30.1
30.2
30.3
30.4
30.5
30.6
30.7
30.8
30.9
30.10
30.11
30.12
30.13
30.14
30.15
30.16
30.17
30.18
30.19
30.20
30.21
30.22
30.23
30.24
30.25
30.26
30.27
30.28
30.29
30.30
30.31
30.32
30.33
30.34
30.35
30.36
30.37
30.38
30.39
30.40
30.41
30.42
30.43
А Рахиља видјевши гдје не рађа дјеце Јакову, позавидје сестри својој; и рече Јакову: дај ми дјеце, или ћу умријети.
А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: зар сам ја а не Бог који ти не да порода?
А она рече: ето робиње моје Вале, лези с њом, нека роди на мојим кољенима, па ћу и ја имати дјеце од ње.
И даде му Валу робињу своју за жену, и Јаков леже с њом.
И затрудње Вала, и роди Јакову сина.
А Рахиља рече: Господ ми је судио и чуо глас мој, те ми даде сина. За то му надједе име Дан.
И Вала робиња Рахиљина затрудње опет, и роди другога сина Јакову;
А Рахиља рече: борах се жестоко са сестром својом, али одољех. И надједе му име Нефталим.
А Лија видјевши гдје преста рађати узе Зелфу робињу своју и даде је Јакову за жену.
И роди Зелфа робиња Лијина Јакову сина;
И Лија рече: дође чета. И надједе му име Гад.
Опет роди Зелфа робиња Лијина другога сина Јакову;
И рече Лија: благо мени, јер ће ме блаженом звати жене. За то му надједе име Асир.
А Рувим изиде у вријеме жетве пшеничне и нађе мандрагору у пољу, и донесе је Лији матери својој. А Рахиља рече Лији: дај ми мандрагору сина својега.
А она јој рече: мало ли ти је што си ми узела мужа? хоћеш да ми узмеш и мандрагору сина мојега? А Рахиља јој рече: нека ноћас спава с тобом за мандрагору сина твојега.
И у вече кад се Јаков враћаше из поља, изиде му Лија на сусрет и рече: спаваћеш код мене, јер те купих за мандрагору сина својега. И спава код ње ону ноћ.
А Бог услиши Лију, те она затрудње, и роди Јакову петога сина.
И рече Лија: Господ ми даде плаћу моју што дадох робињу своју мужу својему. И надједе му име Исахар.
И затрудње Лија опет, и роди Јакову шестога сина;
И рече Лија: дарива ме Господ даром добријем; да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, јер му родих шест синова. За то му надједе име Завулон.
Најпослије роди кћер, и надједе јој име Дина.
Али се Господ опомену Рахиље; и услишив је отвори јој материцу;
И затрудње, и роди сина, и рече: узе Бог срамоту моју.
И надједе му име Јосиф, говорећи: нека ми дода Господ још једнога сина.
А кад Рахиља роди Јосифа, рече Јаков Лавану: пусти ме да идем у своје мјесто и у своју земљу.
Дај ми жене моје, за које сам ти служио, и дјецу моју, да идем, јер знаш како сам ти служио.
А Лаван му рече: немој, ако сам нашао милост пред тобом; видим да ме је благословио Господ тебе ради.
И још рече: ишти колико хоћеш плаће, и ја ћу ти дати.
А Јаков му одговори: ти знаш како сам ти служио и каква ти је стока постала код мене.
Јер је мало било што си имао докле ја не дођох; али се умножи веома, јер те Господ благослови кад ја дођох. Па кад ћу и ја тако себи кућу кућити?
И рече му Лаван: шта хоћеш да ти дам? А Јаков одговори: не треба ништа да ми даш; него ћу ти опет пасти стоку и чувати, ако ћеш ми учинити ово:
Да зађем данас по свој стоци твојој, и одлучим све што је шарено и с биљегом, и све што је црно између оваца, и што је с биљегом и шарено између коза, па што послије буде тако, оно да ми је плаћа.
Тако ће ми се послије посвједочити правда моја пред тобом кад дођеш да видиш заслугу моју: што год не буде шарено ни с биљегом ни црно између оваца и коза у мене, биће крадено.
