3.1
3.2
3.3
3.4
3.5
3.6
3.7
3.8
3.9
3.10
3.11
3.12
3.13
3.14
3.15
3.16
3.17
3.18
3.19
3.20
3.21
3.22
3.23
3.24
ѕмїи же бѧ́ше мꙋдрѣи́ши всѣ́хъ звѣ́рїи сꙋщихъ на землѝ и҆же сътворѝ г҃ь б҃ъ· И҆ ре́че ѕмїй женѣ, чт҄о ꙗ҆́ко реⷱ‍҇ б҃ъ, да не ꙗ҆́сте ѿ всѧ́каго дре́ва и҆́же въ раѝ.
И҆ ре́че жена̀ ѿ плода дре́ва сꙋщаго, въ раѝ да ꙗ҆́мы и҆̀.
ѿ плода̀ же дре́ва и҆же е҆сть посредѣ ра́ѧ реⷱ‍҇ б҃ъ, да не ꙗ҆́сте ѿ него ни́же прикосне́тесѧ е҆мꙋ да не оу҆́мрете·
И҆ ре́че ѕмїи женѣ, не сме́ртїю оу҆́мрете,
вѣдѧше б҄о б҃ъ ꙗ҆ко въньже дн҃ь а҆́ще снѣсте ѿ него, ѿве́рзꙋтсѧ ѻ҆́чи ваши, и҆ бꙋ́дете ꙗ҆́ко бѕ҃и, вѣ́дѧще добро̀ и҆ зло̀·
И҆ ви́дѣ жена̀ ꙗ҆́ко добро̀ дре́во въ снѣдь, И҆ ꙗ҆́ко оу҆го́дно ѻ҆́чи́ма ви́дѣти, и҆ кра́сно е҆сть е҆́же разꙋмѣти, и҆ възеⷨши ѿ плода̀ е҆го и҆ ѧ҆дѐ, и҆ да́стъ и҆̀ мꙋ́жꙋ свое̑мꙋ съ собо́ю и҆ ꙗ҆до́ста·
И҆ ѿверзо́стасѧ ѻ҆́чи ѻ҆бѣма, и҆ разꙋмѣша ꙗ҆ко на́зи бѣша· И҆ съши́ста ли́ствїе смоко́вное, и҆ сътвори́ста се́бѣ препоѧ̑са́нїѧ·
И҆ слы́шаста глⷵа г҃а б҃а ходѧ́ща въ раѝ въ полꙋ́дн҃е, и҆ съкры́стасѧ а҆дамъ же и҆ жена̀ е҆го, ѿ лица̀ г҃а б҃а посредѣ дре́ва ра́искаго·
И҆ призва̀ б҃ъ а҆дама, и҆ ре́че е҆мꙋ. А҆да́ме а҆да́ме, гдѣ б҄ѣ·
И҆ ре́че гла́са твое̑го слы́шаⷯ ходѧ́ща въ раѝ и҆ оу҆боѧ́хсѧ, ꙗ҆́ко на́гъ е҆смь и҆ съкры́хсѧ·
И҆ ре́че е҆мꙋ б҃ъ, кто възвѣстѝ тебѣ ꙗ҆́ко на́гъ е҆си, А҆ще не бы̀ ѿ дре́ва е҆гоже заповѣда́хъ тебѣ, сего е҆ді́наго не ꙗ҆́сти ѿ него́же ꙗ҆́лъ е҆си·
И҆ ре́че а҆да́мъ, жена̀ ю҆́же ми дасть съ мно́ю, та́ м҄и дадѐ ѿ дре́ва и҆ ꙗ҆доⷯ.
