Видивши Рахиля, да не рађа Іакову, позавиди Рахиля сестри своіой, и рекне Іакову: дай ми дѣцу; ако ли не, я ћу умрети.
А Іаковъ се разяри, пакъ іой рече: еда ли самь я умѣсто Бога Кой те є лишіо плода утробнога?
Рахиля рекне Іакову: ево служкиня моя Валла, уђи къ ньой, нека роди на колѣны мои, па ћу и я имати дѣте отъ нѣ.
И даде му Валлу служкиню за жену нѣгову; па уђе къ ньой Іаковъ.
И зачне Валла служкина Рахильина, и роди Іакову сына;
па рече Рахиля: суди ми Богъ, и послуша гласъ мой, и даде ми сына; па тога ради надѣне му име Данъ.
Валла служкиня Рахильина, іоште зачне и роди Іакову другога сына,
и надѣне му име Невталімъ.
А Ліа, видећи да преста рађати, узме Зелфу служкиню свою, па ю даде Іакову за жену, и онъ уђе къ ньой.
И зачне Зелфа служкиня Ліина, и роди Іакову сына.
И рече Ліа: благо мени; па му надѣне име Гадъ.
И іоште зачне Зелфа служкиня Ліина, па роди Іакову сына другога.
И рече Ліа: блажена я, што ће ме срећномъ называти жене; и надѣне му име Асиръ.
А Рувимъ отиде у време жетве пшенице, и нађе у полю ябуке мандрагорове па донесе Ліи матери своіой; а Рахиля рекне Ліи сестри своіой, дай ми отъ мандрагорій сына твога;
Ліа пакъ отговори: ніе ли ти доста, да си узела мужа мога? еда ли ћешь узети и мандрагоре сына мога? И овговори Рахиля: не тако; но ову ноћь нека буде съ тобомъ за мандрагоре сына твога.
Іаковъ дође исполя увече, а Ліа изиђе предъ нѣга, и рече: данасъ ћешь къ мени ући, єръ самь те наймила за мандрагоре сына мога; и буде съ ньомъ те ноћи.
Богъ послуша Лію, те зачне, и роди Іакову сына петога.
И рече Ліа: даде ми Богъ награду мою за то, што самь дала служкиню мою мужу моме; и надѣне му име Іссахаръ, кое значи награда.
И іошт’ зачне Ліа, и роди Іакову шестога сына;
па рече Ліа дарова ми Богъ даръ добаръ у саданѣ време; облюбиће ме мужъ мой, єр му родихъ шестъ сынова; и надѣне му име Завулонъ:
Послѣ тога роди кћерь, и надѣне іой име Дина;
али се опомену Богъ Рахилѣ, па ю услыша Богъ, и отвори утробу нѣну,
те зачне, и роди Іакову сына; и рече Рахиля: скину Богъ укоръ съ мене;
па му надѣне име Іосифъ, говорећи: да ми придода Богъ другога сына.
А кад’ роди Рахила Іосифа, рекне Іаковъ Лавану: отпусти ме, да идемъ на мое мѣсто у мою землю;
предай ми жене мое и дѣцу мою, да отлазимъ, єръ ты знашь службу мою, коіомъ ти служихъ.
А Лаванъ му рече: ако самь нашао любовь предъ тобомъ, почемъ самь искусіо, да ме благослови Богъ долазкомъ твоимъ,
подѣли награду свою кодъ мене, па ћу ти дати.
И рече Іаковъ: ты знашь како самь ти служіо, и колико є было марве твое у мене.
Мало є было твога у мене, и постаде множствомъ, и благослови те Господъ долазкомъ моимъ; па сад’ дакле кад’ ћу о своіой кући постаратисе?
И рече му Лаванъ: шта да ти дамъ? а Іаковъ му рече: нећешь ми дати ништа; ако учинишь по овоме захтеваню‚ опетъ ћу пасти и сачувати овце твое.
Прођи сад’ све овце твое, и разлучи међу ньима сваку овцу међ’ овцама сивасту, и сваку бѣлчасту и шарену међ’ козама, то да ми буде награда, и быће мое.
И послушаће ме правда моя сутрашньимъ даномъ, да има награде мое предъ тобомъ; све што не буде шарено и бѣлчасто међ’ козама, и сивасто међ’ овцама, за украдено быће мномъ.
А Лаванъ му рече: нека буде по твоіой рѣчи:
па разлучи у тай данъ козе шарене и бѣлчасте, и све козе шарене и бѣлчасте, и све што бяше сивасто међ’ овцама, и све што бяше бѣло међу ньима преда у руке сыновма своима.
И разстави редомъ за три дана међу ньима и међу Іаковомъ, а Іаковъ стане пасти заоставше овце Лаванове
И узме Іаковъ себи палицу зелену стирахінову, и орахову, и яворову, па ихъ оструже Іаковъ шаромъ бѣломъ састругуюћи кору; а на палицама се являше бѣло остругано шареним.
И положи палице, кое оструга, у поилна корыта у воду, да, кад дођу овце пити. зачну овце по палицама.
И зачеше овце котити по палицама бѣлчасте и шарене и пепелясте шарене овце.
А яганце разлучи Іаковъ, и метне међу овце овна бѣлчастога и свако ягнѣ шарено, па отлучи себи стада за се, и не помѣша та съ овцама Лавановыма.
А у време, кад’ зачиняше овце примаюћи у утроби, положи Іаковъ палице у корыта предъ овце у корыта, да зачиню по палицама,
а кад’ се овце ягньише, ніе полагао; те буду неназнаменоване Лаванове, а знаменоване Іаковлѣве.
И обогатисе човѣкъ врло врло, и буде у нѣга много марве, и волова, и слугу’, и служкиня’, и камила’, и магаради.