А Лаван рече: ето, нека буде како си казао.
И одлучи Лаван исти дан јарце с биљегом и шарене и све козе с биљегом и шарене, и све на чем бијаше што бијело, и све црно између оваца, и предаде синовима својим.
И остави даљине три дана хода између себе и Јакова. И Јаков пасијаше осталу стоку Лаванову.
И узе Јаков зеленијех прутова тополовијех и љесковијех и кестеновијех, и нагули их до бјелине која бјеше на прутовима.
И меташе нагуљене прутове пред стоку у жљебове и корита кад долажаше стока да пије, да би се упаљивала кад дође да пије.
И упаљиваше се стока гледајући у прутове, и што се млађаше бијаше с биљегом, прутасто и шарено.
И Јаков одлучиваше млад, и обраћаше стадо Лаваново да гледа у шарене и у све црне; а своје стадо одвајаше и не обраћаше га према стаду Лаванову.
И кад се год упаљиваше стока рана, меташе Јаков прутове у корита пред очи стоци да би се упаљивала гледајући у прутове;
А кад се упаљиваше позна стока, не меташе; тако позне биваху Лаванове а ране Јаковљеве.
И тако се тај човјек обогати врло, те имаше много стоке и слуга и слушкиња и камила и магараца.
Ἰδοῦσα δὲ Ραχηλ ὅτι οὐ τέτοκεν τῷ Ιακωβ, καὶ ἐζήλωσεν Ραχηλ τὴν ἀδελφὴν αὐτῆς καὶ εἶπεν τῷ Ιακωβ Δός μοι τέκνα· εἰ δὲ μή, τελευτήσω ἐγώ.
ἐθυμώθη δὲ Ιακωβ τῇ Ραχηλ καὶ εἶπεν αὐτῇ Μὴ ἀντὶ θεοῦ ἐγώ εἰμι, ὃς ἐστέρησέν σε καρπὸν κοιλίας;
εἶπεν δὲ Ραχηλ τῷ Ιακωβ Ἰδοὺ ἡ παιδίσκη μου Βαλλα· εἴσελθε πρὸς αὐτήν, καὶ τέξεται ἐπὶ τῶν γονάτων μου, καὶ τεκνοποιήσομαι κἀγὼ ἐξ αὐτῆς.
καὶ ἔδωκεν αὐτῷ Βαλλαν τὴν παιδίσκην αὐτῆς αὐτῷ γυναῖκα· εἰσῆλθεν δὲ πρὸς αὐτὴν Ιακωβ.
καὶ συνέλαβεν Βαλλα ἡ παιδίσκη Ραχηλ καὶ ἔτεκεν τῷ Ιακωβ υἱόν.
καὶ εἶπεν Ραχηλ Ἔκρινέν μοι ὁ θεὸς καὶ ἐπήκουσεν τῆς φωνῆς μου καὶ ἔδωκέν μοι υἱόν· διὰ τοῦτο ἐκάλεσεν τὸ ὄνομα αὐτοῦ Δαν.
καὶ συνέλαβεν ἔτι Βαλλα ἡ παιδίσκη Ραχηλ καὶ ἔτεκεν υἱὸν δεύτερον τῷ Ιακωβ.
καὶ εἶπεν Ραχηλ Συνελάβετό μοι ὁ θεός, καὶ συνανεστράφην τῇ ἀδελφῇ μου καὶ ἠδυνάσθην· καὶ ἐκάλεσεν τὸ ὄνομα αὐτοῦ Νεφθαλι.
Εἶδεν δὲ Λεια ὅτι ἔστη τοῦ τίκτειν, καὶ ἔλαβεν Ζελφαν τὴν παιδίσκην αὐτῆς καὶ ἔδωκεν αὐτὴν τῷ Ιακωβ γυναῖκα.
εἰσῆλθεν δὲ πρὸς αὐτὴν Ιακωβ, καὶ συνέλαβεν Ζελφα ἡ παιδίσκη Λειας καὶ ἔτεκεν τῷ Ιακωβ υἱόν.