И҆ ре́че б҃ъ женѣ, чт҄о сѐ сътвори́ла е҆сѝ· И҆ ре́че жена̀, ѕмїи прельстѝ м҄ѧ и҆ ѧ҆до́хъ·
И҆ реⷱ‍҇ г҃ь б҃ъ змїю, ꙗ҆́ко сътвори́лъ е҆си сѐ, проклѧ́тъ ты̀ ѿ всѣхъ ско́тъ, и҆ ѿ всѣ́хъ звѣрїи зе́мных̾, и҆ на пе́рсех̾ твои̑хъ і҆ чре́вѣ да пресмыка́ешисѧ, и҆ зеⷨлю ꙗ҆́си всѧ дн҃и живота̀ свое̑го·
И҆ вра́ждꙋ положꙋ̀ по́средѣ тебѐ, и҆ посредѣ жены̀, и҆ посредѣ сѣменеⷨ твои̑мъ, и҆ посредѣ тоѧ̀. то̀ тебѣ блюдеⷮ главꙋ, и҆ ты̀ блюде́ши е҆мꙋ̀ пѧтꙋ̀·
И҆ женѣ ре́че. оу҆мно́жа оу҆мно́жꙋ печа́ли твоѧ́, и҆ въздыханїѧ твоѧ̀, въ болѣзнех̾ роди́ши ча́да, и҆ къ мꙋ́жꙋ твое̑мꙋ възвраще́нїе твоѐ, и҆ тои тѧ̀ ѻ҆блада́етъ·
И҆ а҆да́мꙋ ре́че, ꙗ҆́ко послꙋшалъ е҆си гла́са жены̀ твое́ѧ, и҆ ꙗ҆́лъ е҆си ѿ дре́ва е҆го́же заповѣда́хъ тебѣ сего е҆ді́наго не ꙗ҆́сти ѿ него́же ꙗ҆́лъ е҆сѝ. проклѧ́та землѧ̀ въ дѣ́лехъ твоиⷯ, въ печ́лехъ снѣ́си т҄ꙋ всѧ̀ дн҃и живота̀ твое̑го·
И҆ те́рнїе и҆ влъче́цъ възрастиⷮ тебѣ, и҆ ꙗ҆́си травꙋ̀ се́лнꙋю,
и҆ въ по́тѣ лица̀ твое̑го снѣ́си хлѣ́бъ тво́и, донелиже възврати́шисѧ въ зе́млю ѿ неꙗ҆́же взѧ́тъ бы́сть, ꙗ҆ко землѧ̀ е҆си и҆ въ зе́млю по́идеши·
И҆ наречѐ а҆даⷨ и҆́мѧ женѣ свое́и жи́знь, ꙗ҆́ко та̀ мт҃и всѣмъ живꙋщим̾·
И҆ сътворѝ г҃ь б҃ъ а҆да́мꙋ и҆ женѣ е҆го ризы ко́жаны, и҆ ѻ҆блечѐ иⷯ·
И҆ ре́че б҃ъ, с҄е а҆да́мъ бы́сть ꙗ҆́ко е҆ді́нъ ѿ на́съ, е҆же разꙋмѣва́ти добро̀ и҆ лꙋка́во· И҆ нн҃ѣ да не когда̀ простреⷮ рꙋ́кꙋ, и҆ възметъ ѿ дре́ва жи́зни и҆ снѣсть, и҆ жи́въ бꙋ́детъ въ вѣкы·
И҆згна̀ е҆го г҃ъ б҃ъ и҆з ра́ѧ пи́ща, дѣлати зе́млю ѿ неꙗ҆́же взѧⷮ бы́сть·
И҆ и҆зѧ́ть а҆да́ма, и҆ всели е҆го прѧ́мо ра́ю пи́ща· И҆ приста́ви херꙋви́мъ и҆ пла́менно ѻ҆рꙋжїе, ѻ҆бращаю̑щее̑сѧ храни́ти пꙋть дре́ва жи́зни·
Али є змія была наймудрія отъ свію звѣрова, кой су на земльи, кое створи Господъ Богъ; и рече змія жени: зашто вамъ. рече Богъ, да не єдете отъ свакога дрвета райскога?