А Рахиља видјевши гдје не рађа дјеце Јакову, позавидје сестри својој; и рече Јакову: дај ми дјеце, или ћу умријети.
А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: зар сам ја а не Бог који ти не да порода?
А она рече: ето робиње моје Вале, лези с њом, нека роди на мојим кољенима, па ћу и ја имати дјеце од ње.
И даде му Валу робињу своју за жену, и Јаков леже с њом.
И затрудње Вала, и роди Јакову сина.
А Рахиља рече: Господ ми је судио и чуо глас мој, те ми даде сина. За то му надједе име Дан.
И Вала робиња Рахиљина затрудње опет, и роди другога сина Јакову;
А Рахиља рече: борах се жестоко са сестром својом, али одољех. И надједе му име Нефталим.
А Лија видјевши гдје преста рађати узе Зелфу робињу своју и даде је Јакову за жену.
И роди Зелфа робиња Лијина Јакову сина;
И Лија рече: дође чета. И надједе му име Гад.
Опет роди Зелфа робиња Лијина другога сина Јакову;
И рече Лија: благо мени, јер ће ме блаженом звати жене. За то му надједе име Асир.
А Рувим изиде у вријеме жетве пшеничне и нађе мандрагору у пољу, и донесе је Лији матери својој. А Рахиља рече Лији: дај ми мандрагору сина својега.
А она јој рече: мало ли ти је што си ми узела мужа? хоћеш да ми узмеш и мандрагору сина мојега? А Рахиља јој рече: нека ноћас спава с тобом за мандрагору сина твојега.
И у вече кад се Јаков враћаше из поља, изиде му Лија на сусрет и рече: спаваћеш код мене, јер те купих за мандрагору сина својега. И спава код ње ону ноћ.
А Бог услиши Лију, те она затрудње, и роди Јакову петога сина.
И рече Лија: Господ ми даде плаћу моју што дадох робињу своју мужу својему. И надједе му име Исахар.
И затрудње Лија опет, и роди Јакову шестога сина;
И рече Лија: дарива ме Господ даром добријем; да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, јер му родих шест синова. За то му надједе име Завулон.
Најпослије роди кћер, и надједе јој име Дина.
Али се Господ опомену Рахиље; и услишив је отвори јој материцу;
И затрудње, и роди сина, и рече: узе Бог срамоту моју.
И надједе му име Јосиф, говорећи: нека ми дода Господ још једнога сина.
А кад Рахиља роди Јосифа, рече Јаков Лавану: пусти ме да идем у своје мјесто и у своју земљу.
Дај ми жене моје, за које сам ти служио, и дјецу моју, да идем, јер знаш како сам ти служио.
А Лаван му рече: немој, ако сам нашао милост пред тобом; видим да ме је благословио Господ тебе ради.
И још рече: ишти колико хоћеш плаће, и ја ћу ти дати.
А Јаков му одговори: ти знаш како сам ти служио и каква ти је стока постала код мене.
Јер је мало било што си имао докле ја не дођох; али се умножи веома, јер те Господ благослови кад ја дођох. Па кад ћу и ја тако себи кућу кућити?
И рече му Лаван: шта хоћеш да ти дам? А Јаков одговори: не треба ништа да ми даш; него ћу ти опет пасти стоку и чувати, ако ћеш ми учинити ово:
Да зађем данас по свој стоци твојој, и одлучим све што је шарено и с биљегом, и све што је црно између оваца, и што је с биљегом и шарено између коза, па што послије буде тако, оно да ми је плаћа.
Тако ће ми се послије посвједочити правда моја пред тобом кад дођеш да видиш заслугу моју: што год не буде шарено ни с биљегом ни црно између оваца и коза у мене, биће крадено.
А Лаван рече: ето, нека буде како си казао.
И одлучи Лаван исти дан јарце с биљегом и шарене и све козе с биљегом и шарене, и све на чем бијаше што бијело, и све црно између оваца, и предаде синовима својим.
И остави даљине три дана хода између себе и Јакова. И Јаков пасијаше осталу стоку Лаванову.
И узе Јаков зеленијех прутова тополовијех и љесковијех и кестеновијех, и нагули их до бјелине која бјеше на прутовима.
И меташе нагуљене прутове пред стоку у жљебове и корита кад долажаше стока да пије, да би се упаљивала кад дође да пије.
И упаљиваше се стока гледајући у прутове, и што се млађаше бијаше с биљегом, прутасто и шарено.
И Јаков одлучиваше млад, и обраћаше стадо Лаваново да гледа у шарене и у све црне; а своје стадо одвајаше и не обраћаше га према стаду Лаванову.
И кад се год упаљиваше стока рана, меташе Јаков прутове у корита пред очи стоци да би се упаљивала гледајући у прутове;
А кад се упаљиваше позна стока, не меташе; тако позне биваху Лаванове а ране Јаковљеве.
И тако се тај човјек обогати врло, те имаше много стоке и слуга и слушкиња и камила и магараца.
рече же лі́а не довлѣ́ ли т҄и ꙗ҆́ко ѿпри́сни мꙋ́жа мое̑го, н҄о и҆ мандраго́ры сн҃а мое̑го во́змеши· Реⷱ҇ же рахи́ль не та́ко н҄о да бꙋдеть сеѧ но́щи с тобо́ю, за маⷩ҇драго́ры сн҃а твое̑го,
И҆ и́де і҆а́ковъ с по́лѧ въ ве́черъ, і҆ и҆зы́де лі́а проти́вꙋ е҆мꙋ. и҆ рече къ мнѣ въни́ди дн҃есь наѧ́ла бо т҄ѧ е҆смь, за мандраго́ры сн҃а мое̑го· Бысть же с не́ю тоѝ но́щи