καὶ εἶπεν Λεια Ἐν τύχῃ· καὶ ἐπωνόμασεν τὸ ὄνομα αὐτοῦ Γαδ.
καὶ συνέλαβεν Ζελφα ἡ παιδίσκη Λειας καὶ ἔτεκεν ἔτι τῷ Ιακωβ υἱὸν δεύτερον.
καὶ εἶπεν Λεια Μακαρία ἐγώ, ὅτι μακαρίζουσίν με αἱ γυναῖκες· καὶ ἐκάλεσεν τὸ ὄνομα αὐτοῦ Ασηρ.
Ἐπορεύθη δὲ Ρουβην ἐν ἡμέραις θερισμοῦ πυρῶν καὶ εὗρεν μῆλα μανδραγόρου ἐν τῷ ἀγρῷ καὶ ἤνεγκεν αὐτὰ πρὸς Λειαν τὴν μητέρα αὐτοῦ. εἶπεν δὲ Ραχηλ τῇ Λεια Δός μοι τῶν μανδραγορῶν τοῦ υἱοῦ σου.
εἶπεν δὲ Λεια Οὐχ ἱκανόν σοι ὅτι ἔλαβες τὸν ἄνδρα μου; μὴ καὶ τοὺς μανδραγόρας τοῦ υἱοῦ μου λήμψῃ; εἶπεν δὲ Ραχηλ Οὐχ οὕτως· κοιμηθήτω μετὰ σοῦ τὴν νύκτα ταύτην ἀντὶ τῶν μανδραγορῶν τοῦ υἱοῦ σου.
εἰσῆλθεν δὲ Ιακωβ ἐξ ἀγροῦ ἑσπέρας, καὶ ἐξῆλθεν Λεια εἰς συνάντησιν αὐτῷ καὶ εἶπεν Πρός με εἰσελεύσῃ σήμερον· μεμίσθωμαι γάρ σε ἀντὶ τῶν μανδραγορῶν τοῦ υἱοῦ μου. καὶ ἐκοιμήθη μετ’ αὐτῆς τὴν νύκτα ἐκείνην.
καὶ ἐπήκουσεν ὁ θεὸς Λειας, καὶ συλλαβοῦσα ἔτεκεν τῷ Ιακωβ υἱὸν πέμπτον.
καὶ εἶπεν Λεια Ἔδωκεν ὁ θεὸς τὸν μισθόν μου ἀνθ’ οὗ ἔδωκα τὴν παιδίσκην μου τῷ ἀνδρί μου· καὶ ἐκάλεσεν τὸ ὄνομα αὐτοῦ Ισσαχαρ, ὅ ἐστιν Μισθός.
καὶ συνέλαβεν ἔτι Λεια καὶ ἔτεκεν υἱὸν ἕκτον τῷ Ιακωβ.
καὶ εἶπεν Λεια Δεδώρηταί μοι ὁ θεὸς δῶρον καλόν· ἐν τῷ νῦν καιρῷ αἱρετιεῖ με ὁ ἀνήρ μου, ἔτεκον γὰρ αὐτῷ υἱοὺς ἕξ· καὶ ἐκάλεσεν τὸ ὄνομα αὐτοῦ Ζαβουλων.
καὶ μετὰ τοῦτο ἔτεκεν θυγατέρα καὶ ἐκάλεσεν τὸ ὄνομα αὐτῆς Δινα.
Ἐμνήσθη δὲ ὁ θεὸς τῆς Ραχηλ, καὶ ἐπήκουσεν αὐτῆς ὁ θεὸς καὶ ἀνέῳξεν αὐτῆς τὴν μήτραν,
καὶ συλλαβοῦσα ἔτεκεν τῷ Ιακωβ υἱόν. εἶπεν δὲ Ραχηλ Ἀφεῖλεν ὁ θεός μου τὸ ὄνειδος·
καὶ ἐκάλεσεν τὸ ὄνομα αὐτοῦ Ιωσηφ λέγουσα Προσθέτω ὁ θεός μοι υἱὸν ἕτερον.