и рече жена зміи: отъ свакога ћемо дрвета райскога єсти;
но отъ плода съ дрвета‚ кое є сред’ Рая, рече Богъ, да не єдете отъ нѣга, нити да га се додирнете, да не умрете.
И рече змія жени: нећете смрћу умрети;
єръ Богъ є знао, да ће у кой ако данъ узєдете отъ нѣга, очи вамъ се отворити, па ћете быти као Богови познаваюћи добро и зло.
И види жена дрво добро за єло, и да є угодно очима видити, а красно є разумѣти; пакъ узевши отъ плода нѣгова, єде, и даде мужу своме са собомъ, те єдоше.
И отворишеимсе очи обадвома, и разумѣше, да су были наги, па сашише лисће смоковно, и начинише себи поясове.
И чуше гласъ Господа Бога ходећега у Раю по полдне, па се сакрыю и Адамъ и жена му отъ лица Господа Бога сред’ дрва’ райскихъ.
И призове Господъ Богъ Адама, па му рекне: Адаме! гдѣ си?
И рече му: гласъ Твой чухъ, кад’ си ходао по Раю, па се побояхъ, єръ самь нагъ, те се сакрыхъ.
И речему Богъ: тко ти каза, да си нагъ, кад’ не бы отъ дрвета, отъ кога єднога заповѣдихъ ти не єcти, съ нѣга єо быо?
И рече Адамъ: жена кою си ми дао уза ме, та ми даде съ дрвета, и єдохъ.
И рече Господъ Богъ жени: зашто си то учинила? а жена рече: превара ме змія; те єдохъ.
И рече Господъ Богъ зміи: кад’ си то учинила, проклета да си међ’ свы’ скотовы и меу свы’ звѣровы’ земны’: на прсима твоима и на трбуху ћешь ићи, и землю ћешь єсти у све дане живота твога.
И злобу ћу метнути међу тобомъ и међу женомъ‚ и међу сѣменомъ твоимъ и међу сѣменомъ те; тай ће твою сатрти главу, и ты ћешь нѣгову сатрти пету.
А жени рече: умножаваюћи умножићу туге твое, и уздысаня твоя; у боловы рађаћешь дѣцу; и подъ власћу мужа твога быћешъ, и тай ће владати тобомъ.
И Адаму рече: што си послушао гласъ жене твое, па си єо отъ дрвета, съ кога єднога заповѣдихъ ти не єсти, и ты єо си отъ нѣга, проклета нека є земля у дѣлы твои’, у мукама ћешь єсти ту крозъ све дане живота твога:
трнѣмъ и коровомъ растиће ти, и єстићешь траву польску;
у зною лица твога єстићешь хлѣбъ твой, докъ се не вратишь у землю, отъ кое си узетъ; єръ земля си, и у землю ћешь отићи.
И надѣне Адамъ жени своіои име Животъ, єръ она є мати свію живећихъ.
И начини Богъ Адаму и жени му хальине кожне‚ па ихъ обуче.
И рече Богъ: гле! Адамъ постаде као єданъ отъ Насъ, разумѣти добро и зло, пакъ сад’ нека не простире руку свою кадгодъ, узети отъ дрвета живота єсти, па да живъ буде увѣкъ.
И истера га Господъ Богъ изъ Рая сладости‚ да обдѣлава землю, изъ кое узетъ бяше.
И избацы Адама, и усели га спрамъ Рая сладости, па пристави Херувіма, съ ватренымъ окретнымъ оружіемъ, да чува путъ къ дрвету живота.
