
И҆ наречѐ и҆́мѧ є҆мꙋ̀ і҆ѡ́сифъ, глаго́лющи: да прида́стъ мѝ бг҃ъ сы́на дрꙋга́го.
Бы́сть же ꙗ҆́кѡ родѝ рахи́ль і҆ѡ́сифа, речѐ і҆а́кѡвъ лава́нꙋ: ѿпꙋсти́ мѧ, да и҆дꙋ̀ на мѣ́сто моѐ и҆ въ зе́млю мою̀:
ѿда́ждь мѝ жєны̀ моѧ̑ и҆ дѣ́ти моѧ̑, и҆́хже ра́ди рабо́тахъ тебѣ̀, да ѿидꙋ̀: ты́ бо вѣ́си рабо́тꙋ, ю҆́же рабо́тахъ тѝ.
Рече́ же є҆мꙋ̀ лава́нъ: а҆́ще ѡ҆брѣто́хъ благода́ть пред̾ тобо́ю: ᲂу҆смотри́хъ бо, ꙗ҆́кѡ блгⷭ҇ви́ мѧ бг҃ъ прише́ствїемъ твои́мъ:
раздѣлѝ мздꙋ̀ свою̀ ᲂу҆ менє̀, и҆ да́мъ тѝ.
Рече́ же і҆а́кѡвъ: ты̀ вѣ́си, ꙗ҆̀же рабо́тахъ тебѣ̀, и҆ коли́кѡ бѣ̀ скота̀ твоегѡ̀ ᲂу҆ менє̀:
ма́лѡ бо бѣ̀ є҆ли́кѡ твоегѡ̀ ᲂу҆ менє̀ и҆ возрастѐ во мно́жество: и҆ блгⷭ҇ви́ тѧ гдⷭ҇ь прише́ствїемъ мои́мъ: нн҃ѣ ᲂу҆̀бо когда̀ сотворю̀ и҆ а҆́зъ себѣ̀ до́мъ;
И҆ речѐ къ немꙋ̀ лава́нъ: что́ ти да́мъ; Рече́ же є҆мꙋ̀ і҆а́кѡвъ: не да́си мѝ ничто́же: а҆́ще сотвори́ши мѝ глаго́лъ се́й, па́ки пастѝ и҆́мамъ ѻ҆́вцы твоѧ̑, и҆ сохраню̀:
ѡ҆б̾идѝ всѧ̑ ѻ҆́вцы твоѧ̑ нн҃ѣ и҆ разлꙋчѝ ѿтꙋ́дꙋ всѧ́кꙋю ѻ҆́вцꙋ пеле́сꙋю во ѻ҆вца́хъ, и҆ всѧ́кꙋ бѣлова́тꙋю и҆ пе́стрꙋю въ коза́хъ, бꙋ́детъ мѝ мзда̀ (и҆ бꙋ́детъ моѐ):
и҆ послꙋ́шаетъ менѐ пра́вда моѧ̀ во ᲂу҆́трешнїй де́нь, ꙗ҆́кѡ є҆́сть мзда̀ моѧ̀ пред̾ тобо́ю: всѐ є҆́же а҆́ще не бꙋ́детъ пестро̀ и҆ бѣлова́тое въ коза́хъ, и҆ пеле́со во ѻ҆вца́хъ, за ᲂу҆кра́деное бꙋ́детъ мно́ю.
Рече́ же є҆мꙋ̀ лава́нъ: бꙋ́ди по словесѝ твоемꙋ̀.
И҆ разлꙋчѝ въ то́й де́нь козлы̀ пє́стрыѧ и҆ бѣлова̑тыѧ, и҆ всѧ̑ ко́зы пє́стрыѧ и҆ бѣлѡва́тыѧ, и҆ всѐ є҆́же бѣ̀ пеле́со во ѻ҆вца́хъ, и҆ всѐ є҆́же бѧ́ше бѣ́лое въ ни́хъ: и҆ дадѐ въ рꙋ́цѣ сынѡ́мъ свои̑мъ:
и҆ разста́ви пꙋте́мъ тре́хъ дні́й, и҆ междꙋ̀ и҆́ми и҆ междꙋ̀ і҆а́кѡвомъ: і҆а́кѡвъ же пасѧ́ше ѻ҆́вцы лава́нѡвы ѡ҆ста́вшыѧсѧ.
Взѧ́ же і҆а́кѡвъ себѣ̀ же́злъ стѷракі́новъ зеле́ный, и҆ ѻ҆рѣ́ховъ, и҆ ꙗ҆́воровый: и҆ ѡ҆строга̀ ѧ҆̀ і҆а́кѡвъ пестре́нїемъ бѣ́лымъ, сострога́ѧ корꙋ̀: ꙗ҆влѧ́шесѧ же на жезла́хъ бѣ́лое, є҆́же ѡ҆строга̀, пестро̀.
И҆ положѝ жезлы̀, ꙗ҆̀же ѡ҆строга̀, въ пои́льныхъ коры́тѣхъ воды̀: да є҆гда̀ прїи́дꙋтъ ѻ҆́вцы пи́ти, пред̾ жезлы̑ прише́дшымъ и҆̀мъ пи́ти, зачнꙋ́тъ ѻ҆́вцы по жезлѡ́мъ:
и҆ зачина́хꙋ ѻ҆́вцы по жезлѡ́мъ, и҆ ражда́хꙋ ѻ҆́вцы бѣлѡва́тыѧ и҆ пє́стрыѧ и҆ пепелови̑дныѧ пє́стрыѧ.
А҆́гницы же разлꙋчѝ і҆а́кѡвъ и҆ поста́ви прѧ́мѡ ѻ҆вца́мъ ѻ҆вна̀ бѣлова́таго, и҆ всѧ́кое пе́строе во а҆́гнцахъ: и҆ разлꙋчѝ себѣ̀ стада̀ по себѣ̀, и҆ не смѣсѝ си́хъ со ѻ҆вца́ми лава́новыми.
Бы́сть же во вре́мѧ, въ не́же зачина́хꙋ ѻ҆́вцы во чре́вѣ прїе́млющѧ, положѝ і҆а́кѡвъ жезлы̀ пред̾ ѻ҆вца́ми въ коры́тѣхъ, є҆́же зачина́ти и҆̀мъ по жезлѡ́мъ:
є҆гда́ же ражда́хꙋ ѻ҆́вцы, не полага́ше: бы́ша же неназнамена̑ныѧ лава́нѡвы, а҆ знамена̑ныѧ і҆а̑кѡвли.
И҆ разбогатѣ̀ человѣ́къ ѕѣлѡ̀ ѕѣлѡ̀: и҆ бы́ша є҆мꙋ̀ ско́ти мно́зи, и҆ воло́ве, и҆ рабѝ, и҆ рабы̑ни, и҆ вельблю́ды, и҆ ѻ҆слы̀.
Претходна глава
Следећа глава