Ἐγένετο δὲ ὡς ἔτεκεν Ραχηλ τὸν Ιωσηφ, εἶπεν Ιακωβ τῷ Λαβαν Ἀπόστειλόν με, ἵνα ἀπέλθω εἰς τὸν τόπον μου καὶ εἰς τὴν γῆν μου.
ἀπόδος τὰς γυναῖκάς μου καὶ τὰ παιδία, περὶ ὧν δεδούλευκά σοι, ἵνα ἀπέλθω· σὺ γὰρ γινώσκεις τὴν δουλείαν, ἣν δεδούλευκά σοι.
εἶπεν δὲ αὐτῷ Λαβαν Εἰ εὗρον χάριν ἐναντίον σου, οἰωνισάμην ἄν· εὐλόγησεν γάρ με ὁ θεὸς τῇ σῇ εἰσόδῳ.
διάστειλον τὸν μισθόν σου πρός με, καὶ δώσω.
εἶπεν δὲ αὐτῷ Ιακωβ Σὺ γινώσκεις ἃ δεδούλευκά σοι καὶ ὅσα ἦν κτήνη σου μετ’ ἐμοῦ·
μικρὰ γὰρ ἦν ὅσα σοι ἦν ἐναντίον ἐμοῦ, καὶ ηὐξήθη εἰς πλῆθος, καὶ ηὐλόγησέν σε κύριος ἐπὶ τῷ ποδί μου. νῦν οὖν πότε ποιήσω κἀγὼ ἐμαυτῷ οἶκον;
καὶ εἶπεν αὐτῷ Λαβαν Τί σοι δώσω; εἶπεν δὲ αὐτῷ Ιακωβ Οὐ δώσεις μοι οὐθέν· ἐὰν ποιήσῃς μοι τὸ ῥῆμα τοῦτο, πάλιν ποιμανῶ τὰ πρόβατά σου καὶ φυλάξω.
παρελθάτω πάντα τὰ πρόβατά σου σήμερον, καὶ διαχώρισον ἐκεῖθεν πᾶν πρόβατον φαιὸν ἐν τοῖς ἀρνάσιν καὶ πᾶν διάλευκον καὶ ῥαντὸν ἐν ταῖς αἰξίν· ἔσται μοι μισθός.
καὶ ἐπακούσεταί μοι ἡ δικαιοσύνη μου ἐν τῇ ἡμέρᾳ τῇ αὔριον, ὅτι ἐστὶν ὁ μισθός μου ἐνώπιόν σου· πᾶν, ὃ ἐὰν μὴ ᾖ ῥαντὸν καὶ διάλευκον ἐν ταῖς αἰξὶν καὶ φαιὸν ἐν τοῖς ἀρνάσιν, κεκλεμμένον ἔσται παρ’ ἐμοί.
εἶπεν δὲ αὐτῷ Λαβαν Ἔστω κατὰ τὸ ῥῆμά σου.
καὶ διέστειλεν ἐν τῇ ἡμέρᾳ ἐκείνῃ τοὺς τράγους τοὺς ῥαντοὺς καὶ τοὺς διαλεύκους καὶ πάσας τὰς αἶγας τὰς ῥαντὰς καὶ τὰς διαλεύκους καὶ πᾶν, ὃ ἦν λευκὸν ἐν αὐτοῖς, καὶ πᾶν, ὃ ἦν φαιὸν ἐν τοῖς ἀρνάσιν, καὶ ἔδωκεν διὰ χειρὸς τῶν υἱῶν αὐτοῦ.
καὶ ἀπέστησεν ὁδὸν τριῶν ἡμερῶν ἀνὰ μέσον αὐτῶν καὶ ἀνὰ μέσον Ιακωβ· Ιακωβ δὲ ἐποίμαινεν τὰ πρόβατα Λαβαν τὰ ὑπολειφθέντα. –
ἔλαβεν δὲ ἑαυτῷ Ιακωβ ῥάβδον στυρακίνην χλωρὰν καὶ καρυίνην καὶ πλατάνου, καὶ ἐλέπισεν αὐτὰς Ιακωβ λεπίσματα λευκὰ περισύρων τὸ χλωρόν· ἐφαίνετο δὲ ἐπὶ ταῖς ῥάβδοις τὸ λευκόν, ὃ ἐλέπισεν, ποικίλον.