Ὁ δὲ ὄφις ἦν φρονιμώτατος πάντων τῶν θηρίων τῶν ἐπὶ τῆς γῆς, ὧν ἐποίησεν κύριος ὁ θεός· καὶ εἶπεν ὁ ὄφις τῇ γυναικί Τί ὅτι εἶπεν ὁ θεός Οὐ μὴ φάγητε ἀπὸ παντὸς ξύλου τοῦ ἐν τῷ παραδείσῳ;
καὶ εἶπεν ἡ γυνὴ τῷ ὄφει Ἀπὸ καρποῦ ξύλου τοῦ παραδείσου φαγόμεθα,
ἀπὸ δὲ καρποῦ τοῦ ξύλου, ὅ ἐστιν ἐν μέσῳ τοῦ παραδείσου, εἶπεν ὁ θεός Οὐ φάγεσθε ἀπ’ αὐτοῦ οὐδὲ μὴ ἅψησθε αὐτοῦ, ἵνα μὴ ἀποθάνητε.
καὶ εἶπεν ὁ ὄφις τῇ γυναικί Οὐ θανάτῳ ἀποθανεῖσθε·
ᾔδει γὰρ ὁ θεὸς ὅτι ἐν ᾗ ἂν ἡμέρᾳ φάγητε ἀπ’ αὐτοῦ, διανοιχθήσονται ὑμῶν οἱ ὀφθαλμοί, καὶ ἔσεσθε ὡς θεοὶ γινώσκοντες καλὸν καὶ πονηρόν.
καὶ εἶδεν ἡ γυνὴ ὅτι καλὸν τὸ ξύλον εἰς βρῶσιν καὶ ὅτι ἀρεστὸν τοῖς ὀφθαλμοῖς ἰδεῖν καὶ ὡραῖόν ἐστιν τοῦ κατανοῆσαι, καὶ λαβοῦσα τοῦ καρποῦ αὐτοῦ ἔφαγεν· καὶ ἔδωκεν καὶ τῷ ἀνδρὶ αὐτῆς μετ’ αὐτῆς, καὶ ἔφαγον.
καὶ διηνοίχθησαν οἱ ὀφθαλμοὶ τῶν δύο, καὶ ἔγνωσαν ὅτι γυμνοὶ ἦσαν, καὶ ἔρραψαν φύλλα συκῆς καὶ ἐποίησαν ἑαυτοῖς περιζώματα.
Καὶ ἤκουσαν τὴν φωνὴν κυρίου τοῦ θεοῦ περιπατοῦντος ἐν τῷ παραδείσῳ τὸ δειλινόν, καὶ ἐκρύβησαν ὅ τε Αδαμ καὶ ἡ γυνὴ αὐτοῦ ἀπὸ προσώπου κυρίου τοῦ θεοῦ ἐν μέσῳ τοῦ ξύλου τοῦ παραδείσου.
καὶ ἐκάλεσεν κύριος ὁ θεὸς τὸν Αδαμ καὶ εἶπεν αὐτῷ Αδαμ, ποῦ εἶ;
καὶ εἶπεν αὐτῷ Τὴν φωνήν σου ἤκουσα περιπατοῦντος ἐν τῷ παραδείσῳ καὶ ἐφοβήθην, ὅτι γυμνός εἰμι, καὶ ἐκρύβην.
καὶ εἶπεν αὐτῷ Τίς ἀνήγγειλέν σοι ὅτι γυμνὸς εἶ; μὴ ἀπὸ τοῦ ξύλου, οὗ ἐνετειλάμην σοι τούτου μόνου μὴ φαγεῖν ἀπ’ αὐτοῦ, ἔφαγες;
καὶ εἶπεν ὁ Αδαμ Ἡ γυνή, ἣν ἔδωκας μετ’ ἐμοῦ, αὕτη μοι ἔδωκεν ἀπὸ τοῦ ξύλου, καὶ ἔφαγον.
καὶ εἶπεν κύριος ὁ θεὸς τῇ γυναικί Τί τοῦτο ἐποίησας; καὶ εἶπεν ἡ γυνή Ὁ ὄφις ἠπάτησέν με, καὶ ἔφαγον.
καὶ εἶπεν κύριος ὁ θεὸς τῷ ὄφει Ὅτι ἐποίησας τοῦτο, ἐπικατάρατος σὺ ἀπὸ πάντων τῶν κτηνῶν καὶ ἀπὸ πάντων τῶν θηρίων τῆς γῆς· ἐπὶ τῷ στήθει σου καὶ τῇ κοιλίᾳ πορεύσῃ καὶ γῆν φάγῃ πάσας τὰς ἡμέρας τῆς ζωῆς σου.
καὶ ἔχθραν θήσω ἀνὰ μέσον σου καὶ ἀνὰ μέσον τῆς γυναικὸς καὶ ἀνὰ μέσον τοῦ σπέρματός σου καὶ ἀνὰ μέσον τοῦ σπέρματος αὐτῆς· αὐτός σου τηρήσει κεφαλήν, καὶ σὺ τηρήσεις αὐτοῦ πτέρναν.
καὶ τῇ γυναικὶ εἶπεν Πληθύνων πληθυνῶ τὰς λύπας σου καὶ τὸν στεναγμόν σου, ἐν λύπαις τέξῃ τέκνα· καὶ πρὸς τὸν ἄνδρα σου ἡ ἀποστροφή σου, καὶ αὐτός σου κυριεύσει.
τῷ δὲ Αδαμ εἶπεν Ὅτι ἤκουσας τῆς φωνῆς τῆς γυναικός σου καὶ ἔφαγες ἀπὸ τοῦ ξύλου, οὗ ἐνετειλάμην σοι τούτου μόνου μὴ φαγεῖν ἀπ’ αὐτοῦ, ἐπικατάρατος ἡ γῆ ἐν τοῖς ἔργοις σου· ἐν λύπαις φάγῃ αὐτὴν πάσας τὰς ἡμέρας τῆς ζωῆς σου·
ἀκάνθας καὶ τριβόλους ἀνατελεῖ σοι, καὶ φάγῃ τὸν χόρτον τοῦ ἀγροῦ.
ἐν ἱδρῶτι τοῦ προσώπου σου φάγῃ τὸν ἄρτον σου ἕως τοῦ ἀποστρέψαι σε εἰς τὴν γῆν, ἐξ ἧς ἐλήμφθης· ὅτι γῆ εἶ καὶ εἰς γῆν ἀπελεύσῃ. –
καὶ ἐκάλεσεν Αδαμ τὸ ὄνομα τῆς γυναικὸς αὐτοῦ Ζωή, ὅτι αὕτη μήτηρ πάντων τῶν ζώντων.
Καὶ ἐποίησεν κύριος ὁ θεὸς τῷ Αδαμ καὶ τῇ γυναικὶ αὐτοῦ χιτῶνας δερματίνους καὶ ἐνέδυσεν αὐτούς. –
καὶ εἶπεν ὁ θεός Ἰδοὺ Αδαμ γέγονεν ὡς εἷς ἐξ ἡμῶν τοῦ γινώσκειν καλὸν καὶ πονηρόν, καὶ νῦν μήποτε ἐκτείνῃ τὴν χεῖρα καὶ λάβῃ τοῦ ξύλου τῆς ζωῆς καὶ φάγῃ καὶ ζήσεται εἰς τὸν αἰῶνα.
καὶ ἐξαπέστειλεν αὐτὸν κύριος ὁ θεὸς ἐκ τοῦ παραδείσου τῆς τρυφῆς ἐργάζεσθαι τὴν γῆν, ἐξ ἧς ἐλήμφθη.
καὶ ἐξέβαλεν τὸν Αδαμ καὶ κατῴκισεν αὐτὸν ἀπέναντι τοῦ παραδείσου τῆς τρυφῆς καὶ ἔταξεν τὰ χερουβιμ καὶ τὴν φλογίνην ῥομφαίαν τὴν στρεφομένην φυλάσσειν τὴν ὁδὸν τοῦ ξύλου τῆς ζωῆς.
Претходна глава
Следећа глава