καὶ παρέθηκεν τὰς ῥάβδους, ἃς ἐλέπισεν, ἐν ταῖς ληνοῖς τῶν ποτιστηρίων τοῦ ὕδατος, ἵνα, ὡς ἂν ἔλθωσιν τὰ πρόβατα πιεῖν ἐνώπιον τῶν ῥάβδων, ἐλθόντων αὐτῶν εἰς τὸ πιεῖν,
ἐγκισσήσωσιν τὰ πρόβατα εἰς τὰς ῥάβδους· καὶ ἔτικτον τὰ πρόβατα διάλευκα καὶ ποικίλα καὶ σποδοειδῆ ῥαντά.
τοὺς δὲ ἀμνοὺς διέστειλεν Ιακωβ καὶ ἔστησεν ἐναντίον τῶν προβάτων κριὸν διάλευκον καὶ πᾶν ποικίλον ἐν τοῖς ἀμνοῖς· καὶ διεχώρισεν ἑαυτῷ ποίμνια καθ’ ἑαυτὸν καὶ οὐκ ἔμιξεν αὐτὰ εἰς τὰ πρόβατα Λαβαν.
ἐγένετο δὲ ἐν τῷ καιρῷ, ᾧ ἐνεκίσσησεν τὰ πρόβατα ἐν γαστρὶ λαμβάνοντα, ἔθηκεν Ιακωβ τὰς ῥάβδους ἐναντίον τῶν προβάτων ἐν ταῖς ληνοῖς τοῦ ἐγκισσῆσαι αὐτὰ κατὰ τὰς ῥάβδους·
ἡνίκα δ’ ἂν ἔτεκον τὰ πρόβατα, οὐκ ἐτίθει· ἐγένετο δὲ τὰ ἄσημα τοῦ Λαβαν, τὰ δὲ ἐπίσημα τοῦ Ιακωβ.
καὶ ἐπλούτησεν ὁ ἄνθρωπος σφόδρα σφόδρα, καὶ ἐγένετο αὐτῷ κτήνη πολλὰ καὶ βόες καὶ παῖδες καὶ παιδίσκαι καὶ κάμηλοι καὶ ὄνοι.
Видивши Рахиля, да не рађа Іакову, позавиди Рахиля сестри своіой, и рекне Іакову: дай ми дѣцу; ако ли не, я ћу умрети.
А Іаковъ се разяри, пакъ іой рече: еда ли самь я умѣсто Бога Кой те є лишіо плода утробнога?
Рахиля рекне Іакову: ево служкиня моя Валла, уђи къ ньой, нека роди на колѣны мои, па ћу и я имати дѣте отъ нѣ.
И даде му Валлу служкиню за жену нѣгову; па уђе къ ньой Іаковъ.
И зачне Валла служкина Рахильина, и роди Іакову сына;
па рече Рахиля: суди ми Богъ, и послуша гласъ мой, и даде ми сына; па тога ради надѣне му име Данъ.
Валла служкиня Рахильина, іоште зачне и роди Іакову другога сына,
и надѣне му име Невталімъ.
А Ліа, видећи да преста рађати, узме Зелфу служкиню свою, па ю даде Іакову за жену, и онъ уђе къ ньой.
И зачне Зелфа служкиня Ліина, и роди Іакову сына.
И рече Ліа: благо мени; па му надѣне име Гадъ.
И іоште зачне Зелфа служкиня Ліина, па роди Іакову сына другога.
И рече Ліа: блажена я, што ће ме срећномъ называти жене; и надѣне му име Асиръ.
А Рувимъ отиде у време жетве пшенице, и нађе у полю ябуке мандрагорове па донесе Ліи матери своіой; а Рахиля рекне Ліи сестри своіой, дай ми отъ мандрагорій сына твога;
Ліа пакъ отговори: ніе ли ти доста, да си узела мужа мога? еда ли ћешь узети и мандрагоре сына мога? И овговори Рахиля: не тако; но ову ноћь нека буде съ тобомъ за мандрагоре сына твога.
Іаковъ дође исполя увече, а Ліа изиђе предъ нѣга, и рече: данасъ ћешь къ мени ући, єръ самь те наймила за мандрагоре сына мога; и буде съ ньомъ те ноћи.
Богъ послуша Лію, те зачне, и роди Іакову сына петога.
И рече Ліа: даде ми Богъ награду мою за то, што самь дала служкиню мою мужу моме; и надѣне му име Іссахаръ, кое значи награда.
И іошт’ зачне Ліа, и роди Іакову шестога сына;
па рече Ліа дарова ми Богъ даръ добаръ у саданѣ време; облюбиће ме мужъ мой, єр му родихъ шестъ сынова; и надѣне му име Завулонъ:
Послѣ тога роди кћерь, и надѣне іой име Дина;
али се опомену Богъ Рахилѣ, па ю услыша Богъ, и отвори утробу нѣну,
те зачне, и роди Іакову сына; и рече Рахиля: скину Богъ укоръ съ мене;
па му надѣне име Іосифъ, говорећи: да ми придода Богъ другога сына.
А кад’ роди Рахила Іосифа, рекне Іаковъ Лавану: отпусти ме, да идемъ на мое мѣсто у мою землю;
предай ми жене мое и дѣцу мою, да отлазимъ, єръ ты знашь службу мою, коіомъ ти служихъ.
А Лаванъ му рече: ако самь нашао любовь предъ тобомъ, почемъ самь искусіо, да ме благослови Богъ долазкомъ твоимъ,
подѣли награду свою кодъ мене, па ћу ти дати.
И рече Іаковъ: ты знашь како самь ти служіо, и колико є было марве твое у мене.
Мало є было твога у мене, и постаде множствомъ, и благослови те Господъ долазкомъ моимъ; па сад’ дакле кад’ ћу о своіой кући постаратисе?
И рече му Лаванъ: шта да ти дамъ? а Іаковъ му рече: нећешь ми дати ништа; ако учинишь по овоме захтеваню‚ опетъ ћу пасти и сачувати овце твое.
Прођи сад’ све овце твое, и разлучи међу ньима сваку овцу међ’ овцама сивасту, и сваку бѣлчасту и шарену међ’ козама, то да ми буде награда, и быће мое.
И послушаће ме правда моя сутрашньимъ даномъ, да има награде мое предъ тобомъ; све што не буде шарено и бѣлчасто међ’ козама, и сивасто међ’ овцама, за украдено быће мномъ.
А Лаванъ му рече: нека буде по твоіой рѣчи:
па разлучи у тай данъ козе шарене и бѣлчасте, и све козе шарене и бѣлчасте, и све што бяше сивасто међ’ овцама, и све што бяше бѣло међу ньима преда у руке сыновма своима.
И разстави редомъ за три дана међу ньима и међу Іаковомъ, а Іаковъ стане пасти заоставше овце Лаванове
И узме Іаковъ себи палицу зелену стирахінову, и орахову, и яворову, па ихъ оструже Іаковъ шаромъ бѣломъ састругуюћи кору; а на палицама се являше бѣло остругано шареним.
И положи палице, кое оструга, у поилна корыта у воду, да, кад дођу овце пити. зачну овце по палицама.
И зачеше овце котити по палицама бѣлчасте и шарене и пепелясте шарене овце.
А яганце разлучи Іаковъ, и метне међу овце овна бѣлчастога и свако ягнѣ шарено, па отлучи себи стада за се, и не помѣша та съ овцама Лавановыма.
А у време, кад’ зачиняше овце примаюћи у утроби, положи Іаковъ палице у корыта предъ овце у корыта, да зачиню по палицама,
а кад’ се овце ягньише, ніе полагао; те буду неназнаменоване Лаванове, а знаменоване Іаковлѣве.
И обогатисе човѣкъ врло врло, и буде у нѣга много марве, и волова, и слугу’, и служкиня’, и камила’, и магаради.
Претходна глава
Следећа глава